Čest uzrok depresije jeste posledica naše nezrele reakcije na emociju tuge. Nema ničeg lošeg u tome da imamo emocije adekvatne stvarnosti. Kao što je normalno da osećamo strah kada smo u opasnosti, gnev kada smo svedoci nepravde, tako je normalno i da osećamo tugu ako je ona adekvatna životnoj realnosti, na primer, kada smo izgubili voljenu osobu ili zbog fizioloških razloga – kada smo bolesni tada povišen nivo imunog odgovora kroz skok prolaktina i interferona podiže osećanje tuge. Ali izvor depresije nije u samoj emociji tuge, već u našoj nezreloj reakciji na tugu. Kao što kada smo u opasnosti jeste prirodno da osećamo strah, ali ne treba da postanemo kukavice već da izgradimo hrabar karakter, tako isto i kada smo žrtve nepravde jeste prirodno da osećamo gnev, ali je nezrelo da nama ovlada mržnja već treba da zadržimo krotak duh. Tako isto i kada osećamo tugu zbog gubitka, treba da se čuvamo da ne padnemo u depresiju i nezahvalnost, već da zadržimo spokojstvo i mir. Mi treba da na probleme reagujemo brižnošću, a ne i zabrinutošću. Ukoliko pak na osećanja adekvatna stvarnosti reagujemo nezrelo, tada ćemo doživeti transformaciju naše ličnosti tako da od tada izvor negativnih osećanja neće više biti samo u objektivnoj stvarnosti već u našoj sopstvenoj prirodi. Ako smo nezrelom reakcijom na opasnost postali kukavice i sumnjičavi, tada imamo jaku potrebu da stvarnost tumačimo kao prepunu opasnosti i tajni da bismo se tako praznili. Ako smo nezrelom reakcijom na nepravdu sebe ispunili mržnjom, onda imamo potrebu da umišljamo nepravdu tamo gde ona ne postoji, da bismo tako imali povoda i izgovora za psihičko pražnjenje naše mržnje i tako popuštanje psihičke napetosti. Tako isto i ako smo na nevolju ili gubitak reagovali depresijom, mi smo formirali jaku potrebu da vidimo probleme i tamo gde oni realno ne postoje da bismo psihički praznili svoje unutrašnje nezadovoljstvo. Tada izmišljamo izgovore i povode za brigu i zabrinutost.
Zrelom reakcijom naše ličnosti mi možemo da izvršimo pozitivnu transformaciju svog stanja te da opet reagujemo dobrim motivima na emocije adekvatne životnoj realnosti. Ona ista nevolja na koju smo ranije reagovali nezrelo i upropastili svoju ličnost, može da nas danas izgradi ako na nju reagujemo zrelo. Ljudi na Zapadu su znali da na iskušenja reaguju zrelo u epohi razuma 18. i 19. veka, kada su stresne situacije smatrane testom čovekovih realnih unutrašnjih motiva:
“Hrabrost koja se najbolje poznaje i najviše ceni jeste hrabrost s kojom se prkosi pomami okeana da bi se što pre uplovilo u luku, ili podnose bez žalbi nevolje u pustoši, i samoća, svirepija od svih nevolja, i hrabrost, zahvaljujući kojoj čovek ostaje skoro neosetljiv za iznenadnu propast mučno stečene imovine i koja smesta upućuje na nove napore da se ona ponovo stekne. (…) Zapazilo se da čovek, suočen sa neposrednom opasnošću, retko ostaje na svom uobičajenom nivou; uzdiže se znatno iznad njega ili pada ispod njega. Tako biva i sa narodima. Krajnje pogibli, umesto da uzdignu naciju, ponekad je dotuku; one joj raspale strasti, umesto da njima vladaju; i pomute joj pamet umesto da je razbistre. Jevreji su se još međusobno klali u ruševinama Hrama koje su se pušile.” (Aleksis De Tokvil, O demokratiji u Americi, godina 1835.)
Druga vrsta depresije je posledica eskaliranog hedonizma i potom osujećenja hedonističkih želja, pa se zato smatra da je depresija bolest 21. veka. Pogledajmo ukor za hedonizam u Svetom pismu:
“Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.” (1.Jovanova 2,16) “Telu ne ugađajte po željama.” (Rimljanima 13,14) “Ljubazni! Molim vas, kao došljake i goste, da se čuvate od telesnih želja, koje vojuju na dušu.” (1.Petrova 2,11)
Kako se zove ono stanje duše koje nastaje kada nama vladaju nepobeđene želje tela, želje očiju i ponos života a mi smo osujećeni u njihovom zadovoljavanju i zato smo pali u tešku duševnu krizu? Zove se – depresija!
Takva vrsta depresije nastaje u ranoj mladosti kao posledica razmazivanja dece preteranim ugađanjima, tako da ona nisu sposobna da podnesu ni najmanja osujećenja svojih želja:
“Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje (fiksaciju) jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70)
A koji je put isceljenja takve depresije?
Pa pokajanje za sebične, telesne i ponosite želje. Ko pobedi grešne želje, ne može pasti u depresiju ako su mu one osujećene u zadovoljavanju jer ih više nema. Onaj ko je umro sebi, ne može biti ponižen i uvređen jer nema više veliki Ego. Na primer, ako neko ne može da podnese smrt voljene osobe to znači da prema njoj gaji sebičan odnos, da krši Prvu zapovest jer podsvesno traži spasenje u njoj, pa kako je sada u toj sebičnosti osujećen, pada u depresiju. Sebičnost se vidi po tome što on traži nju radi sebe, a ne radi nje.
“Ljubav prema našem Ja je ono što razara mir. Sve dok je naše ja živo, uvek smo spremni da ga branimo od poniženja i uvrede; ali kad smo mrtvi, i naš život sakriven sa Hristom u Bogu, zanemarivanje i omalovažavanje nećemo primati k srcu.” (EGW, MB 16, 1896) “Mi moramo savladati našu gordost, sebičnost, rđave strasti i zadovoljstva ovoga sveta. Zbog toga nam Bog upućuje patnje da bi nas iskušao i isprobao i da bi nam pokazao da te rđave osobine postoje u našem karakteru.” (3T, 115)
Osujećena sebičnost je najčešći uzrok depresije na Zapadu. Međutim, kod nas na Balkanu su više zastupljene druge vrsta depresije, koje nisu toliko plod osujećene sebičnosti, već ponižene i uvređene gordosti (dinarski tip), osujećene želje za moć (atlantsko-mediteranski tip), a jedan deo populacije (istočno-mediteranski tip, potomci drevnih Pelazga) jeste depresivan jer se tako oslobađa svoje životne odgovornosti. Naime, njegova depresije nastaje kao odbrambeni mehanizam oslobađanja od odgovornosti kroz ideju da smo nemoćni i jadni da svoje probleme rešavamo u korenu. Ako smo nemoćni i jadni, onda ne možemo biti krivi. Takva depresija je vrsta regresivnog ponašanja, vraćanja na stanje deteta predškolskog doba koje je zbog nesazrelosti ličnosti neodgovorno za svoje postupke pa kada ima nevolje, ono plakanjem pokazuje da je jadno i nemoćno da svoje probleme samo reši i tako traži spas od strane odraslih koji su sposobni da mu pomognu. Ako takvim osobama u njihovoj nevolji pokušate da pomognete, pa ih potapšete po ramenu, one se neće utešiti, već će se rasplakati nad svojom navodno jadnom sudbinom jer im stanje neodgovornosti odgovara. Oni zloupotrebljavaju svaki znak pažnje i utehe jer im odgovara da ostanu jadni jer ako su jadni, ne mogu biti krivi. Imaju potrebe za neprestanim ispovedanjem svoje muke drugima, ne zato što traže rešenje već zato što se tako prazne i zato što žele da umire svoju savest da nisu krivi jer su jadni. Oni podsvesno od vas traže da opravdate njihovo jadno stanje, a najmanje žele da ih učinite svesnim rešenja i sopstvene odgovornosti da ga primene. Takvi ljudi najčešće odbijaju da odrastu već kao da su i dalje mala deca, imaju neprekidna očekivanja od drugih, sada ne više od roditelja već od društva i od države, kao da su drugi dužni da se o njima staraju. Pomenutu depresiju prati duboka nota nezahvalnosti. Takav duh samosažaljenja i jadikovanja se vidi i u našoj narodnoj muzici, koja na rečima otkriva neprestano kukanje nad sobom, dok veselom melodijom pokušava da uguši produkt depresije – neprestano osećanje tuge. Suprotan duh nalazimo u protestantskim duhovnim himnama (od XVI do XIX veka) koje rečima izražavaju zahvalnost, a melodijom brižnost i duh pobede. Primere takve muzike koja izražava zahvalnost, a ne kukanje, propraćenu analizom raznih istorijskih dešavanja, možete naći na Youtube kanalu “Po visinama mojim”: https://www.youtube.com/@povisinamamojim3267/videos
Be First to Comment