Prijatelj mi napisao: Najkompletniju analizu i dijagnozu nacizma našao sam u delu “The Ominous Parallels” od Leonard Peikoff i indirektno u “The DIM Hypothesis”
Analizirao sam malo njegova shvatanja i zaključio sledeće:
Peikoff tvrdi da nacizam nastaje iz pogrešnih ideja – iz odbacivanja razuma i prihvatanja kolektivizma. U tome ima istine, ali redosled je obrnut. Čovek ne odbacuje razum zato što ga nema, nego zato što mu smeta, jer ga razotkriva. Peikoff ne shvata da ljude pokreću unutrašnji motivi, a ne puki naučeni obrasci ponašanja. Ako čovek nema adekvatne unutrašnje motive, on će odbaciti ponuđene obrasce ponašanja ili će ih držati iz prisile samo formalno. Drugim rečima, čovek mora imati u svojoj psihi jaku potrebu za nacističkom ili kakvom drugom autoritarnom ideologijom da bi je prihvatio i iskreno sprovodio u praksi. Te potrebe su rezultat unutrašnje potrebe za prebacivanjem krivice sa sebe na nekog drugog i sl. Zato pravi redosled nije: pogrešna ideja rezultuje zlom već čovek traži izgovor za svoje zlo u lošoj ideologiji. Čovek najpre bira, pa tek onda „veruje“.
Na isti način se može uputiti kritika delu Hane Arent. Njena teza o „banalnosti zla“ tvrdi da zlo često ne proizlazi iz duboke mržnje (ili kakve slične unutrašnje potrebe), već iz nesposobnosti mišljenja. I ovde je redosled pogrešno postavljen. Nije da čovek ne misli pa zato čini zlo, nego ne želi da misli jer bi morao da se suoči sa istinom o sebi koja zahteva reformu unutrašnjih motiva (pravo pokajanje). Čovek ne gubi razum zato što ne zna, nego zato što ne želi da zna. A kada ga odbaci, razum postaje oruđe za opravdanje zla. Biblija je tu svetlost odavno otkrila: “Jer svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela njegova, jer su zla.” (Jovan 3,20)
Unutrašnja potreba koja stoji iza zla može biti vrlo različita u zavisnosti od različite antropologije. Dinarac ima sklonost da te mrzi jer si njegov gordi Ego uvredio. A njega sve vređa pa je zato sklon sa svima da se svađa i stalno da se na nešto duri. Pripadnike alpske rase (Austrijanac, Bavarac, kontinentalni Hrvat…) zbog osećanja krivice svoje slabosti sputava u ispoljavanju i onda prezire one koji te iste slabosti otvoreno ispoljavaju. Zato najviše mrzi u odnosu na njih ekstraventne Jevreje, Rome i Srbe. Narodi istoka će da te teorijom zavere proglase špijunom, ne zbog uvređenosti Ega ili potrebe za lažnim moralnim osuđivanjem, već zbog straha od zavere i sumnjičavosti. Oko polovina simpatizera komunizma koja je prebegla u SSSR između dva rata bila je likvidirana od sovjetske vlasti pod optužbom da su špijuni i neprijatelji revolucije, ne iz mržnje već iz sumnjičavosti. U semitskoj zajednici postoji i sklonost ka sumnjičavost i ka strahu od izdaje zajednice, pa se izdajicom proglašava svako neslaganje sa kolektivom. U svom delu “Sin Hamasa” palestinac Mosab Hasan Jusef razotkriva kako je Hamas pobio ogroman broj sopstvenih članova, bez ikakvih dokaza, samo na osnovu sumnje da sarađuju sa Jevrejima: https://svetlost.org/SinHamasa.pdf
Savremeni sociolozi često pokušavaju da takve zločine objasne spoljnim uticajima, što ljudima godi jer ih oslobađa od lične odgovornosti da preispitaju motive svog srca i da se pokaju. Svako je, međutim, dužan da ta prirodna iskušenja nadvlada i da živi nesebično za druge. Stanje savremenog sveta otkriva suprotno: eskalaciju zla na svim nivoima, uz gotovo potpuno slepilo za njegove unutrašnje uzroke. Umesto suočavanja sa sobom, nude se objašnjenja koja krivicu prebacuju na okolnosti, kao da čovek nema nikakav problem u sopstvenoj prirodi, kao da nema unutrašnju potrebu za zlom.
Vratimo se sada na Peikoffa da razotkrijemo još jednu njegovu zabludu. Peikoff greši što kritikuje ideju kolektivizma u smislu spremnosti čoveka da se žrtvuje za zajednicu, kao da je ona kriva za zlo nacizma. Međutim, čovek treba biti spreman da živi za zajednicu i čovečanstvo ali ne da se odriče lične odgovornosti i da dozvoljava da njime misli psihologija mase. Čovek beži od lične odgovornosti i traži utočište u narodu, državi ili ideologiji, da bi mogao da kaže: „nisam ja kriv, to je zahtev kolektiva“. Tu nastaje ključna zamena: prava žrtva znači odricanje od sebičnosti uz punu odgovornost, a lažna žrtva znači odricanje od odgovornosti uz pozivanje na „više dobro“. Nacizam nije višak žrtve za zajednicu, već zloupotreba ideje žrtve.
Čovek se ovako razvija: Deca su do puberteta prirodno okrenuta samo ka sebi, jer ako ne nauče da se staraju za sebe, neće moći kasnije ni za druge. Nordijski tip (zbog viška GABE koja odlaže pubertet, radi razvoja genijalnih sposobnosti za ratarstvo) ima iskušenje da celog veka ostane na toj fazi i da bude egocentrik (nema adolescentske bliskosti, na primer, kroz pozivanja na ručak i odanosti prijateljstva, druži sa tobom zbog dečje radoznalosti). A zatim od puberteta osoba se okreće da živi za bližnje, ali samo za bliske osobe. Ona tada zazire od ljubavi prema čovečanstvu koja se formira izraženo tek od oko tridesete godine života. Zato je sklona da deli ljude na prijatelje za koje je adolescent često spreman čak da umre, i na neprijatelje. Kod naše omladine u protestu – ako nisi njihov, ti si “ćaci”, ne postoji treća opcija. Tako crno beli razmišljanjem se oslobađaju od odgovornosti da misle. A kada bi upotrebili razum, shvatili bi da su isti kao i oni protiv kojih se bore. Zbog viška polnih hormona (hipergenitalni tip) i zadržavanja na fazi adolescencije to je iskušenje semita (Arapa) i svih semitizovanih naroda (Bliski istok, jug Italije, jug Balkana – istočna crna Gora, južna Srbija). Zato su ti narodi skloni formiranju plemenske svesti i mafijaških odnosa. I kod njih primećujemo razmišljanje crno-belo, jer se tako oslobađaju od odgovornosti lične upotrebe razuma u procenjivanju razlike između dobra i zla. Nije bitno pitanje kakav si kao čovek, već za koga si. Nije greh ukrasti i ubiti samo po sebi već je bitno koga su pokrao, i koga si ubio, jer njima vlada psihologija mase tj. kolektiva. Dalji razvoj ličnosti, posle tridesete godine, podrazumevao bi spremnost na življenje i na žrtvu za čovečanstvo. Ali ne oslobađanje od lične odgovornosti i njeno prebacivanje na masu.
U vreme najveće prosvećenosti Zapadne civilizacije, od 16. do 19. veka, mnoštvo ljudi je u sazrevanju ličnosti dostizalo ovu najvišu fazu razvoja svoje ličnosti, koja se tada manifestovala kroz ljubav prema čovečanstvu. Dok danas ljude odlikuje individualizam velikog Ega i življenje za sebe, tada je prosvećene ljude odlikovao individualizam ličnosti i življenje za opšte dobro. To je bilo vreme o kojem je sa nostalgijom pisao čuveni Dr. Bendžamin Spok:
“Izgubili smo naše uverenje o svrsi ljudskog postojanja. … U prošlosti se u mnogim zemljama smatralo da je čovekov glavni zadatak u svetu – osim što treba da zarađuje za život – da služi Bogu, to jest da sprovodi Božje zapovesti. To isto vredi za Ameriku u kolonijalnom periodu. Decu nikada niko nije učio da ona imaju pravo na svoj lični život. Njima se stalno govorilo da moraju nadvladati svoje slabosti, kako bi odrasli na slavu Bogu. … Retko je koje dete u SAD odgojeno tako da zaista veruje kako mu je cilj da služi porodici, svojoj zemlji ili Bogu. … Sumnjam da će stanovnici SAD ikada želeti da se ambicije njihove dece potčine željama porodice ili potrebama zemlje. Međutim, smatram da bi mnoga naša deca rasla srećnija kad bi stekla uverenje u detinjstvu da je najvažnije za čoveka da služi čovečanstvu i da živi prema tom idealu. … Naša jedina stvarna nada, kako ja vidim, jeste: odgojiti decu da nisu na svetu samo zbog zadovoljavanja svojih želja, već prvenstveno zato da pomažu drugima.” (Bendžamin Spok, Kako negovati i odgajati dete, str. 6, 9.)
Ove citirane rečenice su izbačene iz novijih izdanja ove knjige jer su došle u sukob sa savremenim hedonizmom, savremenim besmislom života i savremenim moralnim relativizmom. Vreme o kojem sa nostalgijom govori Bendžamin Spok jeste vreme kada su ljudi imali visoku svest o sopstvenoj odgovornosti i kada su zaista živeli za druge ljude i za čovečanstvo. Video prilozi na youtube kanalu “Po visinama mojim” govore puno o tom vremenu kada su ljudi žrtvovali svoje živote da bi civilizacija Zapada izašla iz tame srednje veka, dok savremen čovek odbacujući principe prosvećenosti ponovo hrli ka sve većem totalitarizmu i autoritarnosti.
Be First to Comment