Šta podrazumeva promena sistema?

> “PROMENA SISTEMA podrazumeva da svi oni koji su kršili Ustav i zakon krivično odgovaraju, a prvi među njima je aktuelni predsednik države“

Promena sistema podrazumeva da svi oni koji su kršili zakon – da se pokaju i reformišu mentalitet. To bi bilo Isusovo učenje. A fariseji bi da osuđuju jer ne znaju ništa bolje od toga da ljudima trljaju nos, da ih opterećuju krivicom i sramotom i prave od njih licemere.

Lako je ljude napraviti fanaticima kao što to privremeno učine razni represivni sistemi (nacizam, staljinizam, …), ideologije i religije. Možeš im pobuditi krivicu, sramotu i sebični sentiment kao motiv držanja moralnih vrednosti: “Kako možeš tako da se ponašaš? Da li si svestan svoje odgovornosti?” “Kako te nije sramota?” “Kako te nije žao?”

Ali takvim opterećivanjem ti ne razvijaš snagu volje već razvijaš fanatizam koji vlada tvojom voljom: razvijaš krivicu, gordost i sebičnost. Činiš dobro delo radi odgovora na potrebe svoga Ega i svoje nečiste savesti za satisfakcijom, a ne iz prave ljubavi radi odgovora na potrebe onoga koga bi trebalo da voliš.

A nus-produkti pobuđene krivice, gordosti i sentimenta su katastrofalni: Krivica dovodi do licemerno obuzdavanja greha i do potrebe za žrtvenim jagnjetom, da se mrze oni koji otvoreno ispoljavaju grehe koji si ti sputao, jer im podsvesno zavidiš. Strah nečiste savesti rezultuje projekcijom potisnutih greha drugima i njihovim lažnim moralnim osuđivanjem, i teorijom zavere, te raznoraznim sumnjičenjem i provociranjem sukoba. Gordost kao motiv dobrote rezultuje izraženom uvredljivošću i sklonošću ka nasilju. Tako da je licemerno kada sveštenstvo pričom o večnom paklu ljude optereti krivicom ili pričom o precima i tradiciji otruje gordošću, a onda citira Isusove reči “Ljubite neprijatelje svoje”. Čovek opterećen krivicom ili otrovan gordošću prirodno rađa sukobe sa drugima. Zato svi represivni sistemi rezultuju potrebom za dežurnim krivcima: inkvizicija za jereticima, nacisti za nižim rasama, staljinisti za neprijateljima revolucije, fariseji za carinicima, itd.

Takva reforma izazvana represijom sistema i manipulativnom ideologijom nije u stanju da promeni mentalitet naroda, već predstavlja samo privremenu manipulaciju mentalitetom naroda.

A kako onda narod može nelicemerno da promeni svoj mentalitet?

Uzmimo, na primer, Germane, koji su opisivani kao ratoborni i lenji još u antičko vreme, a opravdavani klimatskim uslovima zemalja u kojima žive. Klaudije Ptolomej je pisao o njima:

“Oni koji žive ispod severnijih paralela, pošto su daleko od zodijaka i toplote Sunca, su stoga hladni; ali zato što imaju puno vlage, koja je najhranljivija i nije iscrpljena od sunca, oni su bele puti, ravne kose, visoki i dobro uhranjeni, i ponešto hladni po prirodi; oni su takođe divlji u svojim navikama, zato što su im naselja stalno hladna. Zimski karakter njihove klime, veličina njihovih biljaka, i njihove divlje životinje su u saglasnosti sa ovim osobinama.” (Klaudije Ptolomej, Tetrabiblos, str. 53)

Rimski istoričar Tacit je zabeležio o Germanima sledeće:

“Mnogo ćeš lakše nagovoriti Germana da pođe u rat i da se kolje s neprijateljem, nego da ore zemlju i da čeka šta će mu doneti letina. Čak je sa njegovog gledišta lenjost i kukavičluk dobiti znojem ono što se može dobiti krvlju. Kad nema rata, onda obično idu u lov, ali većinom sede besposleni, i provode vreme u spavanju i jedenju. Najbolji junaci ne rade ništa, a kuću i penate i polje ostave ženama, starcima, i slabijoj čeljadi: dok ovi rade, oni lenstvuju.” (Gaius Cornelius Tacitus, Germania, 17)

Ni hiljadugodišnji period hrišćanstva nije uspeo da reformiše njihov karakter. Germani nikako nisu mogli da pristanu na sistem formalnih pravila kojima bi od sebe pravili licemere. Papski maniri su im se činili usiljenim i licemernim. No, ni Italijani nisu Germane doživljavali na mnogo uzvišeniji način. Germanski studenti koji su u 15. veku odlazili da studiraju univerzitete na području Italije, sa zgražavanjem su slušali kako Italijani opisuju njihov mentalitet kao nekulturan, grubijanski i varvarski mentalitet. Erazmo Roterdamski, pišući 1509. satiričnu Pohvalu ludosti, ironično opisuje nemačke crkvene velikodostojnike koji više vole ratničke podvige nego pobožnost. Folly (Ludost) u Erazmovom delu kaže da neki nemački episkopi čak drže da je nedostojno da biskup umre bilo gde osim na bojnom polju. Ovakvi opisi odražavaju opšte mišljenje tog doba o Nemcima kao grubim ratnicima prostih manira i slabe uglađenosti, koji su neuredni i neotesani. Italijanski putnici s početka 16. veka primećuju da severnjaci deluju “varvarski” – mnogo piju, ne mare za finoću u jelu i odevanju i skloni su tuči.

Sam Martin Luter, vođa nemačke reformacije, otvoreno je priznavao neke mane svog naroda dok je nastojao da ih duhovno i moralno preobrazi. U svom “Predgovoru Nemačkoj misi“ (1526), Martin Luter je napisao:

“Jer mi Nemci smo divlji, brutalni, ludi narod, s kojim nije lako išta učiniti osim ako to nije vođeno krajnjom nuždom.“ (Martin Luther, Vorrede zu Deutsche Messe und Ordnung Gottesdiensts, 1526)

“Postojala je ogromna razlika između starog nordijskog naglaska na časti, ličnoj hrabrosti, veštini, nastupu i ponosu, i hrišćanskih ideala trpljenja, poniznosti i pokajanja u pripremi za život večni.” (Elizabeth Rasmussen, Translation in Medieval and Reformation Norway: A History of Stories or the Story of History, p. 631)

“Tri severna kraljevstva, Danska, Švedska i Norveška, bila su ujedinjena pod jednom vladom. Izgledalo je da će ovaj grubi i ratnički narod verovatno imati malo simpatija prema doktrini ljubavi i mira.” (J. H. Merle D’aubigne, History of the Great Reformation of the Sixteenth Century: In Germany, Switzerland, etc. p. 27, 1844)

Kako je moguće da 1000 godina hrišćanstva nije uspelo da reformiše mentalitet Germana?

Objašnjenje zašto mnogi ljudi nisu spremni da praktično usvoje vrednosti moralnog ponašanja jeste isti kao u slučaju žene uhvaćene u preljubi koju su fariseji doveli pred Isusa i predložili njeno kamenovanje. Po farisejima, ta žena nije zasluživala nikakvu milost, niti novu šansu, jer su je oni nebrojeno puta ukorili protiv njenog kurvarstva. Koliko puta je iz ustiju fariseja čula ukor protiv svog bludnog života? Možda hiljade puta! Ali, to joj ništa nije pomoglo. Fariseji su joj “trljali nos” zbog njenih greha i opterećivali je krivicom i sramotom, a takav nalog mogao je samo da proizvede sputavanje želje u njenom ispoljavanju. A ona nije htela da bude licemer. No, samo jedan jedini susret sa Isusom, promenio je ceo njen život.

Kada su je fariseji doveli pred Isusa, on nije udovoljio zahtevu krivičnog zakona da bude kamenovana za svoj greh, jer duhovni učitelji nisu prethodno sve učinili za njeno spasenje. Nisu joj pomogli da svoje iskušenje pobedi.

Šta je bila suštinska zabluda fariseja?

Fariseji su odredbe Božjeg moralnog zakona (Dekaloga), tumačili formalno, kao da su odredbe krivičnog zakona, a ne moralnog zakona koji zahteva reformu motiva srca. Iako krivični zakon ima svoje mesto – da obezbedi građansku sigurnost tako što će strahom od kazne da obuzda čoveka da ne ugrožava druge, on nema svrhu da ljude sačuva od samog greha. On je načinjen samo za nepravednike:

“Znajući ovo da pravedniku zakon nije postavljen, nego bezakonicima i nepokornima i bezbožnicima i grešnicima, nepravednima i poganima, krvnicima oca i matere, krvnicima ljudskim, kurvarima, muželožnicima, ljudokradicama, lažljivcima, kletvoprestupnicima, i ako šta ima protivno zdravoj nauci…” (1.Tim. 1,9-10)

Zastrašivanje zahtevima krivičnog zakona je bilo “jevanđelje” fariseja, ali i svih drugih licemera kroz istoriju.

Onima koji su pokušavali da strahom od kazne sebe motivišu na pokajanje i tako privole na ispravno ponašanje, Sveto pismo iznosi ukor da takav strah rađa licemerstvo:

“Zato reče Gospod: Što se ovaj narod približuje ustima svojim i usnama svojim poštuje me, a srce im stoji daleko od mene, i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni, zato ću evo još raditi čudesno sa tim narodom, čudesno i divno.” (Isaija 29,13-14)

“U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi.” “Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.” (1.Jovanova 4,18; 2.Timotiju 1,7)

Kada su Izrailjci izašli iz Vavilonskog ropstva, gorko su zaplakali slušajući zahteve zakona koji su prekršili i otkrivenja Božjeg starateljstva koja su dotle nezahvalno prezirali. Potom sveštenici “rekoše svemu narodu: Ovaj je dan svet Gospodu Bogu našemu; ne tužite ni plačite. Jer plakaše sav narod slušajući šta govori zakon. I reče im: idite i jedite pretilo i pijte slatko i šaljite delove onima koji nemaju ništa zgotovljeno, jer je ovaj dan svet Gospodu našemu. Zato ne budite žalosni, jer je radost Gospodnja vaša sila” (Nemija 8,9-10).

Da je narod, postavši svestan svoje realne krivice, nastavio da se prepušta tuzi i osećanju krivice, njegova odluka o pokajanju bi bila iznuđena i licemerna. Čim bi to osećanje kasnije popustilo, oni bi ponovo pali u greh. A ovako, ljubav i zahvalnost prema Bogu i bližnjem postaju snaga koja ih večito čuva od greha. Iako je realno da čovek oseća krivicu, žalost i sramotu zbog svojih greha, ta osećanja nikada ne smeju da postanu pokretačka snaga za pokajanje, jer će proizvesti jedino potiskivanje greha u podsvest i licemerstvo. Snaga pokajanja može biti jedino prava nesebična ljubav, do koje dolazimo kroz pravilno poznanje Boga:

“Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4)

Da su fariseji ispravno razumeli duh zakona ovako kako su ga otkrili starozavetni proroci i da su snagu za moralni život tražili u Bogu, a ne u buđenju straha nečiste savesti i sramote ponižene ljudske gordosti, žena iz pomenutog događaja bi se pokajala odavno a možda nikada ne bi ni pala u greh. Njihove reči ukora su je ometale da iskušenje pobedi jer su je navodili da svoje slabosti samo sputa u ispoljavanju onako kako su ih oni sami sputavali. Licemeri ne mogu drugima ništa da pruže osim licemerstva.

Nemoć fariseja da svojom iskvarenom naukom i sami sebi pomognu, Isus je pokazao kada je prstom po pesku počeo da piše njihove tajne grehe. A onda je rekao tužiocima:

“Koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju. Pa se opet saže dole i pisaše po zemlji. A kad oni to čuše, i pokarani budući od svoje savesti izlažahu jedan za drugim počevši od starešina do poslednjih; i osta Isus sam i žena stojeći na sredi. A kad se Isus ispravi, i ne videvši ni jednog do samu ženu, reče joj: Ženo! Gde su oni što te tužahu? Nijedan te ne osudi? A ona reče: Nijedan, Gospode! A Isus joj reče: Ni ja te ne osuđujem, idi, i odsele više ne greši.” (Jovan 8,7-11)

I srce ove preljubnice bilo je slomljeno. Isusova milost je proizvela ono što godine opterećivanja krivicom i sramotom nisu uspele. Zdrav motiv pokajanja koji ona nije nikada uspela da nađe u svom srcu, svojoj sramoti i nečistoj savesti, našla je konačno u Isusu. A kada je takva svetlost sa Neba obasjala germanski narod, proizvela je iste rezultate.

“Martin Luter je stajao na čelu onih koji su bili pozvani da izvedu crkvu iz tame papstva u svetlost čistije vere. Revan, oduševljen, pobožan, bojeći se samo Boga, priznajući kao temelj vere samo Sveto Pismo, Luter je bio čovek za svoje vreme. Kroz njega je Bog izvršio veliko delo za reformaciju crkve i prosvećivanje čovečanstva.” (Ellen G. White, The Great Controversy, p.121)

“Udarac je konačno zadat kada je 1517. Martin Luter zakucao svojih devedeset pet teza na vrata crkve u Vitenbergu. Ponosna i moćna crkva, koja se vekovima borila za vrhovni autoritet ne samo u crkvenim nego i u svetovnim poslovima države nije mogla pristati na ponižavajuće ograničenje njene sfere aktivnosti koje su zahtevali Viklif, Hus i Martin Luter. Crkvena reformacija bila je prva manifestacija ovog istorijskog konflikta, i njen uspeh je pripravio put za promovisanje inherentnog individualizma u svim aktivnostima hrišćanske civilizacije, a posebno u onim naučnim. … Sloboda je došla i svakako dovela do najsmelijeg intelektualnog i duhovnog preokreta u istoriji čovečanstva.” (Mihajlo Pupin, Nova reformacija, 1927. god.)

Još u 16. veku mentalitet Germana doživljava radikalnu promenu. Čak su i katolici bili primorani da je priznaju, neki sa podsmehom, neki sa divljenjem. Sredinom 19. veka, Ljubomir Nenadović je pisao:

“Nemci su pobožni, vredni i umereni. Oni žive po onoj poslovici: radi kao da ćeš doveka živeti, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti. To su ljudi blagi i pitomi, a kao mravi nigda bez posla ne stoje… Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. … Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa. … Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. U predelima odakle su izašli apostoli, a u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma.” (Ljubomir Nenadović, Pisma iz Nemačke, 1870. god.)

Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz 18. veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:

“Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju Severa. … Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. … Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle.” (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)

Reforma mentaliteta prožela je i druge narode koji su se okrenuli ka zanemarenim istinama Jevanđelja:

“Mir se nastanio u našem gradu… nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge. Odakle može doći takav sklad, ako ne od Gospoda i od naše doktrine koja nas ispunjava rodovima mira i pobožnosti?” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, p. 496)

“Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. S druge strane … crkve su sasvim oslobođene od svake idolatrije.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, p. 645)

Iz reformisanih ljudskih srca izašli su blagoslovi demokratije, slobode misli i govora, moralnog življenja, poštovanja ljudske ličnosti, odsustva autoritarnosti i kulta ličnosti, visoke svesti o sopstvenoj odgovornosti, potpunog međusobnog poverenja, najvišeg stepena sazrevanja ličnosti, najmanjeg nivoa kriminala, prestanka praznoverja i sujeverja, visoke produktivnosti rada, uspešnog bračnog odnosa i blagoslovi zrele reakcije na stres.

U 19. veku ostali narodi još nisu stigli da “parazitiraju” na tekovinama reformacije, a sami protestanti još nisu odbacili svoje učenje, pa su zato razlike između njih i protestanata bile drastične, i nije bilo sumnje da su one posledica reformacije. U “Protestantskom tromesečnom pregledu” iz 1846. godine čitamo:

“U svim protestantskim zemljama, bogatstvo, inteligencija, i visok stepen civilizacije se svuda vide; u svim katoličkim zemljama, mrtvilo i raspadanje prekrivaju sve što je priroda učinila lepim. Pod protestantizmom, svaka oblast nauke ostvarila je rapidni progres. Sam duh slobode odiše kroz filozofiju Njutna i Bekona. Svuda, iz surovih, neplodnih oblasti severnih naroda, izašli su život i svetlost. Sa ljudima jakog intelekta, Engleska, Škotska, Pruska superiornije su u odnosu na bilo koje starije narode, u bilo kom prethodnom veku. Matematika, prirodne nauke, metafizika, etika, trgovina, poljoprivreda, zakonodavstvo – ceo opseg moderne civilizacije – datiraju od Reformacije i egzistiraju samo u protestantskim zemljama. … Stabilne vlade i mudri zakoni; pravedni i slobodarski vladari; slobodan i inteligentan narod; plemenitije gledanje na čoveka; uzvišenije viđenje Boga; više znanja; više slobode; više vere; – u sve njih je utkana genijalnost protestantizma, i u njihovom uvek prosperitetnom životu, ona će živeti. Koliko drugačije je stanje starih katoličkih država!

Kako da objasnimo ovu neizmernu razliku između protestantskih i katoličanskih predela? Da li su Italijani inferiorni po prirodi od Škotlanđana, ili Španci od Danaca? Ne možemo reći ovo, sva istorija i filozofija to opovrgavaju. Ipak sada, u svojoj degradaciji, oni jedva da mogu ceniti svoju drevnu raskoš, dok su se teški narodi severa, iznenada vinuli daleko iznad njihovih krajnjih granica. Jedini uzrok koji daje objašnjenje za ovo jeste ogromna razlika u genijalnosti ova dva religiozna uticaja: Katolicizam upropaštava, protestantizam unapređuje i snaži.” (W. Hogan, Auricular Confession and Popish Nunneries)

“Formiranje mračnog doba ne može da opstane pred svetlošću. … Katoličanstvo je nepokretno, a pokret i inovacija su ovde zapovest dana. Ono odbija ideju napretka, a ovde strast za napretkom zapaljuje umove svih. Ono zauzima stanovište u prošlosti, a ova generacija živi u budućnosti. Ono teži ka formama koje su ovdašnji umovi prevazišli. Ono neće da modifikuje doktrinu u kojoj inteligencija ovog doba ne može a da ne prepozna pečat pređašnjeg neznanja. Ono zabranjuje slobodno istraživanje, a istraživanje je duh ovoga doba, najsmelije istraživanje koje se nigde ne zaustavlja, koje napada svaku oblast mišljenja. …” (The Christian Palladium, Vol. 5, 1836)

Razlika između katolicizma i protestantizma je, u međuvremenu, gotovo sasvim nestala. Ali ne zato što se katoličanstvo reformisalo, već što se protestantizam približio katoličanstvu. Jedino je biblijski protestantizam mogao da kritikuje suštinu katoličke zablude. Sve druge religije sadrže iste principe obmane, samo pod drugačijom formom. Ali, kada je protestantizam sam prezreo autoritet Svetog pisma i duh Božjeg zakona, kada je sam počeo da snagu verske revnosti crpi pobuđujući motive i osećanja pale ljudske prirode, da katoličkim tehnikama i zabavnom muzikom donosi mir nečistoj savesti, i kada je razumno preispitivanje proglasio nepristojnim i uznemiravajućim, katolička crkva je prestala da ga se boji i pružila mu je ruku pomirenja. Čak je u njemu našla saradnika u uspostavljanju svoje zemaljske vladavine, jer u nedostatku duhovne moći i sam protestantski svet danas problem zla rešava politikom, a ne više Jevanđeljem.

Pokušaj da se tekovine reformacije održe, ne više prosvećivanjem i moralnim preporodom naroda, već jakom ulogom države i njenim represivnim rešenjima, vraća savremeni svet na civilizacijski nivo srednjeg veka. Srednjevekovni strah od svevidećeg Božjeg oka koji neposlušnima preti večnim mukama u paklu, danas je samo zamenjen strahom od svevidećeg oka državnog aparata koji svojim kamerama sve snima i preti neposlušnima krivičnim gonjenjem.

Umesto da hrišćanska crkva kao stub i tvrđava istine, ukori bezakonje sveta istinom o večnom i nepromenjivom Božjem zakonu, ona je postala Vavilon veliki koji otrovnim vinom napoji sve narode. Zato što crkva ne ukorava grehe naroda na nivou motiva srca, država mora da obuzdava ljude represivnom ulogom krivičnog zakona.

Zato biblijska knjiga Otkrivenje predstavlja otpalu crkvu kao bludnicu koja sprovodi blud sa carevima zemaljskim. Budući da ne poznaje silu Božjeg Duha koji menja ljudska srca iznutra, ona hrli ka političkoj moći da bi mogla da vlada ljudskom savešću. Kada eskalacija zla u svetu dostigne svoj vrhunac, Papstvo će se pojaviti kao očekivani spasitelj čovečanstva.