Najsažetije rečeno, mržnja ima dva sledeća najčešća uzroka:
NESAZRELOST LIČNOSTI U DOBA ADOLESCENCIJE ČINI JE SOCIJALNO NEZRELOM I NESPREMNOM DA SE ZRELO SUOČI SA LIČNOM ILI SOCIJALNOM NEPRAVDOM
Zbog povređene lične gordosti osoba ne može krotko i ponizno da trpi nepravdu, pa reaguje mržnjom. Ja sada ne govorim o osećanjima već o pokretačkim motivima. Normalno je da čovek ima osećanja adekvatna stvarnosti i da oseća gnev kada je svedok ili žrtva nepravde, kao što je normalno da oseća strah u opasnosti ili tugu u nevolji. Ali treba da reaguje zrelom reakcijom volje i motivacije, tako što će na nepravdu odgovoriti ljubavlju kroz krotost i poniznost, umesto mržnjom; kao što i u opasnosti treba da reaguje hrabrošću, umesto kukavičlukom; kao što i na nevolju treba da odgovori brižnošću, a ne brigom i depresijom. Ako odgovori mržnjom, on će doživeti transformaciju sopstvene ličnosti i formiraće motiv mržnje i zato potrebu da umišlja nepravdu i tamo gde ne postoji. Tu potrebu će da formira da bi imao povoda i izgovora da psihički prazni svoju mržnju, inače će biti psihički napet. Isto tako osoba koja na opasnost odgovori kukavičlukom ili sumnjom pada u stanje potrebe da tumači stvarnost tako da ima povoda i izgovora za izražavanje straha i sumnjičavosti; isto kao što depresivna osoba izmišlja probleme i kada ne postoje, da bi imala prilike da se prazni. Dakle, mržnja može, našom nezrelom reakcijom na nepravdu da postane naš pokretački motiv i jaka unutrašnja potreba da stvaramo sukobe i činimo zlo da bismo se tako psihički praznili.
FARISEJSKA SKLONOST KA SPUTAVANJU SLABOSTI FORMIRA POTREBU DA SE ONE KOD DRUGIH PREPOZNAJU I ZATIM LAŽNO MORALNO OSUĐUJU
Drugi uzrok mržnje nastaje usled našeg sopstvenog licemerstva, kada svoje slabosti iz straha nečiste savesti ili sramote ponižene gordosti sputavamo u svom ispoljavanju, a zatim sretnemo osobu koja te ili slične slabosti otvoreno ispoljava. Mi joj tada podsvesno zavidimo i imamo potrebu da je represivnim pritiskom primoramo na ono isto licemerstvo u kakvom se sami nalazimo. Ako smo strahom pokrenuti na svoje licemerstvo, tada najčešće nemamo hrabrosti da je lično prisilimo, pa imamo potrebu za vlašću koja će takve osobe strogim zakonima prisiljavati na isto licemerstvo. Takav mehanizam je u Svetom pismu opisan kao iskušenje fariseja, za koje Isus kaže da “mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu (prezirahu)” (Luka 18,9) Dakle, licemer ima jaku potrebu za lažnim moralnim osuđivanjem i za sumnjičenjem, što daje agresivnijim osobama traženi izgovor za nasilje.
Hajde sada da u svetlu ta dva mehanizma analiziramo fenomen nacizma:
Pojava nacizma tridesetih godina XX veka i strahote holokausta četrdesetih, izazvale su zbunjenost i iznenađenje, ne samo psihologa i sociologa, već i samih Jevreja koji nisu mogli da pretpostave da će jedan kulturan i civilizovan narod XX veka biti sposoban na takva zverstva.
U pokušaju da objasne poreklo takvog zla, grupa psihologa i sociologa definisala je 1950. godine takozvanu F skalu autoritarnosti koja opisuje 9 karakteristika nacističkog (autoritarnog) tipa ličnosti, i koja otkriva sklonost čoveka da svoju odgovornost preda nekom autoritetu koji će da misli umesto njega samog i koji će da nađe sebi dežurne neprijatelje na koje će da prebaci odgovornost što ne funkcioniše sve kako bi trebalo:
1) Konvencionalnost (rigidno pridržavanje vrednosti srednje klase i njihovo rigidno održavanje);
2) Autoritarna submisivnost (nekritičko prihvatanje autoriteta i zavisnost od njih);
3) Agresivnost (pre svega u odnosu na osobe koje krše konvencionalne vrednosti, zalaganje da se kazne, prezru i odbace);
4) Anti-introspektivnost (neprihvatanje subjektivnog i imaginativnog i nesklonost ka bavljenju vlastitim doživljajima);
5) Poštovanje vlasti i pozitivan odnos prema njoj (identifikacija sa onima koji imaju moć, naglašavanje strogosti, discipline…);
6) Destruktivnost i cinizam (negativan odnos prema humanim vrednostima i uopšte odbacivanje humanosti);
7) Sklonost ka čestom korišćenju mehanizama projekcije (projektovanje u spoljni svet vlastitih nesvesnih impulsa, sklonost da se veruje da je svet pun tajni i opasnih stvari);
8.) Rigidnost mišljenja i postojanje praznoverica i stereotipija (sklonost da se misli u rigidnim kategorijama i verovanje u mistične uzroke sudbine pojedinca);
9) Preterano interesovanje za seksualne nastranosti (njihovo osuđivanje, često pominjanje, lažno moralisanje). Adorno, T. W., Frenkel-Brunswik, E., Levinson, D. J., Sanford, R. N. (1950)
Nivo autoritarnosti je potom analiziran po celom svetu, i otkrio je različite nivoe između različitih naroda i između različitih socijalnih grupa unutar istih naroda. Američki zatvorenici su otkrili znatno viši nivo autoritarnosti u odnosu na one koji su van zatvora. Protestanti SAD-a su pokazali nešto niži nivo autoritarnosti u odnosu na katolike, a pravoslavni severne Afrike (Kopti u Egiptu) viši u odnosu na katolike SAD-a. Muslimani severne Afrike su malo autoritarniji u odnosu na pravoslavne sa istog područja.
A zatim, godine 1973. dr Nikola Rot i dr Nenad Havelka su istražujući nivo autoritarnosti kod srednjoškolske omladine Beograda i Kragujevca otkrili najviši nivo autoritarnosti u svetu, koji je prevazilazio čak i nivo autoritarnosti američkih zatvorenika. Dr Nikola Rot je tada pretpostavio da je uzrok visoke autoritarnosti delom u patrijarhalnom vaspitanju, a delom u autoritarnosti same komunističke ideologije. Sva demokratska opozicija, zajedno sa Nikolom Rotom, nadala se da bi pad komunizma, demokratizacija društva i sloboda govora rezultovali otrežnjenjem našeg naroda i smanjenjem nivoa autoritarnosti. Naime, očekuje se da sloboda misli i govora otvori dijalog i preispitivanje i dovede do formiranja samokritičnog javnog mnjenja koje bi bilo temelj istinske demokratije. Još je grčki filozof Protagora u četvrtom veku pre Hrista zapazio problem grčke demokratije: “Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 3,17) Dakle, očekivalo se da se kroz otvoreni dijalog, diskusije i preispitivanje narod otrezni i preuzme na sebe odgovornost za svoju sudbinu. Proces prosvetiteljstva je suprotan procesu autoritarnosti. Po Imanuelu Kantu, prosvetiteljstvo predstavlja “čovekovo napuštanje vlastite nezrelosti koju je sam sebi nametnuo. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. … Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki deo ljudi, premda ih je priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja, ipak dragovoljno do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam … dušebrižnika koji umesto mene ima savest … onda, zacelo nije potrebno da se sam trudim. Nema potrebe da mislim kada mogu samo da platim; neko drugi će već za mene preduzeti mrski posao. … Pošto su najpre zaglupeli svoju domaću stoku, brižljivo sprečavajući da se ta mirna stvorenja ne odvaže ni na jedan korak iz dupka u koji su ih zatvorili, ti tutori posle ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami” (Imanuel Kant, Um i sloboda, 43)
Međutim, kada se sloboda misli i govora konačno pojavila 1989. godine, i kada je pukao autoritet komunističke ideologije, krajem iste 1989. godine utvrđeno je da je došlo do porasta, a ne do pada nivoa autoritarnosti. Utvrđeno je da kod mnogih, autoritarna svest više nije imala komunističku, već antikomunističku formu. I tako su jedni idoli samo zamenjeni drugim idolima. Narodni heroji su u ljudskoj svesti zamenjeni hrišćanskim svecima. Komandanta Savu je u ljudskoj svesti zamenio Sveti Sava. Dežurni krivci, optuživani za probleme u društvu, neprijatelji revolucije – disidenti, sada su samo zamenjeni nacionalnim i verskim neprijateljima. Ljudima je i dalje važnije ko govori, a ne smisao onoga šta se govori. Zlo se i dalje čini, samo ne više u ime partije i radnog naroda, već u ime vere i nacije, i u ime raznih drugih ideoloških izgovora. Kako se narod nije pokajao za zlo koje je činio pod uticajem komunističke ideologije, nego je tu odgovornost prebacio na komunističke vođe, to zlo je ostalo u srcu nacije i dalje.
Zatim, sledećih godina dolazi do povišenja nivoa autoritarnosti i do građanskog rata.
Interesantno je da se pomenute Adornove tačke autoritarnosti poklapaju sa opisom iskušenja alpskog antropološkog tipa koji je tipičan stanovnik centralne Evrope, gde je antisemitizam kroz celu istoriju bio najzastupljeniji i sa područja koje je iznedrilo najveći procenat nacističkih zločina (Austrija i Bavarska). Još pre pojave nacizma alpski tip je definisan sledećim iskušenjima:
“Homo alpinus. Niskog rasta, smeđ, okrugle glave i lica, on je brahikefalni tip kakvog predstavlja stanovnik Overnje… Ovaj tip je najzastupljeniji u Francuskoj, Švajcarskoj, severnoj Italiji, južnom delu Nemačke, Poljskoj, Austriji, na Balkanu, i dalje ka istoku. … Homo Alpinus zna samo za plašljivu odbrambenu solidarnost stada ovaca gde svako teži da se sakrije iza svog suseda. Alpid je generacijama bio “savršen rob, idealni kmet, primerni podanik, a u republikama poput naše najhvaljeniji građanin, jer dopušta sve zloupotrebe”. Ovaj tip se teško menja i zato ima malo genijalaca. Katolik je, zavisi od državne akcije u politici, protivi se individualnoj posebnosti i superiornosti, voli osrednjost i boji se napretka. Njegov pogled ne seže dalje od trenutnih potreba njega samog i njegove porodice, dok su državnički poslovi izvan njegovih moći.” (Frank H, Hankins, The Racial Basis of Civilization, p. 107-108, godina 1926.)
Ali, primena Adornove analize u istraživanjima autoritarnosti na našem tlu, izazvala je zbunjenost naših psihologa:
“Ovde se nameće diskusija o nečemu specifičnom za naše uslove, što se teško uklapa u bilo koju diskusiju o autoritarnosti. Naime, nije teško primetiti da većina ljudi kod nas (koji inače dobijaju više skorove na skalama autoritarnosti) u mnogo manjem stepenu poštuju neka svakodnevna pravila nego što je to recimo slučaj u Engleskoj, Nemačkoj, Skandinaviji. Ovde se jednostavno ne uzimaju za ozbiljno recimo javna upozorenja kao što su “Zabranjeno pušenje”, “Ne gazi travu”, ne obraća se pažnja da se ulica pređe na mestu gde je za to određeno, izbegava se kupovina karte u prevozu čak i kad novac nije problem. … Kuzmanović pominje da pored poslušnosti prema vlasti u isto vreme postoji i sklonost da se vlasti podvali, da se ona prevari. Ostaje zato otvoreno pitanje da li se poštovanje pravila može atribuirati istom fenomenu kao i poštovanje vođe.” (Mr Nebojša Petrović, Putevi istraživanja autoritarnosti 48, 2001)
Naime, u nekoliko tačaka Adornove skale autoritarnosti, istraživanja su kod nas pokazala suprotne rezultate od onih koji su dobijeni na Zapadu.
Doživljaji vlastitog Ega su kod nacističke autoritarnosti gotovo sasvim ugušeni (pod pritiskom savesti i osećanja krivice), dok su kod nas glavna pokretačka snaga (a savest i svest o sopstvenoj odgovornosti su gotovo sasvim ugušeni). Srazmerno nivou autoritarnosti, kod većine naših ispitanika, umesto sklonosti ka držanju konvencionalnih pravila, raste sklonost da se ona krše. Na primer, nacistički tip autoritarne ličnosti pokazuje sklonost da čeka na zeleno svetlo na semaforu čak i kada na kilometre nema automobila u blizini, dok prosečan predstavnik naše balkanske autoritarne ličnosti pokazuje sklonost da prelazi na crveno svetlo sa posebnim zadovoljstvom čak i ako ispred njega jure automobili. Istraživanje je takođe otkrilo da se kod nacističke autoritarnosti agresivnost više izražava prema manjinskim grupama (npr. Romima), i prema nižima u hijerarhiji (npr. prosjacima), dok se kod nas mržnja više izražava prema onima koji su na višim pozicijama moći u društvu (npr. prema šefovima na poslu, vlasti, velikim svetskim silama).
U publikaciji “Putevi istraživanja autoritarnosti” objavljeni su rezultati istraživanja stepena autoritarnosti među pristalicama različitih političkih stranaka u Jugoslaviji: “Pokazalo se da su najautoritarnije pristalice SRS (95,41), JUL (94,17) i SPS (93,96), zatim sledi SPO (87,90), a manji stepen autoritarnosti pokazuju pristalice DSS (78,29), DS (73,39) i oni koji su se opredelili za ostale stranke (DPS CG, DA, GSS… ― 74.95).” (Dr. Nebojša Petrović, Putevi istraživanja autoritarnosti, 80) Glasačko telo Demokratske stranke je najmanje autoritarno zbog odsustva autoritarne ideologije, ali je ipak autoritarno u priličnoj meri, zato što je naš čovek u globalu neodgovoran i samim tim sklon autoritarnosti.
Interesantno je da su različite stranke pokazale da okupljaju ljude različite vrste autoritarnosti. Radikali su okupili ljude gorde, koji mrze one koji su iznad i koji su bolji, ali su tolerantni prema slabijim od sebe. DSS je obuhvatio ljude opterećene krivicom (gestapovski tip) koji mrzi manjinske grupe (narkomane, rome, invalide…) i koji drži slepa pravila. DS je okupio pokrenute sebičnim sentimentom koji preferiraju istočnjački tip despotije. Kasnije se formira LDP koji je okupio tip autoritarnosti tipičan za arapski i islamski svet. Itd. Hormonalno objašnjenje: Radikali – visok testosteron. DC – viši ženski hormoni. DSS – manjak oba polna hormona tipičan za staračko doba. LDP – hormonalni bum tipičan za adolescenciju.
Možemo zaključiti da je autoritarnost i histerija lova na veštice sa sklonošću ka nasilju unutrašnja potreba neprosvećenih (neodgovornih i nesazrelih) ličnosti obrnuto srazmerna njihovoj svesti o sopstvenoj životnoj odgovornosti. Ali antropologija određuje vrstu autoritarnosti. Dinarski tip određuje tipičnu balkansku buntovnu autoritarnost koja ne podnosi nikoga iznad sebe. Alpski tip određuje nacističku autoritarnost gestapovskog tipa koju odlikuje izražena savesnost ali i potreba da se osuđuju manjinske grupe. Semitski tip određuje specifičnu autoritarnost koja strogo deli ljude na prijatelje i neprijatelje. Savremeni Zapadni tip autoritarnosti odlikuje jaka uloga države koja zabranjuje kritiku radi održanja prijatnih osećanja među ljudima. Rešenje za bilo koji tip ljudi jeste prosvećivanje naroda i sazrevanje ličnosti, što je bilo iskustvo mnogih zapadnih naroda u vreme reformacije (od 16. do 19. veka). Evo primer, kako hiljadugodišnji pokušaj katoličke crkve nije uspeo da reformiše ratoboran mentalitet nemačkog naroda, ali učenje Jevanđelja jeste:
Be First to Comment