Semjuel Morze (1791 —1872) slikar i pronalazač, čovek koji je izmislio telegraf i telegrafske znakove (Morzeovu azbuku za prenos slova telegrafskim signalima), dok je kao mladić bio na studijama umetnosti u Italiji jednoga dana se zatekao na gradskom trgu u Rimu za vreme dok je pored njega prolazila katolička procesija sa papom na čelu. Kako nije hteo pred papom da skine šešir, jedan policajac iz papine garde je skočio na njega i udarcem mu sklonio šešir sa glave. Kao izdanak puritanskog nasleđa imao je prezriv stav prema svakoj vrsti autoritarnosti, pa je kasnije pisao ova zapažanja o razlici između despotizma i demokratije:
“Despotizam se često površnim posmatračima spolja čini kao pravedna vlast vladara i red i zadovoljstvo njegovih podanika. Ipak, pogledajte ispod površine, i videće se nepravda koja najčešće uzurpira presto i prikriva svoje ugnjetavačke dekrete misterijom i tamom: dok potlačeni ljudi, obuzdani od prigovora fizičkom silom, primorani su da trpe u tišini i da se osmehuju dok pate. Despotizam je oblik licemerstva. Demokratija, poslednje se za nju može reći da je licemerna. Ona je poštena i iskrena; i ako ima prilike kada njene neuračunljivosti i ludosti sablazne, još uvek je čitav njen karakter otvoren za gledanje, i njene nepravilnosti se mogu proveriti i radikalno izlečiti prosvetljenim javnim mnjenjem. Kako je mnogo bolje da te povremeno zabole rane na koži, koje su ružne za poglede, koje često i najzdravijem telu kvare izgled, nego da slaviš u tom lepom i blistavom tenu i zapaženom sjaju, simptome organske bolesti i sigurne predznake iznenadnog raspadanja.” (Semjuel Morze, Neminovne opasnosti za slobodne institucije Sjedinjenih Država kroz inostranu imigraciju, 1835)
No, Morze je mnogo poznatiji po svom pronalazaštvu.
Pošto je došao do pronalaska sistema za prenos telegrafskih signala preko žice, Morze je skoro 12 godina bio u siromaštvu i neizvesnosti, nemoćan da svoje pronalaske sprovede u praksu, pa je u to vreme zabeležio:
“Jedini bljesak nade dolazi mi iz poverenja u Boga i ja ga ne mogu prezreti. Kada pogledam prema Nebu nestaje moj strah za budućnost, i čini mi se kao da čujem glas koji kaže: “Ako oblačim ljiljane u polju, neću li i tebe da obučem?” Ovo je moje jako uzdanje i ja ću strpljivo čekati na uputstvo Proviđenja.” (William Joseph Federer, America’s God and Country, 457)
Jedno veče čekao je da američki Kongres razmotri njegov predlog za finansiranje testa telegrafa izgradnjom telegrafske veze od 61 km između Baltimora i Vašingtona. Kada je sa galerije čuo omalovažavanje svog projekta, vratio se kući i spreman na razočarenje, legao je i zaspao. Sledećeg jutra posetila ga je Eni G. Elsvort, ćerka poverenika za patente, sa vešću da je Kongres u kasne sate usvojio njegov predlog i da ga je potpisao predsednik Tajler.
Morze je za svoj projekat dobio od američke vlade 30 000 dolara (1 043 294 današnjih dolara) i godinu dana kasnije, 24. maja 1844. realizovana je prva telegrafska veza između dva grada. Mesec dana kasnije, kada je štampa već uveliko pisala o tom dostignuću kao događaju od istorijskog značaja, Semjuel Morze je povredio nogu i zbog toga proveo više sedmica u krevetu. Duhovni smisao svoje nezgode objasnio je u pismu svom bratu Sidniju 23. juna 1844. godine:
“Ja ne mogu a da stalno ne uzvikujem: “Šta je Bog učinio!“
Kada se osvrnem na mrak prošle zime i razmislim kako je, u jednom trenutku, sve izgledalo beznadežno; kada se setim kako su me svi saradnici u projektu telegrafa ili napustili ili bili obeshrabreni, i kako je jedan čak postao i moj neprijatelj, opadač i tužitelj, (…) kada se setim kako sam se odrekao svakog drugog oslonca osim Njegove desnice, Njegovo spasenje je došlo kao odgovor na molitvu.
I moja vera se utvrdila.
Da iz ličnog iskustva ne poznajem prevarnost ljudskog srca, ja bih rekao da bi za mene bilo nemoguće da ponovo posumnjam ili osetim anksioznost, nerazumnu teskobu za budućnost. Ali Onaj koji poznaje srce, zna njegovu boljku. I kao Dobri Lekar, ako se bezrezervno predamo u Njegove ruke da nas isceli, On će nam dati onaj lek koji Njegovo savršeno poznanje našeg slučaja propisuje.
Dobro znam da upravo sada pohvale meni odzvanjaju sa jednog kraja zemlje na drugi. Ne mogu da otvorim neke novine a da u njima ne pronađem nešto što laska prirodnom ponosu mog srca. Ja sam se, zaista, molio protiv toga. Tražio sam ispravan duh u novom iskušenju, jer prosperitet je iskušenje, a naš Spasitelj je proglasio da je teško nama “kada svi ljudi počnu dobro da govore o nama“. Nije li onda odgovor na ovu molitvu to što me je On utihnuo, da bi me ojačao protiv iskušenja koja donosi svetska slava i tako razmišljanjem o Njegovom postupanju sa mnom i ispitivanjem puta kojim me je On vodio, pokazujući mi moju potpunu bespomoćnost bez Njega, On se sprema da me blagoslovi sa jačom i predanijom verom u Njega. Njemu, u stvari, pripada sva slava.
Imao sam dovoljno dokaza da bez Hrista ne bih mogao ništa da učinim. Sva moja snaga je tamo i ja usrdno želim da Mu pripišem svu pohvalu. Ako treba da imam uticaj, veći uticaj, želim da ga imam za Hrista, da ga upotrebim za Njegovo delo; ako je bogatstvo, za Hrista; ako je više znanja, za Hrista. Ja govorim iskreno kada kažem da se plašim blagostanja, da ne bih postao ponosan i zaboravio odakle ono dolazi.” (Samuel F. B. Morse – Volume 2, pp. 233-234)
Četiri godine pre svoje smrti, Semjuel Morze je pisao:
“Što sam bliži kraju svog životnog puta, jasniji su mi dokazi božanskog porekla Biblije, više poštujem veličinu i uzvišenost Božjeg leka za palog čoveka, a budućnost vidim obasjanu radošću i nadom.” (Samuel Morse, Dresden, 1868.)
Sačuvana su Morzeova duhovna razmišljanja od 6. septembra 1829. godine, zabeležena na njegovim papirima:
“Previše je očigledna istina da nas svakojaka iskušenja okružuju u svakom trenutku. Ako prestanu spolja, ona će još uvek delovati na nas iznutra, i naše najtajnije misli mogu sigurno biti odvučene sa puta dužnosti tajnim iskušenjem, davanjem pristupa zlim sugestijama, i onа će izvršiti na naš karakter isto tako štetan uticaj kao i ona opipljivija i očiglednija iskušenja koja vrše atak na naša čula.”
“Ovaj život je stanje discipline; škola u kojoj se formira karakter. Ne postoji događaj za koji saznamo, niti rečenica koju pročitamo, niti osoba sa kojom razgovaramo, niti ijedan čin našeg života, ukratko — nijedna misao koja se začne u našem umu, a koja ne utiče i ne formira taj karakter u oblik dobra ili zla; i, koliko god nesvesni bili te činjenice, jedna misao, koja se usputno začne u samoći i tišini i tami noći, može tako da modifikuje i promeni tok našeg budućeg života, da iz njega mogu poteći blagoslovi ili prokletstva za milione.” “Ja ću obmanjivati sebe, dok pokazujem pristojnu moralnu spoljašnost pred drugima, ako svaku misao srca u najtajnijoj dubini pažljivo ne promatram, i ne proveravam, i ne čuvam od zla. … Gde je onda naš lek? Samo u Hristu. Očisti me od tajnih pogrešaka (Psalam 19,12). Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni. (Psalam 139,23-24)” (Samuel F.B. Morse: His Letters and Journals, Volume I, 296-298)
Ovo su bili inserti iz ove knjižice:
Be First to Comment