Prosvetiteljstvo u Srbiji

„Veselost naroda oličena je i kod sveštenika; nema nijednog među njima koji bi mislio da bi prema svom zvanju morao biti stroga lica i uzdržljiv u ophođenju. Predusretljivi stari Milentin (n. Milentije. Pr.) Pavlović daje najbolji primer za to. Sveštenici se ne odvajaju od naroda, već su tesno vezani s njime, oni sudeluju u njegovom dobru i zlu, u njegovim borbama i svečanostima. Ako se nađe kakav sveštenik ili kaluđer pri kakvom ručku, njemu se uvek daje počasno mesto; on ga posle izvesnog ustezanja zauzima, čita molitve, ali inače njegovim se prisustvom nikad ne kvari veselje, već se štaviše pojačava, ako ume dobro pričati i pevati. Na čast srpskog sveštenstva, mora se priznati da je veoma tolerantno; blizina Turaka nije izazvala nikakav sektaški hrišćanski duh, uvek se isticalo samo hrišćanstvo uopšte kao suprotnost islamu. Istorijski je poznato da grčka neunijatska crkva više naginje protestantskoj no katoličkoj crkvi; njeno odvajanje od grčko-katoličke crkve javlja se kao odlučan rascep. No opet za to, u Srbiji nema sukoba između njih i gotovo nikada nema ni reči o nekom podbadanju i rovenju. Seljaci su većinom zatucani u veri i sujeverni, no bolji ljudi imaju u toj meri zdrave i prirodne poglede u tom pogledu, da im to može služiti na veliku čast. Kao što oni sami vele, oni za to imaju, poglavito, da blagodare spisima jednog čoveka, koga poštuju kao narodna učitelja i ljube kao oca. To je Dositej Obradović, koji je u svojoj mladosti bio kaluđer, pa je zatim 25 godina putovao po Evropi. I po povratku svoje skupljeno iskustvo saopštio svojim sunarodnicima u više spisa.” (Oto Dubislav Pirh, Putovanje po Srbiji u godini 1829, str. 105–106)

Pod uticajem prosvetiteljstva Srbija je još u vreme kneza Miloša Obrenovića doživela modernizaciju – pravosuđe, školstvo i vojska su reformisani po evropskim modelima, a tolerancija je bila vidljiva u zakonodavstvu i kulturnim tokovima, posebno građanskog sveta, dok je seoski manje bio izložen prosvetiteljstvu. Duh prosvećenosti je uskoro uticao na formiranje i usvajanje Sretenjskog ustava (1835), koji je trebalo da obuzda i samovolju kneza Miloša.

Sretenjski ustav se smatra jednim od najprogresivnijih ustava svog vremena. Ali upravo zbog svoje naprednosti je naišao na otpor i konzervativnih krugova u samoj Srbiji, ali i na otpor velikih sila poput Turske, Rusije i Austrije, što je dovelo do njegovog ukidanja samo mesec dana nakon donošenja.

Jedan Nemac – Wilhelm Richter, boraveći u Srbiji 1839. godine, beleži u svojim spisima:

“U poslednjoj deceniji, reforme u Srbiji su bile izuzetno značajne; ljudi su mi tvrdili da se zemlja gotovo ne može prepoznati. U svakom pogledu došlo je do poboljšanja, a pošto je ovaj napredak progresivan, uz održavanje unutrašnjeg mira, Srbija bi posle još jedne decenije mogla da ponudi ono što susedna Austrija danas nudi.” (Wilhelm Richter, Serbiens Zustände unter dem Fürsten Milosch bis zu dessen Regierungs-Entsagung im Jahre 1839, 43-44)

Videvši se da u Srbiji poštuju građanska sigurnost i verska prava, on poziva svoje sugrađane kojima je daleko Amerika, da se u grupama od po nekoliko stotina porodica nasele u Srbiji:

“Za one porodice koje zaziru od putovanja u daleku Ameriku, kojima je draža obližnja Srbija, za koje zbog najpreuveličanijih glasina to izgleda kao El Dorado, sledeći redovi će možda biti od velike vrednosti. Dužim boravkom u Srbiji toliko sam se upoznao sa pojedinostima svake privredne grane da sam savetom i akcijom mogao da podržim nemačke sunarodnike koji su se povremeno doseljavali i da im pokažem na koji način bi donekle mogli da ostvare svoj cilj. … U Srbiji se u najgrubljim oblastima Mejdan Bek i Mokra Gora putuje jednako bezbedno kao od Berlina do Hamburga, a svakako bezbednije nego na Apeninima i Pirinejima.” (Isto)

Kada je deset godina ranije, 1829. godine pruski putopisac Oto Dubislav Pirh obilazio Srbiju, uverio se da su istinite reči o građanskoj sigurnosti koje mu je u Zemunu izrekao srpski trgovac Vasilije Vasiljević:

“Što se tiče sigurnosti ličnosti i imanja, to nije nikakvo preterivanje ako za Srbiju rečem da u tom pogledu među svima zemljama stoji na prvom mestu; nije nikakvo preterivanje ako vas uverim da možete obasuti dukatima, noću putovati kroz šumu; svaki će vas štititi, a niko vas neće porobiti.” (Oto Dubislav Pirh, Putovanje po Srbiji u godini 1829, str. 30)

Ali to doba intenzivnog prosperiteta je trajalo vrlo kratko, sve do pojave nacionalnog romantizma sredinom 19. veka, koji je buđenjem nacionalne gordosti gotovo sasvim uništio onaj duh samokritičnosti koji je neophodan za rad na sopstvenoj reformi mentaliteta. Nacionalni romantizam je otrovao duh srpskog naroda i možemo ga zapaziti u ideji obnove Dušanovog carstva, kao i u pojavi kulta Kosovskog mita. Srednjovekovna prošlost postala je simbol “svetosti” nacionalne žrtve, što je potisnulo prosvetiteljski univerzalizam i pojam svetosti koji se u originalu odnosi na svetost karaktera. Mnogi Srbi austrijskog porekla koji su došli u Srbiju da bi poduprli njen razvoj, bili su podrugljivo nazivani Švabama i onda čak jednog trenutka proterani pod izgovorom da su strani špijuni.

U to vreme javlja se i Njegošev “Gorski vijenac” (1847) koji veliča istrebljenje poturica i delo Ilije Garašanina “Načertanije” (1844), program srpske nacionalne ekspanzije, inspirisan romantičarskim vizijama o obnovi srednjovekovnog carstva. Crkva i tradicionalisti postali su dominantniji u odnosu na prosvetiteljski pokret. Rastući etnonacionalizam i etnofiletizam raširio je duh međunacionalne i međuverske netolerancije, što je dovelo 1850. do obnove stradanja Jevreja, koji su zadnji put pretrpeli ubijanja i pritiske na pokrštavanje 1807. kada je oslobođen Beograd od turske vlasti. A sada, godine 1864. pravoslavni list “Svetoviđe” u brojevima 134, 135 i 137 objavljuje seriju antisemitskih tekstova protiv Jevreja, da bi kao rezultat te mržnje, 16. januara sledeće 1865, godine dva Jevrejina bila ubijena tokom pogroma u Šapcu, a tri meseca kasnije je jedna šesnaestogodišnja Jevrejka na silu pokrštena u srpsko pravoslavlje. Ti događaji su izazvali međunarodno negodovanje svetskih sila, ali bez značajnih rezultata. Godine 1878. počeo je pogrom preko stotine hiljada muslimana iz tada pripojenih područja jugoistočnoj Srbiji.

Onda kada su sledili periodi mira i odsustva međunacionalnih sukoba, jer su oni drugi bili proterani, sledio je period međustranačkih i međudinastičkih sukoba unutar nacije, koji su po svojoj surovosti samo potvrđivali odbacivanje onog duha tolerancije i poštovanja čoveka koje je duh prosvetiteljstva Dositeja Obradovića bar privremeno uspostavio početkom 19. veka. Iskušenje romantizma nije bilo rezervisano samo za Srbiju, već za gotovo celi dotle prosvećeni svet, i ono je postalo temelj sukoba koji će snaći zapadnu civilizaciju u dva velika svetska rata 20. veka.

Kod samih Nemaca je vaskrsao nacionalni romantizam da je pokrenuo rat sa Francuskom. Ljubomir Nenadović se zatekao u Nemačkoj pred sam početak rata i zato, preneražen razvojem događaja, napisao sledeće reči:

“Prvi glas o objavi rata porazio je ovu varoš. Svaki čas mogli ste videti žene da plaču a ljude vrlo uznemirene. Nije im drukčije bilo, nego kao da je objavljena propast sveta. Svaki zna i govori da će se glavne bitke, kao i u negdašnjim ratovima, događati ovuda, između Frankfurta i Vizbadena. Rajna će se zastideti devetnaestoga veka; njeni talasi porumeneće od krvi dva najprosvećenija naroda. Nemci i Francuzi, ono što su kao dobri susedi, kroz duge godine, velikim trudom i troškom podigli i stvorili, kreću se sada da sa još većim trudom i troškom obore i razruše, pored sve civilizacije i velike obrazovanosti vraćaju se oni u varvarska vremena, da pale sela i varoši, da pljačkaju mirne radnike i da gaze konjskim nogama nejaku decu. Zatvorite svoje knjige, o učitelji i pravnici! Zaključajte crkvena vrata, o Hristovi sveštenici! Vaš je trud beskoristan, doklegod mogu pojedini demoni vaše reči i sve zakone da unište, doklegod mogu dva krunisana čoveka osamdeset miliona dobrih suseda i prijatelja, kad god hoće da zavade i da zakrve!” (Ljubomir Nenadović, Pisma iz Nemačke, 1870. godina)

Do pojave romantizma bilo je normalno da narod digne ustanak ako je zlostavljan i ugrožen u opstanku, a od romantizma narodi podižu ustanke zbog uvređenog gordog Ega, sa suludom spremnošću da ugroze pa i žrtvuju svoj opstanak zarad odbrane povređenih nacionalnih vrednosti. Početak Prvog srpskog ustanka, kao izraz bune na dahije, bio je razuman čin, odgovor na realnu potrebu života. Međutim, nastavak ustanka i njegovo usmeravanje prema samoj Turskoj onda kada su dahije već bile pobijene, bio je bezuman čin, posebno kada se ima na umu kolika prava su Turci ustanicima garantovali (vidi “Ičkov mir”). Takav nastavak sukoba je bio izraz ljudske gordosti i ima sve elemente nacionalnog romantizma, kada osoba ne može da trpi stranog vladara jer joj je nacionalna gordost ponižena, i kada pokazuje spremnost da nastavi rat, ne sa namerom da spase ugrožene živote pripadnika svoga naroda, već da ih žrtvuje zarad nacionalne časti i ponositosti. I ako takvu slobodu i uspe da ostvari, narod mora da trpi samovolju domaćih tirana koji su često daleko gori od onih koji su im ranije predstavljali okupatori.

Takve besmislene ratove je prorekao Isus Hristos kao odliku poslednjeg vremena pred Njegov Drugi dolazak:

“A kad čujete ratove i bune, ne plašite se; jer to sve treba najpre da bude; ali još nije tada posledak. Tada im reče: Ustaće narod na narod i carstvo na carstvo; I zemlja će se tresti vrlo po svetu, i biće gladi i pomori i strahote i veliki znaci biće na nebu.” (Luka 21,9-11)

Posle četiri veka reformacije, zloupotreba ostvarenih sloboda i blagoslova dovela je do dekadencije savremene civilizacije i njenog povratka represivnim merama srednjeg veka, kao i mnoštvu sujeverja i strahova od zavera – tipičnih za to doba – koji su i tada, kao i danas, služili kao izgovor za bežanje od lične odgovornosti i pokušaj da se za nevolje optuži neko drugi.

Proces dekadencije Zapada odvijao se u više faza. Posle veka razuma i epohe klasicizma – koje su odlikovale najviši stepen razvoja ljudske ličnosti – usledila je dekadentna faza romantizma, u kojoj čovek, umesto da živi za druge, traži da drugi ugađaju njegovom Egu. Romantizam predstavlja zloupotrebu osećanja u odnosu čoveka prema drugima i prema okolnostima života. Ljubavni romantizam (utemeljen na sebičnosti) donosi prokletstvo u bračni odnos, dok nacionalni romantizam (utemeljen na sujeti) donosi prokletstvo u odnosima između naroda.

Kako je takav odnos neprirodan (jer ljudi ne služe da se u njima traži sreća i ispunjenje), on neminovno vodi u razočaranje, što karakteriše sledeću fazu dekadencije: epohu realizma. Osujećen ljubavni romantizam rezultuje raspadom braka, dok osujećen nacionalni romantizam rezultuje nacionalnim šovinizmom i ratom.

Nakon sumornog i depresivnog realizma dolazi do okretanja u sopstveni svet imaginacije i zloupotrebe mašte u pokušaju da se utoli duhovna žeđ – što je odlika moderne.

U 20. veku seksualna revolucija predstavlja sledeću fazu raspada braka i porodice zbog nezrelosti na fazi uzdržanja, dok studentski protesti šezdesetih postaju temelji građanske nesigurnosti zbog nezrelosti na razvojnoj fazi trpljenja ili identiteta.