Ljudi ne mogu da trpe jedni druge zbog unutrašnjeg mentalnog problema. Mnogi imaju potrebu da nađu krivce i da ih kao žrtvene jarce optuže za posledice sopstvene životne odgovornosti pa zato stalno izmišljaju sebi kroz kakve neprijatelje, nacisti – Jevreje, komunisti – neprijatelje revolucije, nacionalisti – pripadnike druge nacije, vernici – jeretike, itd. Ljudi sa mržnjom u svojim srcima imaju potrebu da u razlikama nađu povod i izgovor da prazne svoju mržnju, a ljudi u stanju paranoje da nađu izgovor za svoje sumnjičenje i projekciju kvarnih motiva drugima. Otvoreni grešnici mrze pravednike jer su ukor za njihovu nečistu savest: “Postavimo zasedu pravedniku jer nam smeta i protivi se našem ponašanju, prebacuje nam prestupe protiv Zakona i napominje kako izdadosmo svoju nauku. On je ukor utelovljeni našim mislima, sama njegova pojava tišti našu dušu. Život njegov nije kao u ostalih i njegovo je ponašanje nastrano. … Zato ga iskušajmo porugom i mukom da istražimo blagost njegovu i da prosudimo strpljivost njegovu.” (Mudrosti Solomunove 2,19-21) Licemeri ne mogu da trpe otvorene grešnike jer im podsvesno zavide jer bi sami voleli da žive kao i oni, ali ne smeju zbog osude sopstvene savesti, pa imaj potrebu da osuđuju druge da bi se sami bolje osećali i da ih primoravaju na ispravnu formu ponašanja kako su i sami ropski pritisnuti. Nosioci zabluda ne mogu da odbrane svoja verovanja kada su izložena kritici mnoštva, i zato ne samo što nemaju želju da proveravaju i dokazuju ispravnost svojih uverenja u javnim raspravama već imaju potrebu da zabrane slobodu misli i govora svojim neistomišljenicima. Potreba za političkom korektnošću otkriva nemoć ljudi da trpe one koji drugačije misle kao i kukavičluk kada treba da se osude zablude i gresi većine, a koji ugrožavaju opstanak civilizacije.
“Nigde se tako lako ne zaboravlja da neko može imati protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno. Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakome, koji je drugačijeg mišljenja, pa se onda čudimo otkud tolika ogorčenost. … Zar je neprijatelj onaj koji kudi kad ima šta da kudi, bez zazora, i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj. … Zar je istina manje istina, kad je kaže jedan čovek, nego kad je kažu više njih? Vrednost jedne osude ne leži u količini lica koja je iskazuju, već u opravdanosti njezinoj, kao što je i pohvala samo onda pohvala, kad je razložita pa makar je govorio jedan jedini čovek ili stotinu i hiljadu njih. … “ (Politika, 12. januar 1904)
Samo prosvećeni ljudi se ne boje kritike i toga da svoja shvatanja izlažu kritičkom mišljenju. A takav je duh bio Amerike u vreme njenog najvišeg prosperiteta, sve do dekadencije koja je počela sredinom 19. veka.
Kod nas je duh netolerancije iz godine u godinu sve veći u srazmeri sa dekadencijom duha naroda. Duh nasilja raste iz godine u godinu i u razlikama traži izgovor i povod za svoju manifstaciju: “Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) za 2024. godinu pokazuje da: 52% mladih smatra da nasilje može biti opravdano, što je 10% više nego 2023. i dvostruko više u odnosu na 2022.” (KOMS, 2024)
Isti duh dekadencije se vidi na savremenom Zapadu. Istraživanje Violence Prevention Research Program (Univerzitet Kalifornija, Dejvis) iz 2023/2024. pokazalo je da zabrinjavajuće visok procenat Amerikanaca (oko 20-30% u zavisnosti od pitanja) smatra da je nasilje opravdano kako bi se zaustavili politički protivnici.
Danas, kada ljudi prekidaju prijateljstva zbog statusa na društvenim mrežama, zvuči gotovo nestvarno kada čitamo istorijske izvore o duhu tolerancije i međusobnog poštvanja ličnosti na Zapadu u vreme 18. i 19. veka. Tomas Džeferson, predsednik Amerike od 1801. do 1809., koji je dolazio u žestoke sukobe sa drugim ljudima u sferi politike, ovo je izjavio u jednom svom pismu svom prijatelju:
“Nikada nisam smatrao da je razlika u mišljenju u politici, u religiji, ili u filozofiji, razlog da se povučem od prijatelja.” (Thomas Jefferson, pismo Williamu Hamiltonu, 1800.)
Takva tolerancija nije bila odlika samo jednog pojedinca, već odlika mentaliteta američkog naroda u to vreme. Čak se sam pojam tolerancije kritikovao i to vreme pa je Tomas Pejn nazvao toleranciju “vrstom tiranske arogancije”, navodeći da je u Americi sloboda savesti potvrđena kao pravo, a ne odobrena kao usluga (1778).
Tomas Džeferson još 1781. godine objašnjava da je duh toga vremena iznad zadržanih zakona i da u to vreme niko ne bi neistomišljenika poslao na lomaču, ali on tada iznosi proročanstvo da će se ljudi pokvariti i da je zbog toga neophodno zakonom sačuvati prava pojedinca da ih većina ne bi mogla uskratiti:
“Razum i slobodno istraživanje jedina su delotvorna sredstva protiv zablude. Oni su prirodni neprijatelji zablude, i samo zablude. … Samo zabludi treba podrška vlasti. Istina može da stoji sama. Ako prisiljavaš ljude na određeno mišljenje, koga ćeš postaviti za inkvizitore? Pogrešive ljude; ljude vođene lošim strastima, ličnim kao i javnim interesima. A zašto prisiljavati ljude na određeno mišljenje? Da bi se proizvela uniformnost! Međutim, da li je uniformnost mišljenja poželjna? Ne više nego uniformnost lica i stasa. Uvedite onda Prokrustovu postelju, i da biste izbegli opasnost da veliki ljudi nadvladaju male, učinite nas sve iste veličine tako što ćete jedne skratiti, a druge rastegnuti. … Razlika u mišljenjima korisna je u religiji. Razne sekte vrše nadzor jedne nad drugima. … Ako se pak pojavi neka sekta čije bi učenje podrilo moral, zdrav razum ima slobodan prostor da deluje, i kroz razumnu diskusiju i podsmeh izbacuje takve sekte napolje, bez potrebe da država bude time opterećena. … Ali meni ne nanosi nikakvu štetu to što moj sused kaže da postoji dvadeset bogova, ili da nema nijednog boga. On mi ni džep ne isprazni, niti mi nogu slomi. … Prinuda može samo da ga učini gorim time što će ga pretvoriti u licemera, ali ga nikada neće učiniti iskrenijim čovekom. Može ga učvrstiti u njegovim zabludama, ali ga neće izlečiti. … Milioni nevinih muškaraca, žena i dece, od uvođenja hrišćanstva, bili su spaljivani, mučeni, novčano kažnjavani, zatvarani; pa ipak nismo napredovali ni jedan inč ka uniformnosti. Kakav je bio efekat prisile? Da se polovina sveta pretvori u budale, a polovina u licemere. Da podrži lupeštvo i zabludu širom zemlje. … Istina je, mi smo za sada osigurani od ovih grešaka zakonima; ali više duhom našeg naroda. U onoj meri u kojoj nedavni statuti (novi zakoni) nisu izbrisali one iz običajnog prava (surove engleske zakone o progonu jeretika), loš kvalitet zakona ispravlja se zdravim razumom naroda. Ali, da li je duh naroda nepogrešiv, trajan oslonac? Da li je to vlast? Da li je to ona vrsta zaštite koju primamo zauzvrat za prava kojih se odričemo? Pored toga, duh vremena se može promeniti, i hoće se promeniti. Naši vladari postaće korumpirani, naš narod nemaran. Jedan jedini fanatik može postati progonitelj, a bolji ljudi biti njegove žrtve. Nikada se ne može previše puta ponoviti da je vreme za utvrđivanje svakog suštinskog prava na zakonskoj osnovi sada, dok su naši vladari pošteni, a mi sami ujedinjeni. Od završetka ovog rata ići ćemo nizbrdo. Tada neće biti neophodno svakog trenutka se obraćati narodu za podršku. Oni će stoga biti zaboravljeni, a njihova prava zanemarena. Oni će zaboraviti na sebe same, osim u jedinoj sposobnosti pravljenja novca, i nikada neće pomisliti da se ujedine kako bi izdejstvovali dužno poštovanje svojih prava.” (Tomas Džeferson, Beleške o državi Virdžiniji, Poglavlje XVII, 1781. god.)
Be First to Comment