Reformacija je od 16. do 19. veka mnogim narodima donela blagoslov demokratije, slobode misli i govora, moralnog življenja i dubokog poštovanja ljudske ličnosti. Ovaj period karakteriše gotovo potpuno odsustvo autoritarnosti i kulta ličnosti, uz istovremeno razvijanje visoke svesti o sopstvenoj odgovornosti, prosvećenog i samokritičkog javnog mnjenja, potpunog međusobnog poverenja i najvišeg stepena sazrevanja ličnosti. Reformisana društva su doživela blagodati drastičnog smanjenja kriminala, nestanka praznoverja i sujeverja, kao i visoke produktivnosti rada zasnovane na dostojanstvu svakog poziva. Uz procvat opšte pismenosti i obrazovanja, reformacija je učvrstila vladavinu prava, transparentnost i kulturu dijaloga, dok su na ličnom planu dominirali uspešni bračni odnosi, finansijska disciplina, socijalna empatija i blagoslov zrele reakcije na stres. Zapažanje tadašnjih mislilaca je bilo da savremena zapadna demokratija funkcioniše samo u protestantskim narodima, dok u katoličkim takav pokušaj rezultuje zloupotrebom demokratskih sloboda i anarhijom, te da je totalitarizam njihova neophodnost:
“Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. … Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim… Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. … Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. … Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala.” (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52)
U 19. veku je razlika između protestantskog i neprotestantskog sveta bila najveća jer su neprotestantski narodi pokazivali priličnu dozu sumnjičavosti prema naučnim dostignućima protestanata, pa mnoga protestantska dostignuća još nisu bila usvojena i sprovedena u katoličkoj praksi. O toj razlici u uticaju religije je pisala literatura toga vremena. U časopisu “Christian Palladium” iz 1836. godine čitamo:
“Formiranje mračnog doba ne može da opstane pred svetlošću. … Katoličanstvo je nepokretno, a pokret i inovacija su ovde zapovest dana. Ono odbija ideju napretka, a ovde strast za napretkom zapaljuje umove svih. Ono zauzima stanovište u prošlosti, a ova generacija živi u budućnosti. Ono teži ka formama koje su ovdašnji umovi prevazišli. Ono neće da modifikuje doktrinu u kojoj inteligencija ovog doba ne može a da ne prepozna pečat pređašnjeg neznanja. Ono zabranjuje slobodno istraživanje, a istraživanje je duh ovoga doba, najsmelije istraživanje koje se nigde ne zaustavlja, koje osvaja svaku oblast mišljenja. …” (The Christian Palladium, Vol. 5, 1836)
U protestantskom “Tromesečnom pregledu” iz 1846. godine čitamo:
“U svim protestantskim zemljama, bogatstvo, inteligencija, i visok stepen civilizacije se svuda vide; u svim katoličkim zemljama, mrtvilo i raspadanje prekrivaju sve što je priroda učinila lepim. Pod protestantizmom, svaka oblast nauke ostvarila je rapidni progres. … Svuda, iz surovih, neplodnih oblasti severnih naroda, izašli su život i svetlost. Sa ljudima jakog intelekta, Engleska, Škotska, Pruska superiornije su u odnosu na bilo koje starije narode, u bilo kom prethodnom veku. Matematika, prirodne nauke, metafizika, etika, trgovina, poljoprivreda, zakonodavstvo — ceo opseg moderne civilizacije — datiraju od Reformacije i egzistiraju samo u protestantskim zemljama. … Jedan jedini pogled na istoriju moderne nauke, književnosti i politike, u potpunosti će ubediti svaki iskren um u ovo. Celokupni duh severnih institucija, njihov veliki progres, njihova rastuća inteligencija, sve duguju protestantizmu. (…) Stabilne vlade i mudri zakoni; pravedni i slobodarski vladari; slobodan i inteligentan narod; plemenitije gledanje na čoveka; uzvišenije viđenje Boga; više znanja; više slobode; više vere; – u sve njih je utkana genijalnost protestantizma, i u njihovom uvek prosperitetnom životu, ona će živeti. Koliko drugačije je stanje starih katoličkih država!” (…) Kako da objasnimo ovu neizmernu razliku između protestantskih i katoličanskih predela? Da li su Italijani inferiorni po prirodi od Škotlanđana, ili Španci od Danaca? Ne možemo reći ovo, sva istorija i filozofija to opovrgavaju. Ipak sada, u svojoj degradaciji, oni jedva da mogu ceniti svoju drevnu raskoš, dok su se teški narodi severa, iznenada vinuli daleko iznad njihovih krajnjih granica. Jedini uzrok koji daje objašnjenje za ovo jeste ogromna razlika u genijalnosti ova dva religiozna uticaja: Katolicizam upropaštava, protestantizam unapređuje i snaži. Može li ovo ikada biti osporeno?” (William Hogan, Auricular Confession and Popish Nunneries, 1854.)
U jednom katoličkom književnom delu iz 1869. godine, koje pokušava da odbrani katoličko siromaštvo, čitamo uvodni deo i shvatamo kakvo je bilo uvreženo mišljenje zapadnjaka o uzrocima njihovog prosperiteta:
“Čuli smo da se tvrdi, iznova i opet iznova, da su protestantske zemlje mnogo slobodnije, prosvećenije, vrednije, više preduzimljive, više prosperitetne, više moralne i više srećne, od onih koje su ostale verne katoličkoj religiji; i postalo je moderno da se pretpostavi, da se ova takozvana superiornost prilično pripiše samozvanoj reformaciji. Ova velika religiozna revolucija XVI veka, kako kažu njeni prijatelji, emancipovala je ljudski um iz ponižavajućeg ropstva, i stoga dala novi podstrek čovečanskoj aktivnosti, čiji se rezultati vide u gore navedenim društvenim dobrobitima. Dok su katoličke zemlje ostale nepromenjene pod uticajem nepromenjenog religijskog sistema, protestantske zemlje su, pod uticajem jedne vodeće crte, od koje je progres, napredovale i postale nemerljivo iznad svojih suseda. Ovo je savremena teorija, koju mi želimo kratko da istražimo u ovom radu. …” (Martin John Spalding, Miscellanea: Comprising Reviews, Lectures, and Essays, on Historical, Theological and Miscellaneous Subjects, 1869)
Međutim, iskušenje prosperiteta je postalo iskušenje zapadnom čoveku za hedonizam. Dekadencija Zapada je u drugoj polovini 19. veka iznedrila pokušaj da se blagoslov reformacije prida navodnom prirodnom preimućstvu arijevske rase nad drugim rasama. Naime, zemlje pretežno nordijskog porekla, bile su protestantske vere, pa su rasisti pokušali da blagoslove protestantizma pripišu navodnom blagoslovu nordijske rase.
Bilo je očigledno da narodi koji su prošli proces reformacije i prosvetiteljstva pokazuju preimućstvo u svim sferama života u odnosu na druge narode. A kako je mnoštvo krenulo da odbacuje svest da je uzvišen karakter plod borbe čoveka sa sobom i sopstvenim slabostima, postajalo je sve popularnije rasističko objašnjenje po kome je uzvišen karakter plod genetskog nasleđa.
Na primer, William McDougall, profesor psihologije na Harvard koledžu, 1921. godine objavljuje delo “Is America Safe for Democracy?” gde iznosi primere kako Englezi imaju veći uticaj u svetu u odnosu na Francuze, iako su Francuzi u povoljnijim klimatskim uslovima nego Englezi. Ali on veću moć Engleza u svetu objašnjava time što Englezi imaju veće nordijsko poreklo, nego Francuzi, pa im navodno nordijski karakter daje takvu moć uticaja. Na osnovu boje kose i oblika lobanje zaključilo se da su Englezi 60 do 70% nordidi, a da kod Francuza najviše ima alpida – 40% (na cetralnom području), zatim mediteranaca – 35% (na jugu), a nordida svega 25% stanovništva (na severo-istoku).
Na osnovu kojih argumenata su rasisti tvrdili da su nordidi plemenitiji?
Od kada je razvod braka bio legalan, u Engleskoj i Velsu je za 25 godina, od 1858. do 1883. bilo 4836 razvoda brakova, dok je u Francuskoj u samo jednoj 1887. godini bilo čak oko 5000 razvoda. Stabilan brak kod Engleza i ostalih germanskih naroda, a visok nivo razvoda kod Francuza, pružao je rasistima još jedan dokaz za navodnu superiornost nordijske rase.
Međutim, jedno otkriće je izazivalo zbunjenost antropologa rasista. Severoistočne pokrajine Francuske koje odlikuje visok procenat stanovništva nordijskog porekla (i po antropološkim posebnostima i po istorijskom poreklu), pokazale su krajem XIX i početkom XX veka veći broj razvoda brakova, viši nivo alkoholizma i veći broj samoubistava nego i jedna druga francuska pokrajina. U tim karakteristikama, nordidi na području Francuske pokazivali su veće slabosti od bilo koje druge rase.
Zapravo, te slabosti su bile izraz prirodnih sklonosti nordida bez sazrevanja njihove ličnosti, jer Francuzi koji su se zadržali u Francuskoj 19. veka nisu oni Francuzi koji su iskusili proces reformacije i prosvetiteljstva kakav su prošle okolne pretežno nordijske zemlje. Većina Hugenota koja je preživela istrebljenje je prognana u susedne protestantske države. Zato se nivo razvoda brakova, alkoholizma i samoubistava u nordijskim pokrajinama Francuske u drugoj polovini 19. veka u velikoj meri poklapa sa nivoom razvoda brakova, alkoholizma i samoubistava u savremenom nordijskom svetu, koji je, odbacivši duh reformacije, dospeo u isto stanje neprosvećenosti i nezrelosti koji su odlikovali Francuze pre jednog veka.
Isto tako, ako bismo analizirali nordijske zemlje pre vremena reformacije i prosvetiteljstva, videli bismo kod njih one iste rđave sklonosti koje su rasisti pre jednog veka videli kao obeležje nearijevskih naroda, što nam pokazuje da su uzvišeni atributi arijevske rase zapravo atributi reformacije Evrope novog veka, koji zapravo stoje do čovekovog sazrevanja ličnosti a ne do genetskog nasleđa. Na primer, Rimski istoričar Tacit je zabeležio o Germanima sledeće:
“Mnogo ćeš lakše nagovoriti Germana da pođe u rat i da se kolje s neprijateljem, nego da ore zemlju i da čeka šta će mu doneti letina. Čak je sa njegovog gledišta lenjost i kukavičluk dobiti znojem ono što se može dobiti krvlju. Kad nema rata, onda obično idu u lov, ali većinom sede besposleni, i provode vreme u spavanju i jedenju. Najbolji junaci ne rade ništa, a kuću i penate i polje ostave ženama, starcima, i slabijoj čeljadi: dok ovi rade, oni lenstvuju.” (Gaius Cornelius Tacitus, Germania, 17)
Sam Martin Luter je rekao za Germane: “Jer mi Nemci smo divlji, brutalni, ludi narod, s kojim nije lako išta učiniti osim ako to nije vođeno krajnjom nuždom.“ (Martin Luther, Vorrede zu Deutsche Messe und Ordnung Gottesdiensts, 1526) A zatim dolazi reforma koja je opisana sledećim rečima:
“Nemci su pobožni, vredni i umereni. Oni žive po onoj poslovici: radi kao da ćeš doveka živeti, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti. To su ljudi blagi i pitomi, a kao mravi nigda bez posla ne stoje… Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. … Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa. … Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. U predelima odakle su izašli apostoli, a u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma.” (Ljubomir Nenadović, Pisma iz Nemačke, 1870. god.)
Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz 18. veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:
“Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju Severa. … Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. … Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle.” (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)
Ključni dokaz da uzvišen mentalitet nije plod genetskog porekla, već uticaja reformacije vidimo u delu sociologa Maksa Vebera (1864–1920), koji je on objavio pod nazivom “The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism” (1905). Da bi u svojoj analizi uklonio sve druge faktore, Maks Veber je analizirao razlike između protestanata i katolika u istom gradu Badenu. Godine 1895. u gradu Badenu je bilo 37,0% protestanata i 61,3% katolika. Ali je konfesionalnost učenika u školama iznad osnovnih, koje se ne moraju obavezno pohađati, izgledala 1885-1891 ovako: Učenika realnih gimnazija je bilo: 69% protestanata i 31% katolika. Učenika viših građanskih škola je bilo: 51% protestanata i 37% katolika. Takođe, godine 1895. u Badenu je prikupljen porez na kapital: na svakih 1000 protestanata 954.060 maraka, na svakih 1000 katolika 589.000 maraka.
U svom naučno istraživačkom radu Maks Veber je zapazio dva ključna momenta kao uzroka protestantskog prosperiteta. Prvi je ljubav protestanata prema radu. Za razliku od katolika, koji su posao radili onoliko kvalitetno koliko su za njega bili plaćeni, protestanti su svoje poslove obavljali podjednako kvalitetno, i to maksimalno kvalitetno, bez obzira na visinu nadnice, jer su posao radili iz ljubavi. Drugi momenat je što protestanti, za razliku od katolika, svoj novac nisu trošili na užitak jer su potrebu za užitkom smatrali grehom i dokazom da je čovek isprazan – bez Boga u srcu. Višak novca su ulagali u dalji razvoj proizvodnje dok su katolici ili taj novac “slagali u slamaricu” ili trošili na užitak.
Vidimo da religija može, u zavisnosti od svog sadržaja da ljude učini svesnim svoje odgovornosti i da ih tako navede na sazrevanje ličnosti, a može da ih oslobodi od lične odgovornosti i načini zavisnicima autoritarnog sistema koji misli i odlučuje umesto njih samih.
ZAKLJUČAK
Istorijski primer transformacije germanskih i skandinavskih naroda pruža neoboriv dokaz da uzvišen karakter nije nepromenljiva sudbina zapisana u genima, već slobodan izbor pojedinca koji prihvata punu moralnu odgovornost pred Bogom i društvom. Videli smo da su isti narodi, koje je antički svet pamtio po varvarstvu, lenjosti i brutalnosti, kroz proces reformacije postao nosioci najviših civilizacijskih vrednosti. Ova transformacija nije bila plod biološke evolucije, već korenite promene unutrašnjih pokretačkih motiva.
Pokušaj da se ovaj prosperitet objasni rasističkim teorijama krajem 19. i početkom 20. veka predstavljao je intelektualnu stranputicu koja je uzrok zamenila posledicom. Rasizam je pokušao da blagoslove duhovne reforme kao što su pismenost, radna etika, bračna vernost i vladavina prava — proglasi za urođenu osobinu “plave krvi”. Međutim, primeri devijacija u nordijskim pokrajinama Francuske, kao i savremena dekadencija nekadašnjih bastiona reformacije, jasno pokazuju da se bez duhovne osnove svaki narod, bez obzira na rasno poreklo, vraća u stanje moralne i socijalne anarhije.
Prosperitet je, dakle, nusproizvod vrline, a ne rase. On je prirodni plod kulture koja neguje ličnu odgovornost, preispitivanje i svakodnevnu borbu sa slabostima karaktera. Istinska prosvećenost jednog naroda ne meri se oblikom lobanje ili pigmentacijom, već spremnošću svakog pojedinca da, poput pčele u košnici o kojoj pišu putopisci, živi na korist svom bližnjem i na slavu viših ideala.
Be First to Comment