Jutta Leerdam je jedna od najuspešnijih holandskih brzoklizačica, višestruka svetska i evropska šampionka u sprint disciplinama. Nakon velikih sportskih uspeha, u jednom TV gostovanju govorila je vrlo samouvereno o sebi, što je kod dela publike izazvalo reakciju. Pitao sam AI šta se zapravo desilo i zašto su je kritikovali:
Slučaj Jutta Leerdam – sudar savremenog ega i ostatka protestantske savesti
1. Šta se zapravo desilo? U jednom televizijskom gostovanju, Jutta Leerdam, kao vrhunska sportistkinja i javna ličnost, govorila je samouvereno o sebi, svom uspehu i vrednosti. Voditelj ju je u jednom trenutku nazvao „divom“. U mnogim kulturama to bi bio kompliment. U Holandiji to nije kompliment za glamur, već optužba za egocentrizam i gubitak kontakta sa realnošću. Reč „diva“ u Holandiji često znači: umišljenost, samopromociju, odsustvo skromnosti, ponašanje koje prelazi granicu dostojanstva. Povodom kritika da Juta previše ističe svoj privatni život (poput letenja privatnim mlaznjakom) i da se ponaša kao “diva”, njen bivši dečko Koen Verweij je izjavio da su takve osude “tipično holandske”. Istakao je da u Holandiji ljudi smatraju da “moraš da voziš Folksvagen Golf, a ako voziš Ferari, to se smatra neprihvatljivim”.
Međutim, srž holandskog otpora prema Juti Lerdam ne leži u njenim sportskim uspesima, već u načinu na koji ih prezentuje. Biblija ne osuđuje činjenicu da neko „blista“ u sposobnostima (Josif, Danilo, Solomon, Pavle su izrazito „uspešni“ ljudi), nego stav srca: kome ide slava i u šta je srce ukorenjeno. U puritanskom mentalitetu, javno isticanje bogatstva ili lepote doživljava se kao greh sujete. Holandsko društvo počiva na principu “Doe maar gewoon, dan doe je al gek genoeg” (Ponašaj se normalno, to je već dovoljno ludo).
Primeri izjava i reakcija iz medijskih i društvenih reakcija: „Previše priča o sebi.“ „Nije potrebno da stalno naglašava koliko je posebna.“ „Pravi šampion ne mora to da govori.“ „Ovo više liči na influensera nego na sportistu.“ „Diva ponašanje nije nešto čime treba da se ponosi.“
Reakcija holandske javnosti bila je podeljena, ali je otkrila nešto dublje: u Holanđanima i dalje živi protestantski refleks protiv samouzvisivanja.
Nije problem u brzini na ledu, niti u lepoti lica. Problem nastaje kada fasada postane važnija od hrama, ljudskog tela koje treba da bude hram Svetoga Duha. Holandski gnev prema „divama” nije zavist; to je instinktivni strah naroda koji zna da, kada pojedinac postane veći od zajednice i skromnosti, sledi moralni pad. Jer ko god se podiže, poniziće se. „Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast.” (Priče Solomunove 16,18) „Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio?” (1. Korinćanima 4,7) Puritanski moral, koji je izgradio narode, znao je da je hvalisanje zapravo vapaj za potvrdom od ljudi, dok je skromnost mir sa Bogom. Svet nas uči da budemo „brend”, ali Pismo nas poziva da budemo „so zemlje”. So se ne vidi, ali daje ukus. Čim so počne da sija kao zlato, ona gubi svoju svrhu.
Završen citat AI. Svakako ste primetili da je naše najveće iskušenje nacionalna sujeta. Ovo je jedan jako mudar citat Artura Šopenhauera koji se odnosi na kritiku nacionalizma i nacionalnog ponosa:
„Najjeftinija vrsta ponosa jeste nacionalni ponos; jer ako je čovek ponosan na sopstvenu naciju, to znači da nema ličnih osobina na koje bi mogao biti ponosan; inače se ne bi oslanjao na ono što deli sa milionima svojih sunarodnika. Čovek obdaren važnim ličnim kvalitetima biće i više nego spreman da jasno uoči u čemu njegova sopstvena nacija zaostaje, jer će mu njene mane stalno biti pred očima. Ali svaka bedna budala koja nema baš ništa na šta bi mogla biti ponosna – pribegava, kao poslednjem utočištu, ponosu na naciju kojoj pripada; spremna je i rado će svim silama braniti sve njene mane i ludosti, nadoknađujući tako sopstvenu inferiornost.“
A ovo je jedan mali video sa duhovitim prilozima na tu temu:
Be First to Comment