Biblijski izveštaji o ova dva događaja pružaju dve veoma važne pouke o načinu na koji Bog želi da ljudi razumeju Njegovu poruku i Njegov karakter.
Prva pouka dolazi iz priče o proroku Joni. Pokajanje Ninevljana nije bilo zasnovano na njihovom poverenju u lični autoritet proroka, već na razumevanju smisla same poruke koju je on preneo. Biblijski tekst pokazuje da je sila koja je dovela do pokajanja bila upravo poruka o sudu, a ne reputacija proroka. Narod Ninevije je na osnovu smisla poruke prepoznao da je ona odgovor na iskušenje naroda i zato su poverovali Bogu: „I Jona poče ići po gradu jedan dan hoda, i propovijeda i reče: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija propasti. I poverovaše Ninevljani Bogu, i oglasiše post, i obukoše se u kostret od najvećega do najmanjega.“ (Jona 3,4-5) Dakle, tekst ne kaže da su poverovali Joni, nego da su poverovali Bogu. To pokazuje da je naglasak na razumevanju Božje opomene i njenog smisla.
Još je važnije to što Biblija otvoreno govori o slabostima samog proroka Jone. Nakon što se Ninevija pokajala i Bog poštedeo grad, Jona se naljutio jer je želeo da grad bude uništen. Tekst kaže:
„A Joni bi vrlo krivo i rasrdi se. I moli se Gospodu i reče: ‘O Gospode, nisam li ja to govorio dok još bejah u svojoj zemlji? Zato sam i pobegao u Tarsis; jer sam znao da si Ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem.’“ (Jona 4,1–2)
Ovaj tekst pokazuje da prorok može biti poslušan spolja, a ipak u srcu zadržati pogrešne motive koje Bog zatim ukorava. Drugim rečima, Biblija ne gradi kult nepogrešivih proroka, već otvoreno prikazuje njihove slabosti kako bi se ljudi čuvali od uzdanja u čoveka.
Zato Biblija poziva ljude da ispituju poruku, a ne da je slepo prihvataju zbog autoriteta onoga ko je prenosi. U Delima apostolskim čitamo:
„Ovi pak bijahu plemenitiji od onih što žive u Solunu; oni primiše reč sa svim srcem, i svaki dan istraživahu po Pismu da li je to tako.“ (Dela 17,11)
Dakle, čak i kada apostoli propovedaju, ljudi su pohvaljeni zato što proveravaju da li je poruka u skladu sa Božjom objavom. Nema uvrede ili proglašavanja hulom takvog čina već se proglašava plemenitim. Nasuprot tome, u islamskoj interpretaciji proroci se predstavljaju kao moralno besprekorni i potpuno pouzdani, pa se poruka prihvata prvenstveno na osnovu poverenja u ličnost proroka. U Kuranu se za Muhameda kaže:
„Vaš drug nije zalutao niti je s puta skrenuo; on ne govori po hiru svome – to je samo objava koja mu se objavljuje.“ (Kuran 53:2–4)
Takav pristup prirodno vodi ka formiranju kulta autoriteta, gde se kritičko ispitivanje smisla poruke prirodno shvata kao uvreda i hula na proroka. Biblijska logika funkcioniše obrnuto. Upravo time što otvoreno govori o slabostima proroka, Biblija štiti ljude od uzdanja u čoveka i poziva ih da proveravaju poruku.
Muslimani su toliko lišeni razumevanja svog verovanja da mi često, na osnovu svoje projekcije, kažu “Pa i ti veruješ u apostola Pavla čim ga citiraš!” A ja im tada odgovaram: “Ja ne verujem u apostola Pavla već ga razumem. Samo u Boga verujem! Ono što apostol Pavle govori je jasno samo po sebi po svom smislu. Samo zabluda mora da usvaja verom proroka, jer nema smisao da bi se razumela! “
Drugi događaj koji muslimani pogrešno razumeju jeste kušanje Avrama da prinese sina na žrtvu. Do pogrešnog razumevanja dolazi upravo kada se taj događaj ukloni iz svog biblijskog konteksta. U islamskoj tradiciji ovaj događaj predstavlja temelj praznika Kurban-bajrama i tumači se prvenstveno kao primer apsolutne poslušnosti čoveka Božjem nalogu. Međutim, kada se uporedi sa biblijskim izveštajem, postaje jasno da biblijska priča ima mnogo dublji smisao i sasvim drugačiju poruku.
Kušanje Avrama da prinese Isaka na žrtvu ne može se razumeti bez šireg biblijskog konteksta njegovog života. Pre tog događaja Avram je već jednom pao na ispitu poverenja u Boga. Kada mu je Bog obećao potomstvo preko Sare, on nije imao strpljenja da čeka ispunjenje tog obećanja, pa je po nagovoru Sare legao sa njenom sluškinjom Agarom i tako dobio sina Ismaila. O tome čitamo:
„I uđe Avram k Agari, i ona zatrudne.“ (1. Mojsijeva 16,4)
Time je Avram pokazao da nije u potpunosti verovao da Bog može ispuniti svoje obećanje uprkos ljudskoj nemoći. Naime, iskušenje da rođenje obećanog sina dobije gotovo kultni značaj navelo ga je da posumnja u Boga i pokuša da obećanje ostvari ljudskim sredstvima. Time je postojala opasnost da sin postane idol – da zauzme mjesto koje pripada jedino Bogu.
Umesto da svoje poverenje zasnuje na Bogu, Avram je svoju nadu vezao za ostvarenje obećanja o sinu. Zbog toga je bio spreman da to obećanje ostvari ljudskim sredstvima. Tako obećanje koje je trebalo da vodi čoveka ka Bogu može postati idol koji čovek stavlja iznad Boga. Upravo zato je kasnije Avram bio kušan da prinese Isaka. Time je trebalo da se pokaže da li je Avram spreman da veruje Bogu čak i onda kada izgleda da će se samo obećanje izgubiti. Drugim rečima, Bog je ispitao da li Avram voli Boga više nego dar koji je od Njega primio.
Ovaj princip nije ograničen samo na Avramov život. Cela istorija Izraela pokazuje koliko je čovek sklon da Božje darove pretvori u idole. Izraelci su, na primer, počeli da se uzdaju u sam hram kao u neku vrstu garancije spasenja, umesto u Boga koji je u njemu prebivao. Zato prorok Jeremija upozorava narod: „Ne uzdajte se u lažne reči govoreći: ‘Crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja je ovo.’“ (Jeremija 7,4)
Zbog toga je Avramovo kušanje duboko simbolično. Bog je pokazao da čak i ono što je čoveku najdragocenije – pa čak i dar koji je sam Bog dao – ne sme zauzeti mesto koje pripada jedino Bogu.
Upravo kada su Avram i Sara bili u dubokoj starosti i prirodno nesposobni da imaju decu, Bog je učinio čudo i dao im sina Isaka. Biblija jasno naglašava natprirodni karakter tog rođenja:
„A Sara zatrudne i rodi Avramu sina u starosti njegovoj, u vreme za koje mu je rekao Bog.“ (1. Mojsijeva 21,2)
Isak zato nije bio samo dete, već znak Božjeg obećanja. Još ranije Bog je rekao Avramu:
„Pogledaj na nebo i prebroj zvezde ako ih možeš prebrojati… tako će biti tvoje potomstvo.“ (1. Mojsijeva 15,5)
Kasnije se to obećanje ponavlja:
„Umnožiću veoma potomstvo tvoje kao zvezde na nebu i kao pesak na obali mora.“ (1. Mojsijeva 22,17)
Najvažnije je da je Bog izričito rekao da će obećano potomstvo doći upravo preko Isaka:
„U Isaku će ti se nazvati potomstvo.“ (1. Mojsijeva 21,12)
Čitava budućnost Božjeg obećanog naroda počivala je na ovom jednom detetu.
Tek u tom kontekstu treba čitati događaj kušanja u 1. Mojsijevoj 22. Tekst počinje rečima:
„Posle ovih događaja Bog kuša Avrama i reče mu: Avrame! A on odgovori: Evo me.“ (1. Mojsijeva 22,1)
Bog mu zatim kaže:
„Uzmi sina svog, jedinca svog, koga ljubiš, Isaka, pa idi u zemlju Moriju i prinesi ga tamo na žrtvu paljenicu.“ (1. Mojsijeva 22,2)
Na prvi pogled ova zapovest može izgledati neshvatljivo. Međutim, ključ za razumevanje nalazi se upravo u prethodnim Božjim obećanjima. Avram je znao da je Bog rekao da će se obećanje ostvariti kroz Isaka. Zbog toga je zaključio da Bog mora imati način da ispuni svoje obećanje čak i ako Isak umre.
Ovo razmišljanje objašnjava Novi zavet. U Poslanici Jevrejima piše:
„Verom prinese Avram Isaka kad bi kušan, i jedinorođenoga prinošaše onaj koji je primio obećanja, kome bi rečeno: ‘U Isaku će ti se nazvati potomstvo.’ On pomisli da je Bog kadar i iz mrtvih podignuti; zato ga i primi kao sliku vaskrsenja.“ (Jevrejima 11,17–19)
Avram nije mislio da će Božje obećanje propasti. On je verovao da Bog može čak i vaskrsnuti njegovog sina.
Biblijski tekst zatim jasno pokazuje da Bog nikada nije nameravao da Avram zaista ubije svoga sina. U presudnom trenutku Bog ga zaustavlja:
„Tada povika anđeo Gospodnji s neba i reče: ‘Avrame! Avrame!’ A on reče: ‘Evo me.’ I reče: ‘Ne diži ruke svoje na dete i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga.’“ (1. Mojsijeva 22,11–12)
Bog zatim daje zamenu za žrtvu:
„A Avram podiže oči svoje i pogleda, i gle ovan zapleten u trnju rogovima; i uze Avram ovna i prinese ga na žrtvu paljenicu mesto sina svog.“ (1. Mojsijeva 22,13)
Ovaj trenutak je ključan, jer pokazuje duboki simbolički smisao događaja. Bog sam obezbeđuje žrtvu umesto čoveka. Zato Avram naziva to mesto:
„Gospod će se postarati.“ (1. Mojsijeva 22,14)
U biblijskom razumevanju ovaj događaj predstavlja proročku sliku budućeg iskupljenja, gde Bog daje žrtvu umesto čoveka.
U Kuranu, međutim, ovaj događaj ima drugačiji oblik. Tamo se kaže:
„Pa kada on odraste toliko da mu poče pomagati, reče: ‘O sinko moj, ja u snu vidim da te koljem, pa pogledaj šta misliš!’ On reče: ‘O oče moj, učini ono što ti se naređuje; naći ćeš me, ako Bog da, od strpljivih.’“ (Kuran 37:102)
Zatim se kaže:
„I kada se njih dvojica pokoriše i on ga položi čelom na zemlju, Mi ga zovnusmo: ‘O Ibrahime, ti si ispunio san.’“ (Kuran 37:103–105)
Tek posle toga dolazi zamena žrtve:
„I iskupismo ga velikom žrtvom.“ (Kuran 37:107)
Ovde se primećuje nekoliko važnih razlika. U kuranskoj verziji događaj se zasniva na Avramovom snu, dok u biblijskom tekstu Bog govori direktno Avramu. Osim toga, u kuranskom tekstu nedostaje širi kontekst Božjih obećanja vezanih za Isaka, kao i objašnjenje Avramove vere u Božju vernost tim obećanjima.
Zbog toga priča može ostaviti utisak da je Avram jednostavno slepo poslušao nalog koji sam po sebi nema ni smisao, ni objašnjenje i koji bi u normalnim okolnostima predstavljao greh ubistva. Takav nalog bi predstavljao atak na ljudski razum i savest, poziv da se učini greh. U biblijskom tekstu, međutim, situacija je sasvim drugačija. Avram nije sledio nejasan san niti apstraktni autoritet, već Boga koji mu se lično obraćao i čije je obećanje već bilo potvrđeno čudima. Bio je svestan da, zbog svog prethodnog pada, mora biti okušan njegov odnos prema sinu – da li ga stavlja iznad samog Boga. Zato njegova poslušnost nije bila slepa, nego zasnovana na svesti da Bog ispituje motive srca, kao i na poverenju u Njegov karakter i vernosti Njegovoj reči.
Kada se, međutim, iz priče ukloni ovaj biblijski kontekst i zameni jednostavnom slikom poslušnosti autoritetu, događaj gubi svoj pravi smisao i pretvara se u opasan princip slepe pokornosti. Tako se iz priče koja u Bibliji razotkriva motive srca i vernost Boga svojim obećanjima može izvesti sasvim suprotan zaključak – da je vrlina poslušati navodni Božji nalog čak i kada on izgleda kao besmislen i moralno pogrešan čin.
Be First to Comment