Dokaz da Nemci većinski nikada nisu podržali Hitlera vidimo u samim rezultatima izbora 1932. godine u julu i zatim u novembru, zapažamo pad glasača sa 37,3% na 33,1%. Naime, nacisti su kroz ulične sukobe razotkrili svoj stvarni duh, i iskompromitovali sebe, slično našim studentima za vreme protesta, za vreme blokada saobraćaja i napada na profesore i demoliranje prostorija vladajuće stranke.
Izveštaj američkog ambasadora u Berlinu (novembar 1932): “Nemački narod je umoran od uličnih borbi i terora. Posebno srednja klasa, koja je bila oslonac Hitlera, sada se okreće protiv njega zbog bezobzirnosti SA. Oni vide u nasilju opasnost po društveni poredak i ekonomiju.” (Frederik M. Sackett, ambasador SAD u Nemačkoj, izvor: U.S. Diplomatic Correspondence, 1932) Izjava socijaldemokratskog vođe (novembar 1932): “Gubitak od 2 miliona glasova za Hitlera je direktna posledica SA banditizma. Radnici i građani vide da su nacisti postali pretnja miru, a ne rešenje.” (Kurt Schumacher, vođa SPD, Izvor: Protokoli Reichstaga, 1932) Analiza istoričara Richarda J. Evansa: “Novembarski izbori 1932. pokazali su da je NSDAP izgubio podršku zbog straha od građanskog rata. Srednji slojevi — trgovci, zanatlije, farmeri — počeli su da napuštaju Hitlera jer su SA divljanja ugrožavala njihovu egzistenciju.” (Evans, R. J., The Coming of the Third Reich (2003), str. 306.) Preko 400.000 birača napustilo je NSDAP u Hamburgu i Schleswig-Holsteinu do novembra 1932 (Kershaw, I., Hitler: A Biography, str. 221).
Od svih koji su novembru 1932. glasali, 33,1% glasača je podržalo Hitlera, što je daleko od većine. Kako nisu svi Nemci učestvovali na izborima, ukupno je 18% Nemaca podržalo Hitlera. Međutim, Hitler uskoro iskorišćava paljevinu Rajhstaga da ukine demokratske slobode i da uvede diktaturu. Do kraja sledeće 1933. godine već se više desetina hiljada disidenata našlo po zatvorima i logorima. I od tada Hitler represijom održava svoj nacizam. No, ni sami Jevreji ne mogu da poveruju da bi iz kulturnog nemačkog naroda moglo da proistekne fizičko uništenje jevrejskog naroda, pa zato nisu iskoristili priliku da pobegnu kada su još mogli. Hitler menja taktiku i umesto uličnih sukoba, uvodi tajno uništenje miliona Jevreja po logorima. Hitler je morao da skriva svoje zločine nad Jevrejima od samog nemačkog naroda, a da one koji ustaju protiv tog zločina likvidira isto kao da su Jevreji.
Kakva suprotnost u odnosu na katoličke i pravoslavne narode, gde je antisemitizam prema Jevrejima bio izražen i pre i posle Hitlera. Sem u par izuzetaka, Jevreji su toliko bili izloženi mržnji od strane tih naroda da su od katoličkih i pravoslavnih vlasti stalno morali da traže posebne mere zaštita – dekrete, da im život ne bi bio ugrožen od strane samih tih naroda. U islamskim narodima strog šerijat je čuvao nemuslimane od mržnje koja je stalno buktala u srcima muslimana, što su često oni sami priznavali, hvaleći šerijat da je on spasao te druge narode od njihovog sigurnog istrebljenja.
U Srbiji su Jevreji tokom Prvog srpskog ustanka najviše ubijani, a koji su preživeli su tada pobegli u Bosnu (gde nisu hteli da ih prihvate muslimani tvrdeći da nisu za njih odgovorni jer nisu iz njihovog vijaleta), a nešto su pokršteni u pravoslavlje. Za vreme kneza Miloša uživaju slobodu i blagostanje, a onda posle Miloša pojavom nacionalnog romantizma dolazi do perioda njihovog stradanja i jedva uspešnih napora stranih sila da pritiskom na Srbiju obezbede njihova prava. Godine, 1864. pravoslavni list “Svetoviđe” u brojevima 134, 135 i 137 objavljuje seriju antisemitskih tekstova protiv Jevreja, da bi kao rezultat te mržnje, 16. januara sledeće 1865, godine dva Jevrejina bila ubijena tokom pogroma u Šapcu, a tri meseca kasnije je jedna šesnaestogodišnja Jevrejka na silu pokrštena u srpsko pravoslavlje. Ti događaji su izazvali međunarodno negodovanje svetskih sila, ali bez značajnih rezultata.
Možda je najteže u istoriji bilo voleti Jevreje, jer su oni sve do pred kraj XIX veka gajili tako prezriv i ponižavajuć odnos prema nejevrejima, da su prirodno izazivali i opravdane i neopravdane kritike. Smatrali su da svaki kontakt sa nejevrejima predstavlja rizik njihovog oskrnavljenja pred Bogom. Nejevreje čak nisu ni nazivali ljudima, već pogrdno “gojima”. Nejevrejska devojka je nazivana pojmom “šiksa” što znači kurva. Jedan Jevrejin je u XIX veku u Srbiji pisao pesme na srpskom, što su ostali Jevreji smatrali grehom, jer su koristili srpski (jezik goja) samo radi trgovine, tako da je uskoro morao da pobegne iz Beograda da bi sačuvao živu glavu. Zato su ih hrišćani mrzeli. A Isus kaže da ako voliš samo one koji tebe vole da si onda kao neznabožac. To znači da hrišćani nisu bolji od neznabožaca.
Svi su ih mrzeli sve do pojave protestantske reformacije. I onda su oni masovno počeli da prebežu kod protestanata. Kakvog li apsurda, niko nije dublje na svetu mogao da kritikuje Jevreje od protestanata, jer su Jevreji zastupali mnoge zablude zajedničke sa tradicionalnim hrišćanstvom, pre svega traženje spasenja u pravilima, ritualima, formalizam, tumačenje zakona po slovu (odlika narodne tradicije), a ne u smislu i u motivima srca. Martin Luter je došao u sukob sa celim verskim svetom kritikujući vernike što dobra dela čine radi sujetnog odobravanja sredine, iz straha od odlaska u pakao i zarad odlaska u raj, a ne iskreno, iz prave nesebične ljubavi.
Takođe, Luter se “zalagao za naturalnu privredu… borio se i protiv zelenaškog i trgovačkog kapitala…” (Miomir Jakšić, Aleksandra Prašćević: Istorija ekonomije), pa je jevrejsku sklonost ka bavljenju trgovinom i zelenašenjem (koje je utkano u temelje savremenog bankarstva) smatrao opasnom zbog promovisanja neproduktivnog rada. U neproduktivne delatnosti su protestanti svrstavali bankarstvo i trgovinu ako ne služe da se zadovolje realne potrebe društva i bližnjih, nego se zloupotrebljavaju za prekomerno sticanje zarade. Zatim, profesije koje podstiču hedonizam, luksuz i sujetu, npr. proizvođači alkohola, duvana, skupocenih modnih dodataka, šminke, ukrasa itd, zabavljačka industrija, kockanje i igre na sreću, i sama prodaja alkoholnih pića.
Jevrejski hedonizam, opterećenost užitkom i brzom zaradom bez truda, često na lukav način, prirodno su izazivali prezir hrišćanskog sveta, a prirodno je očekivati još više protestantskog koji su i katolike osuđivali zbog njihove neskromnosti. U skladu sa tako uzvišenim vrednostima, Martin Luter 1543. godine objavljuje delo “O Jevrejima i njihovim lažima”. Tu je izneo kritike koje su bile na mestu, ali ne i zaključci jer se trudio da im uskrati mnoga prava za koja se ranije zalagao. Luter je bio uveren da će Jevreji da prihvate hrišćanstvo, sada kada je očišćeno od paganstva, ali se razočarao kada je zapazio da nikakve promene nije uspeo da im proizvede. U svom delu “O Jevrejima i njihovim lažima” napisao je i sledeće:
“Ako lopov ukrade deset guldena, mora da bude obešen; ako opljačka ljude na putu, ostaće bez glave. Ali kada Jevrejin ukrade deset tona zlata preko svog lihvarenja, draži je od samog Boga! Zar njihov Talmud i rabin ne pišu da nije greh kada Jevrejin ubije nekog paganina, ali jeste greh ako ubije brata u Izraelu? Nije greh ako ne održi reč datu paganinu. Zato je pljačkanje (što čine lihvarenjem) od paganina, u stvari služba Bogu. A oni su gospodari sveta, a mi njihove sluge ― da, njihova stoka! Ako neko misli da govorim previše ― ja kažem da govorim premalo! Jer vidim kako u spisima proklinju nas, goje, i kako nam u školama i molitvi žele sve najgore. Oni nas pljačkaju uz pomoć lihvarenja i, kad god mogu, varaju nas… Burgenzis, koji je bio veoma učeni rabin među njima i koji je milošću Božjom postao hrišćanin (što se retko događa), veoma je uznemiren zbog činjenice da oni u (svojim verskim) školama tako grozno proklinju nas hrišćane (što i Lira takođe piše) i iz toga izvodi zaključak da oni nikako ne mogu da budu narod Božji.” (Martin Luter, O Jevrejima i njihovim lažima)
Uprkos ovim rečima, nigde drugde na zemljinoj kugli Jevreji nisu našli bolje i sigurnije utočište nego u protestantskim zemljama, jer pozivi Martina Lutera na isterivanje Jevreja ubrzo bili osporeni, a dekreti poništeni kao suprotni evanđeoskom duhu tadašnjeg protestantizma. Naime, Luterovo delo propovedanja Jevanđelja je već izazvalo takve reforme mentaliteta protestantskih naroda, da im je postalo moguće da vole svakoga. Zapravo, ko se god istinski sreo sa Isusom, on u svetlosti Božjeg lica sam shvata grešnost svog srca u svetosti Božjeg lica i sam se sebi čini kao najgrešniji čovek na svetu, jer za svoje motive srca zna da su prirodno grešni, i to jasnije vidi nego kod i jednog drugog čoveka, jer tuđe motive srca ne može tako jasno da vidi kao svoje. Njemu ne pada na pamet da lažno moralno osuđuje druge jer i sam shvata koliko je sam grešan i zavistan od Božje milosti. Kako je njegovo pokajanje iskreno i duboko, Bog ga prihvata i daruje mu oproštenje, pa tako isto i on lako prihvata druge grešnike i rado im prašta, jer mu je samom Bog oprostio. Tako su protestanti mogli da trpe Jevreje sve dotle dokle je njihova sopstvena vera bila istinska i nelicemerna.
Kako je izgledalo to trpljenje i prihvatanje Jevreja u praksi?
Pošto je Luter pokrenuo edikte protiv Jevreja za njihovo proterivanje i spaljivanje njihovih škola, vođa nemačkih Jevreja – Rabbi Josef von Rosheim bio je zapanjen kada je shvatio da jednostavnim racionalnim dijalogom sa nemačkim knezovima i narodom na trgovima ima uspeha da opozove sve edikte protiv Jevreja, pozivajući se na samo Sveto pismo i na zdrav razum.
Upravo je posle tih edikta krenula najveća migracija Jevreja u Nemačku. Luterovo učenje je proizvelo tako veliku reformu mentaliteta protestantskih naroda da njegova lična ogorčenost i dekreti protiv Jevreja koje je pokrenuo, nisu ništa mogli nauditi Jevrejima. Kada ljudi imaju ljubav u svojim srcima, tada im nije problem da vole druge, iako se sa njima ne slažu, iako ne odobravaju njihove postupke. A u sebičnoj ljubavi ljudi traže da budeš sa njima istomišljenik da bi mogli da te vole i poštuju. Prava ljubav je mnogo uzvišeniji motiv, plod susreta čoveka sa Bogom i zato Isus kaže da ako volimo samo svoje, da smo onda kao neznabošci. Tako su Jevreji živeli u blagostanju reformisanih naroda dokle god su se oni držali Jevanđelja, a zatim nemački narod doživljava duhovnu dekadenciju u vreme pojave nacionalnog romantizma u drugoj polovini 19. veka. Međutim, nacionalni romantizam nije Nemce navodio na mržnju ili prezir prema drugima. To će biti tek iskušenje nacizma posle Prvog svetskog rata. Pa opet, nacizam je našao pogodno tlo samo kod manjeg broja stanovništva, svega 18% koji su glasali za nacističku stranku NSDAP u novembru 1932. godine. I kada je sledeće godine Hitler uveo diktaturu, broj disidenata je bio tako veliki da se iste 1933. desetine hiljada njih našlo u zatvorima. Ono što je većini gotovo sasvim nepoznato jeste otpor nacizmu koji je postojao svo vreme u samom glavnom gradu nemačkog Rajha – Berlinu.
Jozef Gebels je 1926. godine poslat u Berlin sa specijalnim zadatkom da „osvoji“ grad. Njegovi dnevnici su puni prezira prema Berlincima koje je nazivao „bezobraznim“ i „otpornim na ideologiju“. Nacisti su Berlin smatrali leglom „jevrejskog intelektualizma“ i „marksističkog podzemlja“. Čak i nakon preuzimanja vlasti, Hitler je izbegavao Berlin kad god je mogao, preferirajući Minhen ili Berhtesgaden, jer se u Berlinu nikada nije osećao potpuno voljenim ili bezbednim.
Otpor kroz “Berlinski duh” (Berliner Schnauze)
Berlinski mentalitet karakteriše cinizam, brzi humor i nedostatak strahopoštovanja prema autoritetima. To se manifestovalo na nekoliko nivoa:
Šale protiv režima: Berlin je bio epicentar političkog vica. Dok su u ostatku Nemačke ljudi šaputali, u berlinskim kafanama su se zbijale šale na račun Geringove debljine ili Gebelsovog rasta, uprkos opasnosti od Gestapoa.
Skrivanje Jevreja: Procenjuje se da je oko 5.000 Jevreja preživelo rat u Berlinu krijući se u ilegali (tzv. „Podmornice“). To je bilo moguće samo uz pomoć hiljada običnih građana koji su im davali hranu i sklonište, što je bio procenat građanske neposlušnosti veći nego u bilo kom drugom nemačkom gradu.
Incident u ulici Rozenštrase (1943)
Uprkos pretnjama, hiljade Nemica je odbilo da ostavi svoje muževe Jevreje. To nije bila samo ljubav, već i svest da dokle god traje brak, Jevrejin ima neku vrstu zaštite. Onog trenutka kada bi se potpisao razvod, Gestapo bi sutradan ujutru zakucao na vrata jevrejskog partnera radi deportacije.
Primer hrabrosti: Mnoge Nemice su prkosile tako što bi u prodavnicama namerno stajale u redovima sa svojim muževima koji nose zvezdu, pokazujući celom Berlinu da se ne stide svog braka.
A onda krajem februara 1943. nacisti su odlučili i njih da deportuju.
I tada, u srcu Berlina, usred rata, dogodio se masovni protest protiv deportacije Jevreja. Kada su nacisti uhapsili oko 2.000 Jevreja koji su bili u brakovima sa Nemicama („arijevkama“), njihove žene su se okupile u ulici Rozenštrase. Danima su stajale ispred zgrade Gestapoa, vičući: „Vratite nam naše muževe!“
U strahu od javnog nemira u samoj prestonici, Gebels je popustio i naredio oslobađanje tih ljudi. To je bio dokaz da Berlin nije bio „totalno sinhronizovan“ (Gleichschaltung).
Koncentracioni logor usred grada
Zbog velikog broja političkih protivnika u Berlinu, jedan od prvih improvizovanih logora, Kolumbija-Haus, formiran je u samom gradu (Tempelhof). Nacisti su morali da hapse hiljade Berlinaca odmah po dolasku na vlast kako bi uopšte mogli da kontrolišu ulice.
Iako je Berlin bio komandni centar zla, on je demografski i kulturološki bio “strano telo” u nacističkoj državi. Njegova radnička tradicija i kosmopolitski duh činili su ga mestom gde je nacizam bio prihvaćen silom, a ne srcem.
U Berlinu su razne crkvene grupe igrale ključnu ulogu u logistici spasavanja Jevreja, jer su imale infrastrukturu koju Gestapo nije mogao odmah i potpuno da kontroliše: matične knjige, podrume, mrežu poverljivih ljudi i pristup hrani.
Najznačajnije grupe bile su:
1. Ispovedna crkva (Bekennende Kirche)
Ovo je bio protestantski pokret otpora koji se usprotivio nacifikaciji crkve. U Berlinu je njihovo delovanje bilo najintenzivnije.
• Grupa “Dahlem”: Centar otpora bio je u četvrti Dalem, oko pastora Martina Nimelera. Iako je on bio zatvoren, njegova parohija je postala centar za skrivanje Jevreja.
• Mreža “Bratstvo”: Pastori i laici su organizovali prebacivanje Jevreja ka granici sa Švajcarskom ili njihovo skrivanje po parohijskim kućama u ruralnim delovima oko Berlina.
2. Kancelarija Gruber (Büro Gruber)
Ovo je bila jedna od najorganizovanijih crkvenih grupa za pomoć.
• Osnivač: Pastor Hajnrih Gruber.
• Delatnost: Kancelarija je prvobitno osnovana da pomaže “hrišćanima jevrejskog porekla” (onima koji su prešli u hrišćanstvo, ali su po Nirnberškim zakonima i dalje bili Jevreji), ali se brzo proširila na pomoć svim Jevrejima.
• Šta su radili: Nabavljali su vize za emigraciju, hranu, odeću i lažna dokumenta. Gruber je bio toliko uporan da je direktno odlazio u Gestapo da protestuje zbog deportacija, zbog čega je na kraju završio u koncentracionom logoru Dahau.
3. Katolički otpor: Katedrala Svetog Hedviga
U samom centru Berlina, katedrala Svetog Hedviga bila je simbol tihog otpora. Bernhard Lihtenberg: Katedralni klerik koji je svake večeri javno molio za “progonjene Jevreje i zatvorenike u logorima”. Pomoć: Unutar crkvenih struktura postojala je “Pomoćna organizacija za katoličke Jevreje”, ali su praktično pomagali svima koji bi im se obratili za sklonište ili papire. Lihtenberg je umro na putu za Dahau nakon što je uhapšen.
4. Kvekeri (Versko društvo prijatelja)
Iako malobrojni, berlinski kvekeri su bili neverovatno efikasni. Njihov centar u Berlinu, poznat kao “Quäkerhaus”, bio je poznat kao mesto gde se ne postavljaju pitanja. Pomogli su stotinama dece da napuste Nemačku putem Kindertransporta i obezbeđivali su “dodatne obroke” za Jevreje koji nisu imali kartice za hranu.
Zanimljivost: Mnogi berlinski pastori su u svojim propovedima koristili biblijske šifre. Kada bi govorili o “izgnanstvu iz Egipta” ili “Vavilonu”, svi u crkvi su znali da govore o komšijama Jevrejima koji su te nedelje nestali iz svojih stanova.
ZAŠTO JE BERLIN BIO TAKO POSEBAN?
Uticaj Hugenota na formiranje berlinskog mentaliteta je bio odlučujuć jer je doneo Kalvinizam, dosta strožiji oblik protestantizma u odnosu na Luteranizam. Kalvinizam se borio protiv svakog kulta ličnosti i potencirao preuzimanje na sebe lično one odgovornosti koju su ljudi bili skloni da predaju crkvenim ili svetovnim autoritetima.
1. Hugenotski “Esprit” i nastanak Berliner Schnauze
Kada je knez Fridrih Vilhelm 1685. godine izdao Potsdamski edikt, Berlin je bio polurazrušena varoš. Dolazak oko 6.000 francuskih Hugenota (koji su u jednom trenutku činili jednu trećinu stanovništva) doneo je nešto što Pruska do tada nije poznavala:
• Francuski intelektualizam: Hugenoti su doneli kulturu debate, kritičko razmišljanje i specifičnu vrstu duha (esprit).
• Leksički uticaj: Čuveni berlinski dijalekat je pun francuskih reči koje su se asimilovale (npr. Budike za kafanu, Fisimatenten za gluposti, Boulette za faširanu šniclu).
• Sinteza: Spoj suve pruske discipline i francuske bistrine uma stvorio je Berliner Schnauze – taj drski, brzi, često cinični humor koji ne priznaje autoritete „odozgo”.
2. Kalvinizam i verska tolerancija kao državni razlog
Berlin je bio jedinstven u Nemačkoj po tome što su njegovi vladari (Hoencolerni) bili kalvinisti, dok je većina naroda bila luteranska.
• Praksa suživota: Budući da su vladar i narod ispovedali različite verzije protestantizma, Berlin je morao da nauči da toleriše razlike kako bi funkcionisao.
• Pragmatičnost iznad dogme: Kalvinizam insistira na racionalnosti i radu. To je stvorilo grad koji je bio previše pragmatičan i „trezven” da bi se lako zaneo mističnim nacional-romantizmom i nacističkom mitologijom o „krvi i tlu”.
3. Berlin kao utočište disidenata
Ta tradicija primanja Hugenota otvorila je vrata i drugima: češkim protestantima, Jevrejima iz Poljske i prosvetiteljima iz cele Evrope. Berlin je vekovima bio „laboratorija modernosti”.
Nacisti su 1930-ih pokušali da taj kosmopolitski grad pretvore u „Germaniju” (Hitlerova opsesija monumentalnom arhitekturom), ali su se stalno sudarali sa:
1. Radničkom tradicijom: Berlin je bio najindustrijalizovaniji grad Evrope, sa ogromnim brojem socijalista i komunista koji su prezirali naciste.
2. Intelektualnim cinizmom: Berlinac bi na Gebelsov patetični govor verovatno odgovorio nekom ciničnom opaskom, umesto da padne u trans.
Za razliku od mnogih drugih nemačkih sredina gde se vlast doživljavala kao nešto uzvišeno i gotovo sveto, Berlin je imao duboko ukorenjen refleks da sve „spusti na zemlju“. U tom gradu, autoritet nije bio unapred priznat – morao je da se opravda. Zato nacistička estetika – parade, zastave, mitologija krvi i tla, teatralni govori – u Berlinu nikada nije mogla da proizvede onu vrstu kolektivnog zanosa kakav je postizala drugde. Ne zato što Berlinci nisu razumeli poruku, već zato što su je prebrzo „pročitali“. Videli su iza nje pokušaj manipulacije.
Berlin nije bio imun na nacizam – bio je njegov administrativni centar. Ali nije bio ni njegovo prirodno tlo. Nacizam je u Berlinu morao da se održava silom, represijom i stalnim nadzorom, jer nije imao ono što mu je bilo najpotrebnije: spontanu unutrašnju lojalnost ljudi. Upravo zato su i najmanji oblici otpora – šala, skrivanje komšije, tiha molitva, odbijanje da se čovek pokloni ideologiji – u Berlinu imali veću težinu nego otvorena pobuna negde drugde. Jer su pokazivali nešto dublje: da društvo koje je naučilo da misli, da preispituje i da ne obožava autoritet, može biti poraženo spolja – ali ne i potpuno osvojeno iznutra.
Nacisti su Berlinu mogli nametnuti arhitekturu „Germanije“, mogli su njegove ulice prekriti zastavama sa kukastim krstovima, ali nikada nisu uspeli da pokore njegov unutrašnji mehanizam. Taj mehanizam, iskovan kroz vekove kalvinističke lične odgovornosti i hugenotskog intelektualizma, pretvorio je Berlin u najveće „strano telo“ unutar Trećeg rajha.
Istorija Berlina nas uči da sloboda jednog društva ne zavisi samo od političkih institucija, već od karaktera građana. Berlinac iz 1943. godine, koji u kafani zbija šalu na račun režima ili u podrumu skriva komšiju Jevrejina, nije to radio iz apstraktne ideologije, već iz duboko ukorenjenog osećaja da nijedan autoritet nije vredniji od ljudskosti i zdravog razuma. Iako je rat Berlin ostavio u ruševinama, taj „berlinski duh“ (Berliner Schnauze) preživeo je i Hitlera i kasnije podele, ostajući trajni podsetnik da se istinska sloboda brani svakodnevnim činovima neposlušnosti i odbijanjem da se postane deo uniformisane mase.
Be First to Comment