Istinska religija, koja došla od Boga, ima svrhu da nas sačuva od nas samih, tako što ukorava našu grešnost, da bi nas sačuvala od oslanjanja na sebe i navela da se uzdamo samo u Boga. Budući da se tada ne oslanjamo na sebe i svoju palu prirodu, ona više nema vlast nad nama: “Živite u Duhu pa nećete izvršiti požudu tela.” (Galatima 5,16) “Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po telu nego po duhu; Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po duhu duhovno misle. Jer telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir. Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava zakonu Božijem niti može. A koji su u telu ne mogu Bogu ugoditi. A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duh Hristov, on nije Njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo greha radi a duh živ pravde radi.” (Rimljanima 8,4-10)
Takva je uloga izvorne hrišćanske religije: “Hrišćanstvo se razlikuje od mnogih drugih religija po tome što ne laska ljudskoj prirodi u njenoj grehovnosti, u palom stanju, jer hrišćanstvo ima potrebu za čovekom herojskog samoopredeljenja.” (Nikolaj Berđajev) Međutim, većina religija laska čoveku u njegovom ogrehovljenom stanju. Svaki pojedinac i svaki antropološki tip hrli ka religiji koja njegovim slabostima najviše odgovara.
Ja ću sada objasniti zašto islam najviše odgovara semitima i semitizovanim narodima. Name, kada je rana hrišćanska crkva, kako je za nju prorečeno u Dela 20,29-31; i 2. Solunjanima 2,3-12), otpala od Boga, tada je njena iskrivljena religioznost našla najveći broj sledbenika kod alpskog antropološkog tipa zbog njegove prirodne sklonosti da se opterećuje krivicom, i takođe kod mediteranaca zbog njihove prirodne sklonosti da iz sujete drže usvojene manire ponašanja. Ali otpala hrišćanska crkva nije odgovarala slabostima svih antropoloških tipova na kojima je ona ranije imala svoj prosvećujuć uticaj. Nordidi su isuviše razumni da bi držali verska pravila lišena smisla pa su otpalo hrišćanstvo držali samo pod pritiskom represivnih režima. Danas samo oko 2% Rusa odlazi u crkvu. Dinarski tip zbog svoje gordosti ne podnosi pravila i autoritete, pa je njegova interpretacija hrišćanstva po držanju pravila slabo zahtevna i lišena kulta prema sveštenicima kako je to još Cvijić zapazio.
Semiti, zbog izražene razlike između svoje psihe i učenja otpale hrišćanske crkve, imali su i dalje potrebu za religijom koja im najviše odgovara. I tako je nastao islam. Zbog svog buntovnog duha još teže trpe duhovne autoritete nego dinarci, ali zbog zanemarenog razvoja razuma školskog doba koji analizira smisao i preispituje motive srca, skloni su regresiji na nivo predškolskog deteta koje slepo drži naučena pravila ponašanja. No, zbog izražene ekstravertnosti oni nisu u stanju da kao introvertni alpidi uspešno obuzdavaju svoje strasti. Mir savesti ostvaruju tako što svoje grehe oblače u zakonitu versku formu. Promiskuitetne želje nisu greh ako se pokrivaju velom zakonitog poligamnog braka. Mržnja se ne smatra grehom ako čovek mrzi onoga koga i Alah mrzi. Iz istog razloga semiti drže strogo samo ona pravila koja ne zahtevaju da se odreknu svojih hedonističkih želja i sopstvene mržnje i osvete. Na primer, strogo vode računa o tačnom vremenu i položaju tela za vreme molitve. Vode računa o tome kojom nogom ulaze u džamiju i izlaze iz toaleta, i kojom nogom ulaze u toalet i izlaze iz džamije. Svoja obredna pranja i druge rituale drže iz krivice kao oblike prisilnih radnji (opsesivno-kompulzivnih poremećaja) jer su im zbog prirodno izražene savesti veoma skloni. Psihološki efekat verski rituala jeste da donose popuštanje psihičke napetosti i mir nepokajanima, dok pokajani nemaju potrebe za ritualima, jer imaju mir od samog Boga. Ko njih molitva nije ritual već razgovor sa Bogom i susret sa Njime.
Kako su semiti zbog jake plemenske svesti skloni da dele ljude na prijatelje i na neprijatelje, islam im svojim kritički stavom prema Jevrejima i neznabošcima daje puno izgovora za mržnju i duh lažnog moralnog osuđivanja.
Ali pre nego što uđemo u detaljnu analizu hajde da pogledamo ranije izvore o ideji da islam odgovara „semitskom mentalitetu“. U antropologiji 19. veka o tome je pisalo više autora:
U delu “The Religion of the Semites” (1889) William Robertson Smith tvrdi da semitska religija ima nekoliko ključnih karakteristika: religija zajednice, ne pojedinca, naglasak na ritualu i žrtvi, bog kao vođa plemena ili zajednice, i religija kao društveni poredak, ne filozofija. Drugim rečima, Smith je smatrao da religija kod Semita proističe iz plemenske solidarnosti i ritualnog zajedništva, a ne iz metafizičke spekulacije. U tom okviru su mnogi orijentalisti zaključivali da: islam je prirodan izraz semitskog religijskog mentaliteta jer naglašava zakon, zajednicu i poslušnost Bogu.
U doktorskoj disertaciji “Histoire générale et système comparé des langues sémitiques” (1855) Ernest Renan piše o „semitskom umu“. On je tvrdio da semitski mentalitet teži jednostavnom monoteizmu ali da je dogmatičan i manje filozofski. Renan je čak pisao da je „semitski um ograničen dogmatizmom“ i suprotstavljao ga „arijevskom umu“. Zbog toga je smatrao da: judaizam i islam odgovaraju semitskom mentalitetu dok je filozofija više karakteristična za Grke i Indoevropljane. Renan tvrdi u toj knjizi da struktura jezika odražava strukturu duha naroda. Iz toga izvodi ideju „semitskog mentaliteta“. Glavne tvrdnje: Semitski jezici su jednostavnije strukture, imaju manju gramatičku fleksibilnost, a ta jezička jednostavnost odražava mentalitet, da je taj tip sklon „jednostavnim, apsolutnim idejama“. Drugo Renanovo delo gde govori o islamu je predavanje: “L’Islamisme et la science”. U tom čuvenom predavanju iz 1883, Renan je tvrdio da je islam po svojoj suštini neprijateljski nastrojen prema nauci i filozofiji. Smatrao je da je “arapski narod, po svojoj prirodi, ne voli ni metafizičke nauke ni filozofiju” i da je zlatno doba islamske nauke bilo delo Persijanaca i drugih nearapa. Tu Renan iznosi tezu da je islamska civilizacija sklona religijskom autoritetu a manje sklona filozofiji.
A ja to objašnjavam, na sledeći način:
Antropološke posebnosti semita su sledeće: Adaptacija na toplu i vlažnu klimu i izražene sposobnosti za majstorstvo i trgovinu kod semita su posledica visokog nivoa polnih hormona, pripadnost takozvanom hipergenitalnom tipu:
Prema učenju italijanskog endokrinologa Nicola Pende, hipergenitalni tip predstavlja konstitucionalni tip kod kojeg je funkcija polnih žlezda izrazito snažna, pa se ta pojačana endokrina aktivnost odražava na čitav organizam — od telesne građe do psihičkog temperamenta. Kod takvih osoba primarne polne karakteristike (testisi kod muškarca, odnosno jajnici kod žene i prateći reproduktivni organi) pokazuju naglašen razvoj i visoku funkcionalnu aktivnost, što se ispoljava ranijim i izrazitijim polnim sazrevanjem. Kao posledica toga, i sekundarne i tercijarne polne karakteristike razvijaju se intenzivnije nego kod prosečne populacije. Kod hipergenitalnog muškarca Pende opisuje dolikomorfni tip trupa sa naglašenim razvojem skeletne muskulature i mišićne snage, nešto nižim rastom od proseka, krupnom lobanjom, velikim srcem, fiziološkom policitemijom i parasimpatiktonijom. Što se tiče psihološkog profila, Pende pravi jasnu razliku između polova. Hipergenitalni muškarac odlikuje se visokom energijom i snažno razvijenim umetničkim impulsima. Hipergenitalna žena, ispoljava živahan, prenadražen i iritabilan temperament, što Pende dovodi u vezu sa pluriglandularnom neravnotežom u kojoj dominiraju folikularni hiperovarizm i kortikalni hiperadrenalizam. Pende napominje i da, kada je hipergenitalizm sekundaran ili udružen sa anomalijama drugih endokrinih žlezda, mogu se javiti disocijacije u seksualnom razvoju i funkciji, pa čak i sklonost preuzimanju karakteristika suprotnog pola. Tako Pende hipergenitalizm ne posmatra samo kao osobinu reproduktivnog sistema, već kao celovit biološko-psihički konstitucionalni sklop u kojem pojačana aktivnost polnih žlezda oblikuje i telesnu strukturu i temperament čoveka. Izvor: Pende, N. (1928). Constitutional Inadequacies: An Introduction to the Study of Abnormal Constitutions (S. Naccarati, Trans.). Philadelphia: Lea & Febiger, pp. 206–208.
„Kada postoji višak ovih polnih sekrecija, stvara se buran, olujan i seksualno veoma osetljiv temperament, koji može da pređe u satirijazu ili nimfomaniju.“ (Louis Berman, The Glands Regulating Personality, New York: Macmillan, 1922, str. 74.)
Hipergenitalni tip odlikuju izražene polne sposobnosti (oba pola) i izražene sekundarne polne karakteristike i atributi adolescentskog razvoja (maljavost, telesan miris, blaga tamnoputost, izražena sklonost ka seksualnosti, buntovnost prema autoritetima, spremnost da se žrtvuje za bliske osobe, itd), što prepoznajemo kao antropološku odliku semita (armenoida i orjentalne rase) i semitizovanih naroda.
Mutiranje glasa, zatamnjenje kože, maljavost i jak telesan miris jesu atributi puberteta koji su kod semita prenaglašeni i često zadržani tokom celog života. Izražena senzitivnost i uživanje u ukusu hrane ima za svrhu da navede pubescenta da jede više nego ikada ranije, jer je u fazi intenzivnog razvoja. Seksualnost ima za svrhu da ga od sebe samog i od istog pola okrene ka suprotnom, komplementarnom polu. Sumnja prema autoritetima ima za cilj da ga navede na samostalno odlučivanje i na taj način formiranje sopstvenog identiteta ličnosti. I sklonost ka donošenju odluka i zaveta, kroz htenje da se sve druge želje žrtvuju zarad izabranog smisla života, to su sve odlike razvojne faze puberteta, koje semite odlikuju u veoma izraženoj meri.
Ali usled neodraslosti, one trpe svoje izopačenje. Ako se seksualna želja ne pobedi u periodu puberteta, onda će kasnije bračni partner postati oruđe zadovoljavanja sopstvenih strasti, umesto da seksualnost kao sposobnost bude oruđe izražavanja ljubavi prema partneru. Tako će nesazrelost seksualne funkcije onesposobiti čoveka za zdravu bračnu zajednicu. Ako užitak u hrani postane izvor unutrašnje satisfakcije, osoba će postati neumerena u ishrani i proždrljiva. Telesnost može čoveka da optereti potrebom da u svemu pokušava da ućari neku dobit. Semitska praktična inteligencija, koja se u vreme adolescencije otkriva kao izražena snalažljivost, lako može da se izopači u lukavstvo i pokvarenost; pa kod semite prepoznajemo sklonost da se prihvata uglavnom onih poslova koji mu obezbeđuju zaradu na brz, lak i zato neproduktivan (društveno nekoristan) način, kroz bavljenje trgovinom i bankarstvom. Zato semiti teže da žive uglavnom kao gradsko stanovništvo, jer su upućeni na druge ljude.
Za razliku od detinjastih i egocentričnih nordida koji se sa drugima druže samo radi sebe (da se ne bi osećali usamljeno) i bez ikakve prijateljske vernosti i odanosti, semiti su sposobni na tipično adolescentsko – samopožrtvovano prijateljstvo koje odlikuje vernost i spremnost na žrtvu za drugoga. Oni su druželjubivi ljudi sa izraženom empatijom i bliskošću, ali, svojstveno zadržavanju na adolescentskoj fazi razvoja, oni pokazuju druželjubivost samo prema svojima, prema pripadnicima svoje porodice, klana, religije, sekte, organizacije, i sl. Prema ostalima grade odnos samo kao prema objektima iskorišćavanja ili kao prema izvoru opasnosti. Oni teško mogu u namerama nekoga, ko ne pripada njihovoj zajednici, da vide išta drugo do zastupnika zavere, koja je zapravo temelj njihovih sopstvenih odnosa prema pripadnicima druge porodice, klana, religije, itd. Gledajući kroz sebe i sopstvene koristoljubive principe, njima su neshvatljivi principi najvišeg razvoja čovekove ličnosti – ljubav prema čovečanstvu. Sumnja prema autoritetima, koja se prirodno javlja u pubertetu sa svrhom da čoveka navede na samostalno razmišljanje i odlučivanje, ostaje kao izvor neprestanog sumnjičenja, buntovnosti i teorije zavere, jer u slabo razvijenom razumu školskog doba ne uspeva da nađe svoj odgovor.
Naime, rani početak puberteta, daje semitima izraženu praktičnu pubertetsku inteligenciju koja daje osobi razvijenu sposobnost tehnike i načina odgovora na potrebe života (zato su semiti dobre zanatlije) ali slabo razvijenu inteligenciju školskog doba koja se bavi analizom smisla ponašanja i razumevanjem stvarnih čovekovih potreba. Umesto inteligencije koja se bavi smislom “Zašto nešto treba da uradim?” semita ima izraženo pitanje deteta predškolskog doba – potrebu za pravilima ponašanja “Šta treba da uradim?” i izražene talente adolescenta koji su odgovor na pitanje “Kako to treba da uradim (na koji način)?”
Visok nivo polnih hormona od prenatalnog razvoja i nizak nivo GABE, rezultuje ranim početkom puberteta i zato slabo razvijenim sposobnostima razuma za analizu smisla i preispitivanje sopstveni motiva, a takođe i slabo razvijenom sposobnošću govora. Zato semiti nemaju britanski smisao za humor koji se smeje besmislicama jer ne ulaze u analizu da li nešto ima ili nema smisla. Smeju se najradije masnim vicevima i primerima lukavstva. Sposobnost govora je takođe oslabljena tako da semitski jezici spadaju u najprostije jezike na svetu. Na jugu Srbije i Italije gde ima puno semita uglavnom feničanskog porekla, stanovništvo govoru srpski i italijanski sa neverovatnim uprošćavanjem jezika, gubitkom padeža, uprošćavanjem fonetske strukture reči, itd. Kod semitskih naroda je najviši procenat osoba sa aspergerovim sindromom koji nastaje u korelaciji sa višim testosteronom i slabom funkcijom razuma školskog doba i zadržavanjem na nivou deteta predškolskog doba koje se bavi pravilima ponašanja. U islamu je držanje verskih pravila važnije od držanja moralnog zakona. Ako osoba mrzi i ubija druge, ona je i dalje musliman, ako uz to drži verske rituale.
Adolescentska sklonost ka odlučivanju, daje semitima spremnost da olako i učestalo donose radikalne odluke koje ne poznaju sredinu i umerenost, pa su zato semite prepoznatljive po svojoj isključivosti. Iako su prirodno veoma snalažljivi, oni ne misle mnogo razumno, već “crno – belo”. Umesto da razum prethodi donošenju odluke, snažno htenje da se donose odluke prethodi upotrebi razuma, koji se uglavnom koristi naknadno, sa ciljem da opravda već donete odluke.
Ako u vreme razvoja identiteta ne nauče da krotko trpe nepravdu, njihove životne odluke mogu lako biti utemeljene na fanatičnoj mržnji i osveti. A ako nisu pobedili telesnost, onda mogu biti utemeljene na hedonizmu kao smislu života. Spremnost adolescenata da fanatično stradaju za određenu ideju jeste dobro poznata, pa je možemo prepoznati kao odliku mnogih semita, posebno arapskog porekla.
U poglavlju “Osveta kod Arapa” u delu “Putovanja kroz Arabiju i druge zemlje Istoka”, nemački istraživač i kartograf Karsten Niebuhr piše:
“Živahan i plahovit narod, naglih i jakih strasti, po prirodi je osvetoljubiv do krajnjih granica.” (p. 197) “Arapi se radije svete, pošto zakon dozvoljava, porodici ubice, i mogu da ubiju glavešinu, ili najznačajniju osobu, koju smatraju kao odgovornu za zločin, koji je izvršen jer je ona zanemarila da pazi na postupke onih koje je trebalo da nadzire. … Ljudi se, ustvari, svuda ponašaju u direktnoj suprotnosti sa principima religije.” (Karsten Niebuhr, p. 201-202)
Zašto je islam semitska religija, a Judeo-hrišćanstvo je sasvim suprotno semitskoj psihologiji?
Zato što islam podilazi svim karakternim iskušenjima semita:
Kod semita je izražena sklonost da dele ljude na svoje i na neprijatelje. Zato u islamskom pravu postoji jasna podela sveta na: Dar al-Islam (zemlja islama) i Dar al-Harb (zemlja rata). Ta podela odražava tipičnu plemensku logiku: svet je podeljen na naše i tuđe.
Takođe, semiti su skloni da samu pripadnost veri smatraju spasonosnom pa je Jovan Krstitelj takav duh kod Jevreja kritikovao sledećim rečima: „I ne mislite govoriti u sebi: imamo oca Avrama; jer vam kažem da Bog može i od ovoga kamenja podignuti decu Avramovu.“ (Matej 3,9) Smisao poruke je da Bog ne priznaje plemensku privilegiju. Pripadnost Božjem narodu ne dolazi od krvi, porekla ili tradicije, već od moralnog i duhovnog stanja srca. Zato Sveto pismo jasno kaže: „Jer nije onaj Judejac koji je spolja, niti je obrezanje ono koje je spolja na telu; nego je Judejac onaj koji je iznutra, i obrezanje je obrezanje srca, u duhu a ne u slovu.“ (Rimljanima 2,28–29)
Kako zbog slabo razvijenog razuma školskog doba semiti imaju oslabljenju moć introspekcije i preispitivanja motiva srca, njima nije greh ako dobra dela čine iz straha od kazne ili radi odlaska u raj. Zato islam otvoreno promoviše takve motive dok ih Sveto Pismo osuđuje: “I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.” (1.Korinćanima 13,3)
Semitska koristoljubivost i telesnost se vidi u islamskom poimanju raja, koji je predstavljen kao mesto gde se čoveku ispunjavaju telesne želje: obilje hrane, pića, raskoši i telesnog uživanja. Kur’an govori o rajskim vrtovima, vinima i hurijama: „U njima će biti rijeke vode neustajale, i rijeke mlijeka čiji se ukus ne mijenja, i rijeke vina prijatnog onima koji piju… i u njima će imati svakojake plodove.“ (Kur’an 47:15) „I daćemo im hurije krupnih očiju.“ (Kur’an 44:54) Takav opis nagrade podstiče motiv da čovek čini religijska dela radi lične koristi i zadovoljstva.
Nasuprot tome, Sveto pismo opisuje spasenje na potpuno drugačiji način. Raj nije nagrada za telesne želje, već zajednica sa Bogom i oslobođenje od greha: „I ništa nečisto neće ući u njega… nego samo oni koji su zapisani u knjizi života Jagnjetovoj.“ (Otkrivenje 21,27) Najveće obećanje nije telesno uživanje, već prisustvo Boga: „Evo, stan Božji među ljudima, i On će živeti s njima… i Bog će otrti svaku suzu s očiju njihovih.“ (Otkrivenje 21,3-4) Zato je i Isus opisivao spasenje ne kao povratak telesnim strastima, već kao život koji nadilazi takve želje: „Jer o vaskrsenju niti se žene niti udaju, nego su kao anđeli Božji na nebu.“ (Matej 22,30) Drugim rečima, biblijska vera ne podstiče čoveka da služi Bogu radi telesne nagrade, već da bude oslobođen robovanja telesnim željama.
Duh semitske trgovine se vidi u pokušaju čoveka da se iskupi za grehe određenim ritualima:
“Kada rob musliman ili mumin uzimajući abdest opere svoje lice vodom, sa vodom ili poslednjom kapljicom vode sa njegovog lica nestane svaki greh…” (Sahih Muslim 244) “Ko kaže ‘Subhanallahi wa bihamdihi’ sto puta dnevno, biće mu oprošteni grijesi makar bili kao morska pjena.” (Sahih Muslim 2691) “To je primjer pet dnevnih namaza. Allah njima briše grijehe.” (Sahih Muslim 667) “Ko uzme abdest kako treba pa klanja dva rekata… izaći će bez grijeha kao na dan kada ga je majka rodila.” (Sahih Muslim 234)
Sveto pismo govori suprotno semitskoj psihologiji:
“Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, On budući Gospodar neba i zemlje, ne živi u rukotvorenim crkvama, niti prima ugađanja od ruku čovečijih, kao da bi Onome trebalo šta koji sam daje svima život i dihanje i sve.” (Dela 17,24-25) “A kad se molite, ne govorite mnogo ko neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni.” (Matej 6,7) “Tako i vi kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo zaludne sluge, jer učinismo šta smo bili dužni činiti.” (Luka 17,10) “Jer ste vi milošću spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas; Dar je to Božji, i ne po delima da se niko ne bi pohvalio.” (Efescima 2,8-9) “Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novaca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novaca i bez plate vina i mleka.” (Isaija 55,1) “A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našega mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo.” (Isaija 53,4-5)
Bibijski Bog nas ne spasava zbog toga što smo mi dobri, već zato što je sam Bog dobar:
“Bože moj, prigni uho svoje, i čuj; otvori oči svoje, i vidi pustoš našu i grad, na koji je prizvano ime Tvoje, jer ne radi svoje pravde nego radi milosti Tvoje padamo pred Tobom moleći se.” (Danilo 9,18)
U hrišćanstvu nas ne spasava Bog što smo pokazali da smo dobri, već da bismo postali dobri. Dobra dela u Svetom pismu nisu put do Boga, već posledica susreta sa Bogom:
“I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.” (1.Samuilova 10,6) “Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36,25-27) “A rod je duhovni ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje; na to nema zakona. A koji su Hristovi, raspeše telo sa slastima i željama.” (Gal.5,22-24) “Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što mu je ugodno.” (Filib. 2,13)
Po Svetom pismu plašenje ljudi strahom od kazne je način samo da se bezbožnici obuzdaju (radi građanske sigurnosti):
“Znajući ovo da pravedniku zakon nije postavljen, nego bezakonicima i nepokornima i bezbožnicima i grešnicima, nepravednima i poganima, krvnicima oca i matere, krvnicima ljudskim, kurvarima, muželožnicima, ljudokradicama, lažljivcima, kletvoprestupnicima, i ako šta ima protivno zdravoj nauci…” (1.Timotiju 1,9-10)
Onima koji su pokušali da krivičnim zakonikom sebe zaplaše i da tako privole na ispravno ponašanje, Sveto pismo iznosi ukor da takav strah rađa licemerstvo i daje im obećanje o nečem mnogo divnijem, o Spasitelju sveta od greha:
“Zato reče Gospod: Što se ovaj narod približuje ustima svojim i usnama svojim poštuje me, a srce im stoji daleko od mene, i strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni, zato ću evo još raditi čudesno sa tim narodom, čudesno i divno.” (Isaija 29, 13-14) “Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4) “U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi.” (1.Jovanova 4,18) “Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.” (2.Tim.1,7)
Da su loši pokretački motivi tesno povezani sa odricanjem od zdravog razuma, otkriva takođe apostol Pavle kada o takvim vernicima piše: “Jer svedočim da imaju revnost za Boga, ali ne po razumu!” (Rim.10,2) Odmah u sledećem stihu apostol objašnjava da nerazumnost (gubljenje zdravog razuma) jeste posledica odsustva htenja da se razume razlika između motiva ljudske pravednosti (grešnih motiva) i božanske pravednosti (nesebične ljubavi): “Jer ne poznaju pravde Božje i gledajući da svoju pravdu utvrde ne pokoravaju se pravdi Božjoj.” (Rimljanima 10,2-3)
Zbog slabo razvijenog razuma školskog doba semiti imaju sklonost ka religiji pravila. I zaista, islam nudi semitima strogo definisana pravila ponašanja koja odgovaraju nivou deteta od 4 do 5 godina, i koja tako oslobađaju čoveka potrebe da misli i da sam prepoznaje realne potrebe života, dok učenje Svetog pisma tako strogo definiše motive srca Božjim moralnim zakonom, da kada je srce čisto od greha, čovek sam zna kako kada treba da se ponaša.
Kako zbog površnosti semiti insistiraju na formalnim pravilima, Isus kritikuje takav duh kod fariseja:
„Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od nane i kopra i kima, a ostaviste što je najpretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru.“ (Matej 23,23)
U skladu sa navedenim duh semitske religioznosti se vidi u naglašavanju spoljašnje ritualne čistote. U islamu se čovek ritualno čisti pranjem tela (abdestom), a spoljašnja radnja se povezuje sa opraštanjem greha. Nasuprot tome, Sveto pismo naglašava da problem nije spoljašnja nečistota, već unutrašnje stanje srca:
„Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da bude i spolja čista.“ (Matej 23,25-26) Isus Hristos objašnjava gde je pravi izvor greha: „Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, krađe, lažna svedočanstva, hule.“ (Matej 15,19)
U islamu ne postoji pojam koji ukazuje da Bog ukorava loše motive srca već ukorava samo loše namere (nijjet). Ali arapski nema precizan termin koji odgovara hebrejskom jetzeru (יֵצֶר), koji označava unutrašnji izvor moralnih pobuda srca. Na primer, čovek može da odluči da učini dobro delo. Njegova namera (nijjet) je dobra: želi da pomogne. Ali motiv može biti loš: želja za slavom, strah od osude, griža savesti, sebični sentiment ili možda istinski dobar motiv – ljubav prema bližnjem. Spoljašnje delo i svesna namera mogu izgledati isti, ali unutrašnji motivi mogu biti potpuno različiti. Zato Biblija govori: „Gospod vidi da je svaka pomisao (jetzer) misli srca čovekovog svagda samo zla.“ (1. Mojsijeva 6,5) I na drugom mestu: „Jer Gospod ispituje sva srca i razume svaku pomisao (jetzer) misli.“ (1. Dnevnika 28,9) Ovde nije reč o nameri, nego o samom izvoru iz kojeg namere nastaju. Bog ne ispituje samo ono što čovek odlučuje da učini, nego i unutrašnju sklonost srca koja oblikuje te odluke. Zato je u biblijskoj duhovnosti ključna upravo promena srca, a ne samo promena odluka.
Zašto je bitno praviti razliku?
Ako ne shvatamo da je greh naš unutrašnji problem na nivou stanja duha i motiva, već ga definišemo samo na nivou svesne namere, osećanja i čina, tada se za greh nikada nećemo moći istinski pokajati jer se zapravo svo vreme kajemo samo za simptome greha na nivou svesnih namera, misli, osećanja i postupaka, dok na nivou srca (naše suštine) greh i dalje ostaje u nama.
Kako svoje grehe ne pobeđuje u srcu, semita ima potrebu da strogim zabranama i sakrivanjem od iskušenja svakodnevnog života ukloni sve one povode koji potisnutim motivima pružaju priliku da se ispolje. Zato se moral ne traži u promeni motiva, već u uklanjanju situacija koje bi grešne sklonosti mogle izazvati: odvajanju polova, pokrivanju tela, zabrani određenih užitaka i strogom nadzoru spoljašnjeg ponašanja. Na primer, postoji zabrana osamljivanja muškarca i žene koji nisu u braku, zabrana dodira, zabrana gledanja, zabrana razgovora koji bi mogao voditi privlačnosti. Jedan od najpoznatijih mehanizama jeste skrivanje ženskog tela kako bi se smanjilo iskušenje. U mnogim islamskim kulturama postoji: odvojeno školovanje, odvojeni društveni prostori, ograničeno druženje muškaraca i žena. U mnogim islamskim tradicijama postoji: zabrana slikanja ljudi, ograničavanje muzike, kontrola vizuelnih predstava. Cilj je ukloniti potencijalne podsticaje za grešne misli. Ovaj pristup pokušava da spreči greh uklanjanjem situacije, a ne promenom motiva srca.
Zato su društva sa snažnom spoljašnjom kontrolom morala često razvijala veoma stroge kaznene sisteme, dok su društva koja su razvijala unutrašnju savest i zakon u srcu mogla funkcionisati sa mnogo blažim zakonima (reformacija od 16 do 19. veka).
Biblijska suprotnost: U Svetom pismu fokus nije na uklanjanju spoljašnjih povoda, već na promeni srca.
Isus kaže: „Čuli ste da je kazano: Ne čini preljube. A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom već je učinio preljubu u srcu svome.“ (Matej 5,27–28) Drugim rečima, problem nije u spoljašnjoj situaciji, već u unutrašnjem motivu.
Sve u svemu, islam je religija koja najviše odgovara slabostima semita, dok biblijsko hrišćanstvo nikome ne odgovora i zato čoveka najuspešnije čuva od njega samog.
Be First to Comment