“Danska je uvela obavezu za svako dete starosti od šest do 16 godina da nedeljno prisustvuje časovima empatije, što uključuje biti ljubazan prema životinjama. Deca uče da slušaju, sarađuju sa drugima i govore kulturno i s poštovanjem. Iako je učitelj prisutan, srce samog časa pripada deci. Ovi momenti nemaju veze sa ocenama, imaju veze sa rastom, sa empatijom koja se uči u školi svakoga dana, nema kontrolnih, nema testova, deca primete osamljenost pojedinog učenika i približe mu stolice da se ne bi osećao usamljeno. I ljubaznost ne prestaje kod ljudi. Sistem u školi je takav da tera decu da razmišljaju o životinjama, kako izgleda prava briga o životinjama. Kada decu uče o brizi za živa bića, uče ih empatiji u pravom životu. Zamislite da svako dete ima dnevno zaštićen jedan sat prilikom koga uspori, razmisli, oseti, vežba nežnost ka ostatku sveta.”
ZAŠTO JE OVO POGREŠNO?
EMPATIJA JE SAMO SPOSOBNOST, A PROBLEM ČOVEKA NIJE SPOSOBNOST VEĆ KARAKTER (UNUTRAŠNJI MOTIVI) KOJI ODREĐUJE FUNKCIJU SPOSOBNOSTI!
To će pogoršati karakter dece jer se time ne razvija ljubav već sebični motivi koji se kriju iza empatije, pa će osobe postati emotivno ranjivije i depresivnije nego ranije a njihova ljubav sebičnija i više uslovna nego ranije (voleće samo životinje, ne i ljude). Naime, jedno je sposobnost saosećanja, a drugo su motivi koji nas pokreću i koji samoj sposobnosti daju dobru ili lošu funkciju. Ako su ljudi nesazreli ličnosti, oni više vole osećanja koja im neko izaziva nego ličnost koja ih izaziva. Drugim rečima, pokreće ih sebičnost a ne ljubav. Iz takve sentimentalne slabosti čovek može pomoći drugom čoveku ali on to tada ne čini zbog druge osobe zato što je zaista voli već zato što on sam ne može da podnese tuđu patnju – iz sebičnosti. Iz istog sebičnog saosećanja čovek će prijatelju dati alkohol, drogu, duvan i misliće da je ljubav zadovoljavanje tuđih sebičnih želja. Deci treba dati odgovornosti koje nisu hrana za njihov sebičan Ego, da vole one ljude koje je teško voleti, a ovim ugađanje Egu deca će se samo još više razmaziti i pokvariti i postati nesposobna da vole ljude kakvi jesu.
Lako je voleti umiljate životinje kada to godi svakoj našoj sebičnosti ili pomoći patniku kada tu patnju sami ne možemo da trpimo u saosećanju, ali to nije prava ljubav. Prava ljubav je rezultat reforme unutrašnjih motiva srca, a ne osećanja. Ko na osećanjima temelji ljubav, izgubiće ljubav čim neka stresna okolnost pokvari osećanja, zato što osećanja zavise od okolnosti dok naši motivi ne zavise od okolnosti već od našeg duhovnog stanja, od našeg izbora između dobra i zla.
Stres je test naših stvarnih pokretačkih motiva. Ako naša ljubav postavlja “uslove”, to znači da ne volimo drugo biće već da više volimo “uslove”. Prava ljubav je razuman odgovor na realne potrebe onoga koga volimo, dok je sebičnost odgovor na potrebe našeg velikog Ega koji unosimo u odnos sa osobom koju navodno volimo.
Na Zapadu se prava ljubav prema životinjama pojavila u vreme reformacije kao spontana posledica napora da se reformiše ljudsko srce da voli druge ljude, što je donelo svoj plod kroz poštovanje čoveka i njegovih osnovnih ljudskih prava (i zato oslobađanje robova), zatim žene (koja je postala kraljica doma), i kroz odnos prema životinjama.
Prvi i najjači glas protiv uživanja u krvnim borbama životinja digli su puritanski traktati, a potom raznorazna verska, književna i pravna dela iz XVI i XVII veka ustaju u odbranu životinja i uzdižu njihovo poštovanje.
Krivični zakon puritanske kolonije Masačusets (SAD) godine 1641. naređuje obezbeđivanje odmora i okrepljenja domaćim životinjama ukoliko su umorne, izgladnele ili obolele. U isto vreme engleski parlament i potom Oliver Kromvel zabranjuju surove igre sa životinjama. Osnivaju se pokreti i udruženja za zaštitu životinja, a literatura zastupa da bi onaj, koji je surov prema životinjama, bio takav i prema ljudima kada se ne bi plašio posledica. Samo klanje životinje radi ishrane, iako se smatra neprijatnim i tužnim činom, ne smatra se kao kakav zločin, već kao nužnost palog sveta kojim je zavladala smrt. Veći problem se vidi u srcu osobe koja uživa u patnji životinje. Takvima, puritanski propovednik Robert Bolton (1572-1631), piše:
„Sa kakvim brutalnim divljaštvom ti odbacuješ i u velikoj meri unižavaš čovečnost ispod nivoa životinje! Nijedna životinja, zna se, ne nalazi zadovoljstvo u povređivanju druge životinje, osim u slučaju gladi ili besa. One zadovoljavaju svoj apetit i bes ponekad sa okrutnošću i krvlju; ali svoje oči i maštanje nikada.” (Robert Bolton, Some Generall Directions for a Comfortable Walking with God, 1625)
No, krajem XIX veka i početkom XX zapadni svet doživljava svoju dekadenciju u hedonizam i prava ljubav prema ljudskom biću i prema životinjama biva zamenjena sa romantičarskim osećanjima sebičnog sentimenta.
Na Zapadu se sve više promoviše sebični sentiment kao zamena za pravu ljubav, a on onesposobljava osobe da budu iskrene i razumne jer svaku kritiku doživljavaju kao atak na veliki Ego (ako ih pokreće sebični sentiment).
Ranije su hrišćanski pisci znali da sentiment nije dokaz prave ljubavi jer ga ima i svaka grešna osoba, pa su još u 19. veku pisali sledeća zapažanja:
“Sada, da li je njihova religija od srca ili samo od emocija, može se saznati jedino kada njihovo veliko uzbuđenje splasne. Jaka osećanja ili veoma uzbuđene emocije mogu indukovati odluku ili seriju odluka koje se razlikuju od stanja ili od permanentne naklonosti volje ili srca. Škrtica može biti toliko pogođen prizorom neke patnje koji izvrši takav privremeni uticaj na njegovu volju, da će jednom odlukom on ublažiti patnju pred sobom, zbog koje je tako silno uzbuđen. Ali ta odluka je izazvana uzbuđenjem osećanja nasuprot permanentnom stanju njegove volje. Sada, čim je uzbuđenje utihnulo, on sebe smatra budalom, jer je na taj način bio primoran da se rastane sa svojim parama, i gotovo proklinje sebe zbog svoje ludosti. Sada se u religioznim probuđenjima često dešava da snažno izazvana osećanja privremeno pokrenu niz odluka, koje će zaista povesti nas i druge potčinjene od njih da poveruju da je srce zaista promenjeno, da su duboke moralne naklonosti duše – preokrenute, da je sebičnost nestala i da je plemenitost došla na njegovo mesto. Ali, neka uzbuđenje potpuno utihne, i tada ćete moći jasno i razgovetno da razlučite da li se srce promenilo ili su odluke uma bile izazvane samo privremenim uzbuđenjem. Ako se utvrdi da su duboke struje duše plemenite, da je sebičnost u srcu, životu, poslu i društvenom odnosu napuštena i da je ljubav i nesebično dobročinstvo, vrhunska sklonost da se čini dobro svima oko sebe je stvarno stanje srca, onda možete biti sigurni da je nastalo istinsko obraćenje, da je ta duša zaista ušla u službu Božju i da nije puki legalista i da ne služi za platu. … Takođe vidite tajnu otpadništva legalista. Kada njihovo uzbuđenje nestane, njihova religija nije više ugodna za njih. Ostavljaju je zato što njihovo srce nije u njoj. “Od nas iziđoše”, kaže Jovan, jer “ne biše od nas: kad bi bili od nas onda bi ostali s nama;” (1.Jovanova 2,19) Isti apostol tvrdi da onaj “koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer Njegovo seme stoji u njemu, i ne može grešiti, jer je rođen od Boga.” (1.Jovanova 3,9) Seme koje ostaje u njemu je Božja ljubav, ono isto dobročinstvo koje je u srcu Božjem. – Ono je zauzelo mesto sebičnosti, postalo je vrhovna vladajuća dispozicija njegove duše. – I zato što Njegovo seme ostaje u njemu, on ne može živeti u grehu. A ako se utvrdi da može živeti u grehu, sigurno je da nije rođen od Boga.” (Charles Grandison Finney – The Oberlin Evangelist: A Semi-monthly Periodical, Devoted to the Promotion of Religion. Sustained by an Association, Volume 3, R.E. Gillet, godina 1841.)
“Ljubav i saosećanje koju bi Isus hteo da mi pružamo drugima, nema ukus sentimentalizma, koji je zamka za dušu; to je ljubav nebeskog porekla.” (EGW, SDG 147)
“Apostol naglašava da na davanje treba da nas pokreću više pobude, a ne samo ljudsko saosećanje jer su osećanja pokrenuta.” (EGW, 3T 391.3)
“Sebičnost je najjači i najosnovniji ljudski impuls, borba duše između saosećanja i žudnje je neravnopravna utakmica; jer dok je sebičnost najjača strast, ljubav i čovekoljublje je prečesto najslabija, i kao po pravilu zlo odnosi pobedu nad dobrim. Zato u našim naporima i darovima za Božje delo, nije bezbedno da se upravljamo osećanjima ili impulsima. Davati ili ulagati napor kada su pokrenute naše simpatije, ili uskratiti naše darove ili službu kada osećanje nisu pobuđena, to je nemudar i opasan put. Ako se upravljamo nagonom ili samo ljudskom naklonošću, tada će biti dovoljno da u par slučajeva naši napori za druge budu uzvraćeni nezahvalnošću, ili naši darovi budu zloupotrebljeni ili protraćeni, pa da presahnu izvori našeg dobročinstva.” (EGW, RH 7. decembar 1886)
„Dok smo bili u Evropi, viđali smo žene sa malim psima, koje su nosile u naručju i kojima su ugađale, i trošile novac na njih, dok su mogle da uzmu neko siromašno dete i da ga odgajaju da postane korisno. Zaista, postoji nešto bolje za nas od takvih aktivnosti. Oko nas je mnogo duša koje imaju svoje potrebe; postoje deca koja treba da se izvedu iz neznanja i da budu vaspitana i odgajana za večni život.” (EGW, Ms3-1888)
Be First to Comment