Evo da odgovorim na ove pokušaje osporavanja:
> 1. Relativizacija odgovornosti vlasti – ključna linija je: „nije problem u vlasti, problem je u narodu“. To je trik kojim se fokus sa odgovornosti Vučića i njegovog sistema prebacuje na apstraktan „mentalitet“. Tako se opravdava svaka vlast – jer ako je „narod kriv“, onda je svaka vlast samo posledica i nikada ne snosi realnu odgovornost.
Pa to je istina. Ne samo što vlast vodi poreklo iz naroda i ima njegov mentalitet, nego ona ne može da opstane ako narod nije iskvaren i ako se narod od te vlasti ne da kupiti ili prodati. Narod stalno vrši pritisak na ljude u vlasti da bi ona pod pritiskom korupcije činila pokvarena dela, tako da vlast bez iskvarenog naroda ne može ni sama da bude iskvarena. A opet, sam narod ima očajničku potrebu da odgovornost sa sebe prebaci na žrtvenog jarca, uvek mu je neko drugi kriv, a sada mu je kriva vlast.
> 2. Pseudoistorijski primeri – ubacuješ Domanovića, Vasića, Markovića, pa čak i Bibliju – sve sa istim ciljem: da dokažeš da je promena vlasti uzaludna.
To nisu pseudoistorijski već stvarni istorijski primeri.
> To zvuči „mudro“, ali je zapravo logička greška „lažne analogije“. Ako je posle 1903. bilo kriminala, to ne znači da je današnja borba protiv kriminalne vlasti uzaludna.
Isti uzroci – iste posledice. Kao što je borba 1903. godine i 2000. godine bila uzaludna, tako je uzaludna i ova borba jer se ne razlikuje od borbe 1903. i 2000. godine. U čemu se ne razlikuje pa je neuspešna? Ne polazi se od sebe, već od onog drugoga. I reforma se ne pokušava ostvariti reformom mentaliteta već zastrašivanjem krivičnim zakonom.
> 3. Moralizatorski preokret – studenti su licemeri jer „i oni varaju na ispitima“. Tipična tehnika – diskreditacija kritičara time što nisu savršeni. Time se zapravo poručuje: „Ako nisi svetac, nemaš pravo da kritikuješ vlast.“
Ne, uopšte ne radi o svecima niti o traženju dlake u jajetu, niti insistiranju na savršenstvu. Nigde savršenstvo nije spomenuto. Radi se o licemerstvu.
Što ne ustanu protiv zla u globalu (pa i sopstvenog) nego samo onog u vlasti?
Zato što bi tako izgubili odobravanje većine!
A da su licemeri, jesu, i te kako:
Ustali su protiv nekvalifikovanih kadrova koji su izvazvali nesreću u Novom Sadu, a sami sprečavaju studiranje onih svojih kolega koji vole da studiraju i kojima je cilj kvalifikacija. Ustali su protiv korupcije, a sami varaju na ispitima, pokazujući isti karakter pokvarenosti koji će se sutra manifestovati kroz korupciju i svaku drugu prevaru. Ustali su protiv mafijašenja, a sami neće da prijave kolege koji varaju na ispitima jer su sami robovi sujetnog odobravanja drugih, zbog kojeg se i formiraju mafijaški klanovi. Ustali su protiv jednoumlja i diktature u štampi i društvenim medijima, a sami kidišu na plenumima na svakoga ko im iznese drugačije mišljenje. Oterali su sve neistomišljenike, a svoje skupove i dalje nazivaju plenumima. Nema netolerantnijih ljudi od njih, nesposobnih da čuju kritičko mišljenje, a zameraju vlastima na neslobodi mišljenja. Kao rezultat najgore vaspitane generacije dece, krenuli su u školu sa velikim razmaženim Egom koji doživljava kao atak na ličnost svaki razuman nalog života, svaku životnu odgovornost pa i samo učenje. Zato uče sve kao od bede i ne mogu da prate nastavu duže od par desetina minuta, da se zbog njih snižavaju zahtevi i standardi nastave. I dok su tako sami neodgovorni, oni druge licemerno nazivaju ćacijevcima, i zameraju vlastima na neodgovornosti kao da neodgovornost nije odlika i njih samih i većine samog naroda, bez obzira na stranačko opredeljenje!
> I da ne zaboravimo – kao bivši student koji tvrdi da studenti varaju na ispitima, lično nemaš nikakvo moralno pravo da kritikuješ bilo koga. Licemerje na kvadrat.
Nikada nisam varao na ispitu.
> 4. Duhovna podloga – citiranje Hrista i priča o „unutrašnjem preobražaju“ – ali samo u funkciji pasivizacije.
Nikada nisam rekao da čovek treba da bude pasivan već da je uslov za akciju da se sam očisti od greha jer je licemerno da se bori protiv drugih, a da neće da prizna da mu i samom treba reforma.
> Po tvojoj logici, pre nego što se iko pobuni protiv sistema, treba prvo da se „očisti u duši“.
Tako je jedino pravedno!
“Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod.” (Psalam 66,18)
> Drugim rečima: nikada.
Zašto nikada?
Zašto ostalima pridaješ svoje opredeljenje?
Pa ako neko sam neće nikada da se očisti u duši, otkuda mu pravo da zahteva od ljudi od vlasti da oni budu očišćeni u duši?
> 5. Izjednačavanje protesta sa haosom – poređenje sa Kulturnom revolucijom u Kini, hajdučijom, anarhijom, pa sve do nacizma. To je klasično preuveličavanje („ako studenti ruše Vučića, sledeće je paljenje i ubijanje profesora“).
To nije preuveličavanje nego prirodan sled. Sami studenti prete da će se osvetiti svima koji ih nisu podržavali kada došu na vlast. A oni koji su već tukli dekana fakulteta, radili bi mu svakako i gore stvari da nisu sputani trenutnim strahom od posledica. Zašto bi mi bili izuzetak u odnosu na druge primere po svetu?!
> 6. Lažni zaključak – da bi se društvo promenilo, mora se promeniti mentalitet naroda. Istina, ali se namerno preskače činjenica da se mentalitet ne menja u vakuumu, već upravo kroz institucije, zakone i odgovornu vlast. Drugim rečima – promena vlasti je neophodan, iako ne dovoljan, korak.
Ne menja se mentalitet kroz institucije, zakone i odgovornu vlast. Ne postoji takav primer u istoriji. Pokušao je komunizam da promeni mentalitet i da usadi radnu etiku kroz kroz institucije, zakone i odgovornu vlast, pa je uspeo?
Očito da nije!
Institucije, zakoni i odgovorna vlast mogu da manipulišu već postojećim mentalitetom, ali ne mogu da ga promene.
> Sve u svemu, ovaj tekst nije filozofija već sofizam u službi režima: spaja tačne fragmente (korupcija je široko rasprostranjena, narod ima loše navike) sa pogrešnim zaključkom („dakle, Vučić nije problem“). U prevodu: Kad vlast krade – narod je kriv. Kad narod protestuje – narod je opet kriv. A vlast? Pa ona je „samo posledica“.
Tačno tako kako si me citirao. I ništa nisi osporio!
> Vidim da ti istorija služi samo kao alibi za pasivnost – po tvojoj logici, pošto se u prošlosti smene vlasti nisu završavale bajno, bolje je da sada svi sedimo i aplaudiramo tiraniji?
Opet iznošenje laži. Nigde ja nisam rekao da treba da aplaudiramo tiraniji niti da budemo pasivni već da treba da krenemo od sebe samih pa sam naveo i istorijske primere za takve promene.
> Lepo, samo onda nemoj to zvati filozofijom nego opravdavanjem kukavičluka. Ako već nemaš rešenje, makar nemoj da ubeđuješ druge da ga ni ne traže.”
Pa ja sam naveo primere rešenja, kada su ljudi krenuli od sebe samih i od sopstvenog pokajanja pa sam naveo da su samo takve revolucije bile uspešne: husitska, holandska, engleska. Citirao sam sledeće izvore:
Poznati nemački filozof Hegel objašnjava kako se francuska revolucija, uprkos tako visokim opštečovečanskim idealima, završila uz užasno krvoproliće i diktaturu, zato što nije imala reformaciju koja bi promenila mentalitet Francuza:
“Liberalizam kao apstrakcija, dolazeći iz Francuske, raširio se rimskim svetom; ali religiozno ropstvo držalo je taj svet u okovima političkog ropstva. Zato je neispravan princip da se okovi koji sputavaju pravičnost i slobodu mogu slomiti bez emancipacije svesti i da može postojati revolucija bez reformacije.” (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558)
Još u 18. i 19. veku su mislioci zapazili da neprosvećen mentalitet naroda demokratiju pretvara u anarhiju i da diktaturu čini neophodnom:
“Samo moralni ljudi su sposobni za slobodu. Što nacija više postaje korumpirana i iskvarena, to ima veću potrebu za gospodarem.” (Benjamin Franklin)
“Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. … Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. … Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. … Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala.” (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52)
Sledeći primer otkriva francuski istoričar Aleksis de Tokvil kada opisuje pokušaj da se neprosvećenom mentalitetu Meksikanaca, početkom 19. veka, uvedu demokratske slobode:
“Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. … Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. … U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. … Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ” (Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz XVIII veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:
“Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju severa. … Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. … Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle.” (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)
“Nemci su pobožni, vredni i umereni. Oni žive po onoj poslovici: radi kao da ćeš doveka živeti, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti. To su ljudi blagi i pitomi, a kao mravi nigda bez posla ne stoje… Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. … Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa. … Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. U predelima odakle su izašli apostoli, ― u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma.” (Ljubomir Nenadović, Pisma iz Nemačke, 1870. god.)
Be First to Comment