NA SREDINI IZMEĐU HRIŠĆANSKE LEVICE I DESNICE NALAZI SE PRAVI PUT, MNOGIMA NEVIDLJIV, KOJI DESNICA PROGLAŠAVA LIBERALIZMOM, A LEVICA LEGALIZMOM. KAO KADA SU ZA JOVANA KRSTITELJA, “KOJI NE JEDE HLEBA I NE PIJE VINA”, LIBERALI TVRDILI “ĐAVO JE U NJEMU” A LEGALISTI ZA HRISTA “KOJI JEDE I PIJE”, GOVORILI “GLE ČOVEKA IZJELICE I PIJANICE, DRUGA CARINICIMA I GREŠNICIMA” (LUKA 7,33-34)
Između hrišćanske levice (liberalnog ili progresivnog hrišćanstva) i hrišćanske desnice je nepomirljiv sukob kakav je uvek postojao kroz istoriju između liberala i licemera, između carinika i fariseja, i njihov sukob sakriva da su u suštini isti, obe populacije su robovi greha, samo što prva krivicu ugušuje otvorenim ispoljavanjem greha i njegovim ponavljanjem radi otupljivanja savesti, a druga tako što grehe licemerno sputava u ispoljavanju i sebe zavarava spoljašnom ispravnošću. Između njih kipti ista mržnja kao ona između licemera koji je rob telesne želje prema suprotnom polu a koji mrzi homoseksualce i liberala homoseksualca koji mrzi sve one ne idu na paradu ponosa. Obe mržnje su patološke, plod nečiste savesti i zato nezasite. I obe strane žele da predstave da ne postoji treća strana, gde ljudi nisu niti licemeri, niti liberalni, već svoje grehe istinski pobeđuju. Liberalni optužuju prave hrišćane da su licemeri, a licemeri optužuju prave hrišćane da su liberalni.
U nastavku ćemo videti diskusiju sa zastupnikom hrišćanske desnice koji Čarlija Kirka proglašava hrišćanskim mučenikom:
> Danas tugujemo zbog gubitka vernog sluge Hristovog. Oduzet nam je dok je smelo propovedao istinu, savremenog mučenika koji je položio svoj život na polju služenja. Mnogi su ga možda videli kao kulturnu ili političku ličnost, ali u suštini, on je bio propovednik jevanđelja – bestidan, beskompromisan i strastven u usmeravanju ljudi ka Isusu.
Na žalost, ovo zaslužuje sledeću kritiku:
Otkuda je on bio sluga Hristov?
Čovek je (bio) desničar. On ne zastupa jevanđelje već državnu represiju kao rešenje. To je ono što Otkrivenje proriče kada govori kako će Vavilon – otpala crkva – da se kurva sa carevima zemaljskim tj. da traži političku moć jer nema duhovnu moć.
Takav duh je farisejski duh, jer ljudi koji sputaju greh u svom ispoljavanju, imaju potrebu da druge primoraju na isto licemerstvo.
To što on propoveda nije jevanđelje već nasilje. Moto “dokaži da grešim” jeste duh nasilja, gde čovek prihvata istinu jer je primoran dokazima, a ne zato što je osvedočen za stanje greha i zatim osvojen Božjom ljubavlju.
Fariseje odlikuje cinizam i ponižavanje protivnika. Stradati zbog takvog duha nije hrišćansko mučeništvo.
Njegova retorika nije bila uvek hrišćanska već je često koristio žestoke izraze, vređanja, stereotipe i često je ulazio u verbalne napade na ideje i na same ljude.
Vidi ovo na tu temu:
https://www.theguardian.com/…/charlie-kirk-quotes-beliefs
Njegova shvatanja gode većini verskih licemera koji uopšte ne razumeju duh Božjeg zakona, koji uopšte ne shvataju da je želja greh, a sebi daju pravo da zbog sopstvene nečiste savesti lažno moralno osuđuju i to samo neke ekstremne grehe u društvu.
Evo primer diskusije za Kirkovim sledbenikom koji mi je ovo napisao:
“Sram te bilo! Ti ga uopšte ne poznaješ a proričeš sud nad njim! Ti si najveći farisej!!! Odvratno! Ti samo znaš da blebećeš glupe filozofije, sa kvazi-psihologijom i mešavinom rasizma! Pokaj se, Fariseju, jer će ti biti VEOMA loše na Sudnjem Danu!”
Ovde vidimo tri besmislene tvrdnje koje su školski primer projekcije Kirkovog duha, da ja navodno proročki sudim o Kirku, da zastupam farisejstvo i da zastupam rasizam. No evo mog odgovora:
Pa to tvoje trljanje nosa sa “pokaj se” i vređanje sagovornika je baš tipično nasilje nad savešću i farisejstvo kakvo i Kirk primenjuje. Oboje ste istog prostačkog duha. Sam fakat da niste svesni svog prostačkog duha pokazuje da niste upoznali uzvišenost stvarnog Hristovog karaktera.
Šta je suština vašeg problema?
Ne iz ljubavi, već iz straha nečiste savesti ili sramote povređene gordosti vi svoje grehe samo sputavate u ispoljavanju. I onda kada primetite da neko svoje grehe otvoreno ispoljava, onda ne možete da ga podnesete, jer biste zapravo sami voleli da živite grešno ali ne smete jer vam lična gordost i sramota ili lična nečista savest to ne dozvoljava. I onda takve ljude mrzite. Vi u duši volite greh, a mrzite grešnike, za razliku od Hrista koji voli grešnike, a ne voli greh. I ne samo to, već biste te otvorene grešnike rado primorali na isto licemerstvo pod kakvim se sami nalazite. Zato se okrećete ka desnici i nesvesno ispunjavate proročanstva iz Otkrivenja gde je otpala crkva Vavilon veliki predstavljena kao bludnica koja sprovodi blud sa carevima zemaljskim. Budući da ne poznaje silu Božjeg Duha koji menja ljudska srca iznutra, ona hrli ka političkoj moći da bi mogla da vlada ljudskom savešću.
Prorok Isaija opisuje kako se licemer gnuša drugih grešnika: “Koji govore: Odlazi, ne dohvataj me se, jer sam svetiji od tebe, ti su dim u nozdrvama mojim, dim koji gori vas dan.” (Isaija 65,5) To je bio i duh biblijskih fariseja. Zato Isus Hristos kaže za fariseje da “mišljahu za sebe da su pravednici i druge uništavahu (prezirahu)” (Luka 18,9). Kada su Isusovi učenici saznali da su Samarjani odbili da njihovom Gospodu pruže gostoprimstvo – pitali su Ga da li da se pomole Bogu da se spusti oganj sa neba da ih zato zatre. “A On okrenuvši se zapreti im i reče: Ne znate kakvog ste vi duha; Jer Sin čovečiji nije došao da pogubi duše čovečije nego da sačuva. I otidoše u drugo selo.” (Luka 9,55-56) Farisej kritikuje ne da pomogne čoveku da se spase, već ima potrebu da ga osuđuje. Ko je zbog svog sopstvenog nepokajanja pod Božjom osudom, prirodno osuđuje druge. Kome je zbog iskrenog pokajanja sam Bog oprostio, prirodno prašta drugima. Svako deli ono što sam ima.
A sve je to posledica što ne razumete duh Božjeg zakona da zakon gleda na motive srca, pa zato osuđujete samo ekstremne grehe. A kada biste shvatili da Bog gleda na motive srca, shvatili biste da ste sami grešni. Vi ne razumete da su i same želje po Svetom pismu greh, što vas ometa da se istinski pokajete i zadržava i dalje pod Božjom osudom, zbog čega imate potrebe da se praznite kroz neprestano osuđivanje drugih. Ne razumete sledeće, pa zato sebe zavaravate da ste pravedni pred Bogom:
“Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.” (1.Jovanova 2,16) “Telu ne ugađajte po željama.” (Rimljanima 13,14) “Ljubazni! Molim vas, kao došljake i goste, da se čuvate od telesnih želja, koje vojuju na dušu.” (1.Petrova 2,11) “I da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu;” (4.Mojsijeva 15,39) “A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svom.” (Matej 5,28) “Ne budi osvetoljubiv.” (3.Mojsijeva 19,18) “Nemoj govoriti osvetiću se za zlo!” “Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati.” (Priče 20,22; 24,17)
Za razliku od formalista (fariseja) koji grešne želje samo licemerno sputavaju u svom ispoljavanju, a spolja po slovu drže zahteve Božjeg zakona – nesvesni da zakon zahteva reformu unutrašnjih motiva srca, liberalni vernici nisu licemeri, već otvoreno ispoljavaju želje svoga srca, ne smatrajući da su one same po sebi grešne i opet, tumače Sveto pismo tako kao da ono opravdava njihov liberalan odnos prema zakonu, naglašavajući samo ekstremne prekršaje Božjeg zakona kao stvarne grehe.
Iako formalisti (fariseji) pokušavaju da zadrže spoljašnju pravednost, njihovo neprepoznavanje unutrašnje pokvarenosti dovodi do dvostrukog života – spoljašnjeg ispunjavanja zakona i unutrašnjih grešnih želja. Takav pristup često stvara atmosferu lažnog morala, u kojoj su ljudi skloni da se fokusiraju na osudu drugih zbog vidljivih prestupa, dok svoje unutrašnje borbe sakrivaju. Međutim, licemerje ne može da sakrije istinsku potrebu za promenom srca, jer zakon nije stvoren da se drži samo formalno, već da duboko transformiše čovekove motive i unutrašnji život.
S druge strane, liberalni vernici koji slobodno ispoljavaju svoje želje, opravdavajući ih na temelju selektivnog tumačenja Pisma, možda izbegavaju licemerje, ali ne prepoznaju dublji zahtev zakona – preobražaj srca. Smatrajući da su samo najekstremniji prekršaji grešni, oni zaboravljaju na suptilnija, svakodnevna kršenja zakona koja se javljaju u mislima i motivima.
Problem liberalnih vernika leži u njihovom shvatanju da, ukoliko njihova dela ne krše očigledne zakonske norme, njihove misli i motivi nisu podložni Božjoj presudi. Međutim, Božji zakon ide dalje od same radnje – on traži potpunu čistoću srca i uma, što je suštinska razlika između površnog tumačenja i dublje duhovne transformacije koju zakon zahteva.
I liberalni vernici i licemerni fariseji ne razumeju da zakon ukorava loše motive srca, već ga interpretiraju formalno po slovu, kao slepa pravila ponašanja, ali je razlika u tome što se fariseji trude da žive zakon tako po slovu licemerno, a liberali ga odbacuju jer shvataju da je takva interpretacija zakona besmislena i koren licemerstva.
Iako se pristupi liberalnih vernika i licemernih fariseja razlikuju, oba promašuju dublju svrhu zakona – transformaciju srca. Fariseji su se, s jedne strane, formalno trudili da drže zakon spolja, sledeći pravila zbog društvenog statusa ili samopravednosti, ali su zanemarili unutrašnje motive. Njihova licemerna poslušnost zakonu dovela je do toga da spolja izgledaju pravedni, dok su unutrašnje borbe i grešne želje ostale nesuočene i nerešene. Isus je često ukazivao na ovu dvostrukost, nazivajući ih „okrečeni grobovi“ – spolja lepi, a iznutra puni nečistoće (Matej 23:27). Ovaj formalizam stvorio je atmosferu lažne pravednosti, ali nije doveo do prave unutrašnje promene.
S druge strane, liberalni vernici, prepoznajući besmislenost takvog formalizma, potpuno odbacuju zakon, smatrajući da ga nije moguće slediti bez licemerja. Oni su u pravu što prepoznaju nedostatke formalističkog pristupa, ali greše u zaključku da zakon treba odbaciti. Umesto da traže dublje razumevanje i duh zakona, oni ga vide kao nepotreban teret koji je zastareo ili nespojiv sa savremenim životom. Međutim, njihovo odbacivanje zakona ne oslobađa ih od odgovornosti za unutrašnje grešne želje, jer je zakon dat da ukorava ne samo dela, već i motive i misli.
Prava svrha zakona nije samo da reguliše spoljašnje ponašanje, već da vodi čoveka ka svesnosti o svojoj unutrašnjoj grešnosti i potrebi za Božjom milošću. Kada zakon postane sredstvo za transformaciju srca, oslobađamo se licemerja i nepravde. Dok fariseji formalno sprovode zakon bez dubljeg razumevanja, a liberali ga odbacuju kao suviše ograničavajući, prava poslušnost dolazi iz preobraženog srca koje teži ispunjenju zakona iz ljubavi prema Bogu i bližnjem. Umesto da zakon vide kao prepreku, i fariseji i liberali bi trebalo da ga prepoznaju kao sredstvo za otkrivanje grešnosti i poziv na milosrđe i duhovnu obnovu.
Liberali u susretu sa pravim vernicima, koji zaista drže Božji zakon, vide formalizam i licemerstvo jer bi oni sami držali zakon samo formalno i licemerno kada bi ga držali, dok formalisti i fariseji u susretu sa pravim vernicima vide nedoslednost slepoj formi, pa ih shvataju kao liberale i bezakonike: “Jer dođe Jovan Krstitelj koji ni jede hleba, ni pije vina, a vi kažete: Đavo je u njemu; Dođe sin čovečji koji i jede i pije, a vi kažete: Gle čoveka izjelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima.” (Luka 7,33-34)
Fariseji sebi umiruju svoju nečistu savest sputavanjem greha u svom ispoljavanju i pokazivanjem na svoje ispravno ponašanje, dok liberali ugušuju i otupljuju svoju savest neprekidnim ponavljanjem svog otvorenog udovoljavanja svojim željama i pozivanjem na prijatnost sopstvenih osećanja.
Fariseji i liberali na različite načine pokušavaju da umire svoje savesti, ali ni jedan pristup ne vodi istinskoj unutrašnjoj promeni. Fariseji veruju da mogu kontrolisati svoje grešne sklonosti time što će ih sputavati spoljašnjim pravilima i disciplinom. Njihovo oslanjanje na ispravno ponašanje i strogo pridržavanje zakona stvara privid pravednosti, ali unutrašnja borba ostaje nerešena. Oslanjajući se na spoljašnje pokazivanje ispravnosti, oni zapravo ne traže duboko pokajanje ili promenu srca, već prikrivaju greh sputavanjem njegovog spoljašnjeg ispoljavanja. Ovo ne rešava problem, već samo zaklanja pravi problem – nepreobraženo srce i nečistu savest.
S druge strane, liberali se suočavaju sa svojim grešnim željama tako što ih otvoreno prihvataju i opravdavaju, pozivajući se na “autentičnost” svojih osećanja. Umesto da se bore protiv greha, oni ga opravdavaju, verujući da je praćenje svojih osećanja put ka slobodi. Međutim, stalno udovoljavanja željama zapravo otupljuje savest i sprečava osobu da prepozna svoju pravu grešnost i potrebu za promenom. Ovaj pristup vodi ka unutrašnjem zatupljivanju i gubitku duhovne osvešćenosti, jer osećanja postaju merilo istine, umesto Božje reči i moralnih principa.
Oba pristupa – sputavanje greha bez unutrašnjeg pokajanja i otvoreno udovoljavanje grešnim željama – promašuju istinski cilj Božjeg zakona, a to je preobraženje srca. Božji zakon poziva na promenu iznutra, gde greh biva iskorijenjen kroz pokajanje, a ne samo kontrolisan ili opravdan. Istinska sloboda dolazi ne kroz formalno sputavanje ili udovoljavanje, već kroz preobraženu savest, očišćenu Božjom milošću, koja vodi ka pravom ispunjenju zakona – ljubavi prema Bogu i bližnjemu.
I liberalima i farisejima nedostaje spoznaja Boga kroz duh Božjeg zakona i karakter prave Božje ljubavi, da bi tako liberali bili sačuvani od oslanjanja na svoju prirodu i fariseji od oslanjanja na nečistu savest preko koje sebe opterećuju formalnim zahtevima zakona.
I liberali i fariseji, iako naizgled stoje na suprotnim krajevima spektra u odnosu prema zakonu, zapravo dele isti osnovni problem – nedostatak istinskog poznavanja Boga kroz duh Božjeg zakona i pravu Božju ljubav. Njihovi pogledi na zakon ostaju površni jer ne prepoznaju njegovu dublju svrhu – preobraženje srca kroz ljubav i milost, a ne samo kroz ispunjenje spoljašnjih zahteva ili praćenje sopstvenih želja.
Liberali se oslanjaju na svoju prirodu i osećanja, verujući da ih vođenje vlastitim unutrašnjim sklonostima vodi ka autentičnom životu. Međutim, oslanjanje na prirodu, koja je podložna grehu, često ih vodi daleko od Boga i Njegove volje. Bez spoznaje prave Božje ljubavi, koja uključuje i disciplinu i milosrđe, liberali propuštaju mogućnost da vide kako zakon može biti vodič ka slobodi, a ne teret koji treba odbaciti.
S druge strane, fariseji, iako prividno poštuju zakon, to rade iz straha ili osećaja obaveze, oslanjajući se na nečistu savest i formalno pridržavanje pravila. Njihov pristup zakonu postaje mehanički i lišen duhovne slobode, a srž zakona – ljubav prema Bogu i bližnjem – ostaje u senci njihovih pokušaja da zadovolje formalne zahteve. Oslanjajući se na pravila, oni propuštaju priliku da iskuse Božju milost, koja je ključ za istinsku unutrašnju promenu i oslobođenje od greha.
Oba pristupa – i liberalno oslanjanje na prirodu i formalističko oslanjanje na pravila – promašuju pravu svrhu zakona, a to je da vodi ljude ka Bogu kroz preobraženje srca. Samo kroz spoznaju duha Božjeg zakona, koji je utemeljen na ljubavi, i liberali i fariseji mogu biti oslobođeni svojih ograničavajućih perspektiva i doživeti puninu Božje ljubavi, koja ne samo da osuđuje greh, već i pruža milost i snagu za promenu.
Oni se svi pozivaju na reči kojima Bog osuđuje otvoreno i ekstremno kršenje Božjeg zakona u Dekalogu, ali zanemaruju objašnjenje koje daje Mojsije kada objašnjava duh i smisao zakona.
Liberali i fariseji često se pozivaju na Dekalog kao na temelj Božjeg zakona, ali njihova fokusiranost na otvorene i ekstremne prekršaje zakona zanemaruje dublji duhovni smisao koji zakon nosi. Dok Dekalog pruža jasne zabrane i zapovesti, pravi cilj zakona nije samo regulacija spoljašnjeg ponašanja, već i reforma unutrašnjih motiva srca. Mojsije je često proširivao i objašnjavao duh zakona, pokazujući da se on odnosi ne samo na dela, već i na misli, želje i osećanja.
Pravi vernik, koji razume duh zakona, shvata da Bog ne osuđuje samo ekstremna kršenja, već i grešne misli i motive koji vode ka tim delima. Ignorisanje Mojsijevog objašnjenja zakona dovodi do toga da se zakon vidi kao nešto što se može lako zaobići ako se formalno ne krši, dok prava svrha – promena srca – ostaje neispunjena. Dekalog je osnova, ali je Mojsijevo objašnjenje ono što pomaže vernicima da shvate da je istinsko ispunjenje zakona moguće jedino kroz ljubav i unutrašnju promenu, koju vodi Duh Božji.
Bog je rekao „Ne ubij” (2.Mojsijeva 20,13), ali Mojsije objašnjava smisao te zapovesti da ona gleda na motive srca: „Nemoj mrzeti na brata svog u srcu svom; … Ne budi osvetoljubiv i ne nosi srdnju na sinove naroda svog; nego ljubi bližnjeg svog kao sebe samog; ja sam Gospod.” (3.Mojsijeva 19,16-18) Bog kaže u Dekalogu „Ne čini preljube” (2.Mojsijeva 20,14), ali Mojsije objašnjava duh te zapovesti: „I da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu;” (4.Mojsijeva 15,39) Takođe, Mojsije objašnjava potrebu za reformom motiva srca: „Zato obrežite srce svoje“ (5.Mojsijeva 10,16) Apostol Pavle objašnjava duhovnu suštinu i svrhu zakona kada kaže: „Nego ja greha ne poznah osim kroz zakon; jer ne znadoh za želju dok zakon ne kaza: ne zaželi.” (Rimljanima 7,7) Svrha zakona je „da bude greh odviše grešan zapovešću.” (Rimljanima 7,13) „Jer kroz zakon dolazi poznanje greha.” (Rimljanima 3,20)
Zakon je neophodan da bi nas svest o grešnosti sopstvene prirode sačuvala da se ne oslanjamo na sebe i da ne sledimo želje tela, već da bismo uzdanjem samo u Boga živeli po duhu. Samo kada, osvedočen o grešnost svog srca, čovek iskreno zavapi Bogu „Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.“ (Psalam 51,10), tada Bog u njemu čini čudo reforme motiva srca: „Metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod.“ (Jeremija 31,33)
Bog nije zainteresovan samo za spoljašnje ispunjenje zapovesti, već za promenu srca koja proizlazi iz unutrašnje preobrazbe. Zapovest „Ne ubij” može se činiti jednostavnom, jer se čini da se odnosi na očigledni čin nasilja. Međutim, Mojsije objašnjava da ova zapovest ide mnogo dublje i da se ne odnosi samo na fizički čin ubistva, već i na mržnju, osvetoljubivost i zlopamćenje koja mogu da se rađaju u srcu. Mržnja prema bratu je seme iz kojeg greh cveta, a zakon nas poziva da se borimo protiv takvih motiva dok su još u ranoj fazi, pre nego što se razviju u dela.
Slično tome, zapovest „Ne čini preljube” ne odnosi se samo na fizičku neveru, već na bilo koji oblik požudne misli ili želje. Isus je naglasio ovu istinu u svojim učenjima, rekavši da ko god gleda na ženu sa željom, već je počinio preljubu u svom srcu (Matej 5:28). Zakon je postavljen ne samo da reguliše spoljašnje ponašanje, već i da nam pomogne da prepoznamo i osudimo grešne misli i motive koji prethode delima. Srce je ključno mesto gde zapovesti Božje treba da deluju, a Mojsije nas poziva da “obrežemo svoje srce” – što znači da odstranimo greh iz naših unutrašnjih želja i misli.
Apostol Pavle dalje objašnjava da zakon služi kao ogledalo, kroz koje spoznajemo svoju grešnu prirodu. Bez zakona, čovek ne bi u potpunosti bio svestan dubine svog greha, jer zakon osvetljava ne samo dela, već i skrivene misli i želje. Pavle jasno kaže da je zakon taj koji nam pokazuje koliko je greh ozbiljan, ne da bi nas osudio, već da bi nas doveo do pokajanja i prepoznavanja naše potrebe za Božjom milošću.
Pravi cilj zakona nije samo usmeravanje spoljašnjeg ponašanja, već da čoveka osvedoči o njegovoj grešnosti i da ga vodi ka dubokom pokajanju. Kada čovek, osvedočen o svojoj slabosti i grešnosti, zatraži Božju pomoć, Bog čini čudo u njemu – menja motive njegovog srca i ispunjava ga snagom da živi po duhu. Ovaj unutrašnji preobražaj je suština Božjeg zakona, a Božje obećanje da će svoj zakon staviti u naša srca (Jeremija 31,33) potvrđuje da je pravo ispunjenje zakona moguće samo kroz Božju milost i preobraženje srca.
Be First to Comment