U životu svake nacije postoje trenuci koji ne testiraju samo njenu vojnu ili ekonomsku moć, već samu srž njenog moralnog legitimiteta. To su trenuci kada se država i društvo suoče sa nepobitnim dokazima da su u njihovo ime, pod njihovom zastavom i od strane njihovog državnog aparata, počinjeni masovni zločini nad drugim narodom. Način na koji nacija reaguje na to saznanje – da li bira put bolne katarze ili put sistemskog poricanja – trajno oblikuje njenu budućnost, njene institucije i njen ugled u svetu.
Istorija nam nudi dva duboko suprotstavljena primera suočavanja sa sopstvenim mračnim nasleđem. Prvi primer nas vodi na sam početak 20. veka, u srce Britanske imperije nakon Drugog burskog rata (1899–1902). Drugi primer nas smešta na kraj istog veka, na Balkan, prateći reakciju države Srbije na zločine počinjene na Kosovu 1999. godine i naknadno otkrivanje masovnih grobnica.
Iako su istorijski, geografski i geopolitički konteksti ova dva događaja različiti, mehanizam suočavanja ostaje univerzalan. U oba slučaja, postojala je zvanična državna politika koja je dovela do masovnog stradanja civila. U oba slučaja, istina je na kraju izašla na videlo zahvaljujući naporima hrabrih pojedinaca iz civilnog sektora. Međutim, ključna razlika leži u tome šta su institucije – pre svega parlament i izvršna vlast – uradile sa tom istinom.
Dok je u Velikoj Britaniji otkriće užasa dovelo do radikalnog političkog zaokreta, pada vlade i na kraju do transformacije cele Imperije u slobodni Komonvelt, u Srbiji je otkriće masovnih grobnica naišlo na zid institucionalnog ćutanja, nedostatak političke hrabrosti i dugoročno zarobljavanje društva u mitovima i negiranju.
Ova komparativna analiza nema za cilj izjednačavanje istorijskih događaja, već razumevanje procesa: kako jedno društvo koristi priznanje krivice kao temelj za izgradnju trajnog mira, a kako drugo društvo, odbijanjem istine, osuđuje sebe na neprekidni konflikt sa drugim narodom ali i sa sopstvenom savešću.
PAD MASKE IMPERIJE I BRITANSKA KATARZA
Da bismo razumeli mehanizam društvene katarze, moramo se vratiti na sam kraj 19. veka, u trenutak kada je mit o moralnoj superiornosti britanskog kolonijalizma doživeo potpuni slom. Taj prelomni trenutak započeo je takozvanim Džejmsonovim prepadom (Jameson Raid) u decembru 1895. godine.
Ovaj ilegalni upad u bursku republiku Transval, orkestriran od strane Sesila Roudsa, premijera Kapske kolonije, imao je za cilj preuzimanje kontrole nad najbogatijim rudnicima zlata pod maskom “zaštite britanskih radnika”. Plan je podrazumevao da oružani odred od oko 600 plaćenika, pod komandom dr Lindera Stara Džejmsona, upadne na teritoriju i podstakne masovnu pobunu britanskih imigranata u Johanezburgu protiv burske vlade. Međutim, prepad je doživeo potpuni vojni i politički fijasko. Očekivana pobuna unutar grada je izostala zbog loše organizacije i nedostatka stvarne volje za oružanim sukobom, dok su mobilisane burske snage na vreme saznale za upad. Dobro organizovani Buri su brzo presreli i opkolili Džejmsonovu kolonu, nateravši je na ponižavajuću predaju kod Dornkopa nakon samo nekoliko dana izolovanog sukoba. Taj debakl je pred očima sveta ogolio krajnje sebične motive kolonizatora. U britanskom parlamentu, radikalni poslanici poput Henrija Labušera raskrinkali su ovaj čin nazivajući ga “sramotnim berzanskim imperijalizmom” čiji smrad kompromituje čast cele nacije. Bio je to uvod u mnogo veću tragediju – Drugi burski rat (1899–1902).
Buri (čije ime potiče od holandske reči za “farmera” ili “zemljoradnika”) bili su potomci ranih evropskih doseljenika u Južnu Afriku – pretežno holandskih kalvinista, nemačkih protestanata i francuskih hugenota koji su naselili Rt Dobre Nade još sredinom 17. veka. Duboko religiozni, konzervativni i privrženi tradicionalnom, agrarnom načinu života, oni su tokom 1830-ih započeli masovnu seobu u neistraženu unutrašnjost kontinenta i to upravo kako bi pobegli od širenja britanske imperijalne uprave i sačuvali svoju nezavisnost. Na tom novom, surovom prostoru osnovali su svoje suverene, seljačke države – Republiku Transval i Slobodnu Državu Oranje. Za London su oni decenijama bili samo tvrdoglavi, izolovani stočari na bezvrednoj zemlji, sve dok krajem 19. veka ispod njihovih farmi nije otkriveno najveće svetsko nalazište zlata i dijamanata. Od tog trenutka, njihove nezavisne republike postaju glavna meta Roudsovih rudarskih kompanija, što je neizbežno dovelo do epskog sudara ove male, staromodne protestantske zajednice sa najmoćnijom imperijom toga doba.
“METODE VARVARSTVA” I ULOGA GRAĐANSKE HRABROSTI
Kada moćna britanska vojska nije uspela da porazi burske gerilce na otvorenom polju, primenila je strategiju “spaljene zemlje”. Britanske trupe su uništavale farme, palile useve i klale stoku, a na desetine hiljada burskih žena i dece prisilno deportovale u ograđene prostore koji su tada dobili ime po kojem će postati globalno zloglasni – koncentracioni logori.
Državni aparat i pro-ratna štampa, poput tada najtiražnijeg Daily Mail-a, godinama su podgrevali ratnu histeriju, glorifikovali Imperiju i pokušavali da sakriju istinu o uslovima u logorima. Međutim, zid ćutanja i cenzure probila je britanska aktivistkinja Emili Hobhaus (Emily Hobhouse), i to uz presudnu podršku hrabrog, nezavisnog dela britanske štampe – pre svega listova The Manchester Guardian i The Daily News.
Bez podrške urednika poput Č.P. Skota (C.P. Scott) iz Manchester Guardian-a, koji je rizikovao gašenje lista i optužbe za “nacionalnu izdaju” kako bi objavio njena svedočanstva, istina nikada ne bi stigla do građana. Objavljivanje njenih izveštaja o gladi, tifusu i dizenteriji, kao i šokantne fotografije umiruće dece, duboko su potresli britansku javnost. U svom izveštaju, kojim je uz pomoć štampe dekonstruisala mit o čistom ratu, ona je britanskom društvu bacila istinu u lice:
“Malo engleskih ljudi je videlo rat u njegovoj ogoljenosti… Oni ne znaju ništa o siromaštvu, uništenju, bolesti, bolu, bedi i smrtnosti koji prate njegovu povorcu… Ja sam videla sve ovo i više od toga.” (Izveštaj Emili Hobhaus u liberalnoj štampi, 1901)
Novinska kampanja iznela je neumoljive brojke: u logorima je umrlo preko 26.000 burskih civila, većinom dece ispod 16 godina, kao i desetine hiljada crnih Afrikanaca. Tek kada su ovi tekstovi izazvali buru u javnosti i podelili naciju, političari su dobili prostor da deluju. Suočen sa ovim novinskim izveštajima, tadašnji poslanik i budući premijer Dejvid Lojd Džordž (David Lloyd George) otvorio je raspravu u Donjem domu britanskog parlamenta 17. juna 1901. godine, direktno optužujući sopstvenu vladu i vojsku za namernu politiku istrebljenja nejači:
“Ali dok je stopa smrtnosti među vojnicima na bojnom polju pedeset i dva na hiljadu, smrtnost među ženama i decom u ovim logorima je četiri stotine i pedeset na hiljadu, i mi nemamo pravo da stavljamo žene i decu u ovaj položaj. … Rečeno nam je da je rat rat, i da su, na kraju krajeva, ovo nužne posledice ratnog stanja. Ja ne mislim da je tako. Mi savršeno dobro znamo da je ovo rezultat namerne politike.” (Dejvid Lojd Džordž, Hansard, 17. jun 1901)
Vrhunac ovog političkog i društvenog buđenja savesti dogodio se na banketu u srcu Londona, kada je lider liberalne opozicije, Henri Kempbel-Banerman (Henry Campbell-Bannerman), izgovorio reči koje će promeniti tok istorije. Odbacujući pravdanja vojnog vrha, on je javno upitao:
“Kada rat nije rat? Kada se vodi metodama varvarstva u Južnoj Africi.” (Henri Kempbel-Banerman, London, 14. jun 1901)
The Daily News i The Manchester Guardian su ovaj govor odmah preneli na svojim naslovnim stranama, braneći ga od napada konzervativaca. Ovo nedvosmisleno priznanje – da srce Imperije sprovodi varvarstvo nad civilnim stanovništvom – uz masovno širenje kroz necenzurisanu štampu, nepovratno je srušilo narativ o plemenitim britanskim namerama i civilizatorskoj misiji.
PARLAMENTARNA REVOLUCIJA I RAĐANJE KOMONVELTA
Zgađenost britanske javnosti užasima rata dovela je do radikalnog političkog zaokreta. Na izborima 1906. godine, Konzervativna stranka (koja je vodila rat) doživela je katastrofalan poraz, a liberali su dobili apsolutnu većinu, vođeni jasnim mandatom naroda da isprave nepravde.
Ovde britanski parlament stupa na scenu kao poprište moralne katarze. Suočena sa konzervativnom većinom u neizabranom Gornjem domu (Domu lordova), koja bi sigurno blokirala proces pomirenja, nova vlada povlači hrabar i neuobičajen potez. Zaobilaze Gornji dom i koristeći instrument izvršne vlasti (kraljevski dekret), već 1906. godine, gonjena osećajem krivice i potrebom za pomirenjem, donosi šokantnu odluku: daje potpunu unutrašnju samoupravu pobeđenim burskim republikama. U Donjem domu, Vinston Čerčil je ovu odluku branio argumentom da prava moć nacije leži u njenoj sposobnosti da bude velikodušna i da prizna sopstvene greške.
Ova politička hrabrost i osećaj krivice doneli su istorijski plod. Burski generali, dojučerašnji neprijatelji (poput Jana Smatsa), uvideli su iskrenost ove katarze. Koristeći novostečenu slobodu i britansku grižu savesti, Smats je kasnije odigrao ključnu ulogu u redefinisanju same Imperije, skovavši koncept ‘Komonvelta’ – slobodne i dobrovoljne zajednice jednakih nacija, čime je započeo proces mirne dekolonizacije i transformacije iz imperijalne tiranije u partnerstvo. Činjenica da je vizija i izjava jednog dojučerašnjeg neprijatelja bila zvanično usvojena od strane britanskog establišmenta, te da je upravo ona dovela do potpune transformacije države, predstavlja vrhunac ove političke katarze. Jasno praveći razliku između starog modela u kom London suvereno vlada i diktira potčinjenim teritorijama, i novog modela savezništva, Smats je 1917. godine pred britanskim političarima objasnio:
“Mislim da je sam izraz ‘Imperija’ zaista obmanjujući… Nemačka je Imperija. Rim je bio Imperija. Indija je Imperija. Ali mi smo sistem nacija. Mi nismo Država, već zajednica Država i nacija… Britanski Komonvelt Nacija.” (Jan Smats, London, 15. maj 1917)
I upravo se to i dogodilo. Britanski establišment ne samo da je saslušao, već je zvanično usvojio Smatsovu viziju i pretvorio je u ustavnu realnost. Stara Imperija kojom se vladalo čvrstom rukom iz centra je prestala da postoji, a na njenom mestu je nastao slobodni Komonvelt, dokazujući da istinsko suočavanje sa sopstvenim zločinima i velikodušnost donose dugoročnu stabilnost i savezništvo koje gola vojna sila nikada ne bi mogla da ostvari.
Kako bi izgledala naša istorija na Balkanu da je imala takav duh priznanja zločina, pokajanja i međusobnog pomirenja?
MRAČNA STRANA 1999. I TERET ISTINE NA LEĐIMA GRAĐANA
Oko jedan vek nakon što je britanska javnost bila suočena sa surovom realnošću imperijalne politike u Južnoj Africi, srpsko društvo se našlo pred sopstvenim ogledalom istorije. Rat na Kosovu (1998–1999) i intervencija NATO-a ostavili su duboke ožiljke, ali je najteži ispit za državu Srbiju usledio nakon povlačenja njene vojske i policije, kada su na svetlo dana počeli da izlaze dokazi o sistematskim zločinima počinjenim nad albanskim civilnim stanovništvom.
Za razliku od britanskog primera, gde je istraga potekla iz samog srca državnog sistema i parlamenta, činjenice o delovanju Vojske Jugoslavije (VJ) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Srbije na Kosovu morale su biti utvrđivane pred međunarodnim sudovima i naporima malobrojnih organizacija civilnog društva.
OD PROTERIVANJA DO MASOVNIH GROBNICA: ANATOMIJA ZLOČINA
Dokumentovana svedočanstva, vojna dokumenta i pravosnažne presude Haškog tribunala (MKSJ) i domaćih sudova sklopili su jezivu sliku državne represije. Tokom proleća 1999. godine, sprovedeno je masovno proterivanje preko 800.000 kosovskih Albanaca. Na graničnim prelazima, pripadnici MUP-a i VJ sprovodili su takozvano “čišćenje identiteta” – sistematsko oduzimanje i uništavanje ličnih karata, pasoša i registarskih tablica, sa jasnim ciljem brisanja pravnih tragova o postojanju i državljanstvu ovih ljudi, kako bi se sprečio njihov povratak.
Još mračnija je statistika masovnih i pojedinačnih ubistava civila koji nisu učestvovali u oružanim sukobima. Sudski su dokazani masakri poput onog u Suvoj Reci (gde su pripadnici MUP-a ubili blizu 50 članova porodice Beriša, uglavnom žena i dece, bacajući bombe u piceriju u kojoj su ih zatvorili) i masakra u Meji (gde je streljano blizu 380 albanskih civila izdvojenih iz izbegličkih kolona). Slična stratišta zabeležena su u Izbici, Ćuški, Velikoj Kruši i Podujevu.
Međutim, ono što neoborivo dokazuje postojanje sistemske namere i umešanosti samog vrha države jeste operacija prikrivanja zločina, poznata kao “Asanacija terena”. Kako bi se sakrili tragovi, tela ubijenih civila su tajno iskopavana iz primarnih grobnica na Kosovu i transportovana hladnjačama u unutrašnjost Srbije. Najveća tajna masovna grobnica otkrivena je 2001. godine na poligonu Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) u Batajnici, na domak Beograda, gde su pronađeni posmrtni ostaci 744 kosovska Albanca. Tela su pronalažena i u jezeru Perućac, u Petrovom Selu i Rudnici.
KOSOVSKA KNJIGA PAMĆENJA: CIVILNO DRUŠTVO KAO ČUVAR SAVESTI
Kada država odbije da preuzme odgovornost i suoči se sa tamnim stranama sopstvene istorije, taj monumentalni zadatak preuzimaju građanske organizacije. U slučaju Srbije, Fond za humanitarno pravo (FHP) preuzeo je ulogu koju je u Britaniji imao liberalni deo parlamenta. Međutim, upravo se tu očituje i najdublja razlika između ova dva društva: dok je britanska javnost, suočena sa neoborivim dokazima, priznala gorku istinu i podržala radikalan raskid sa zločinima, srpska javnost je većinski izabrala agresivno poricanje, usmeravajući svoj bes i medijski linč upravo na Fond za humanitarno pravo, tretirajući donosioce te neugodne istine kao nacionalne izdajnike.
Njihov najznačajniji projekat, „Kosovska knjiga pamćenja“, predstavljao je direktan, naučni i forenzički odgovor na kulturu poricanja i političku manipulaciju mrtvima. Umesto licitiranja brojevima, istraživači su prikupili preko 30.000 izjava svedoka i ukrstili ih sa sudskim presudama, izveštajima o autopsijama i vojnim arhivama. Cilj je bio jasan: dokumentovati okolnosti smrti svake pojedinačne žrtve.
Zahvaljujući ovom decenijskom radu, utvrđeno je da je u ratu i neposredno nakon njega smrtno stradalo ili nestalo 13.535 osoba. Od tog broja, 10.812 žrtava su Albanci (ogromnom većinom civili stradali od srpskih snaga), 2.197 žrtava su Srbi (civili i pripadnici VJ/MUP-a, stradali od strane OVK), dok ostatak čine Romi, Bošnjaci i pripadnici drugih manjina.
Značaj ovog dokumenta prevazilazi statistiku. Sa jedne strane, on štiti srpske žrtve od zaborava, obezbeđujući međunarodno priznat registar zločina OVK nad srpskim civilima – nešto što država Srbija, u svojoj retoričkoj i politizovanoj upotrebi žrtava, nikada nije sistematski uradila. Sa druge strane, ova baza sa imenima i prezimenima trajno onemogućava srpskim političarima negiranje masovnih egzekucija albanskih staraca, žena i dece.
INSTITUCIONALIZACIJA PORICANJA I PROPUŠTENA KATARZA
Poređenje uloge parlamenta u Britaniji početkom 20. veka i u Srbiji početkom 21. veka savršeno oslikava razliku između društva koje kroz svoje institucije doživljava katarzu i društva koje ostaje zarobljeno u poricanju. Dok je Donji dom britanskog parlamenta iskoristio zgađenost javnosti da napravi jasan moralni i politički prekid sa zločinačkom politikom prošlosti, Narodna skupština Republike Srbije odigrala je potpuno suprotnu ulogu kada je reč o nasleđu rata na Kosovu.
SKUPŠTINA SRBIJE I TIŠINA O BATAJNICI
Kada su 2001. godine otkrivene masovne grobnice u Batajnici – na samo dvadesetak kilometara od zgrade republičkog parlamenta – i u jezeru Perućac, u srpskoj Skupštini nije održana nikakva posebna sednica posvećena katarzi, izvinjenju ili radikalnom zaokretu u politici.
Dok bi u britanskom primeru ovakvo otkriće izazvalo pad vlade ili makar dramatične govore o “časti nacije” i “metodama varvarstva”, u srpskom parlamentu su rasprave brzo prešle u tehničko-pravno pitanje. Saradnja sa Haškim tribunalom se pred građanima nije branila kao moralni imperativ, suočavanje sa sopstvenim zlodelima i “čišćenje sopstvenog dvorišta”, već isključivo kao nužno zlo, uslov za dobijanje stranih kredita i otključavanje evropskih integracija.
POLITIČKI KONTINUITET I HEROIZACIJA RATNIH ZLOČINACA
Ključni razlog zašto srpski parlament nije mogao da odigra ulogu britanskog ne leži samo u tome ko je sedeo u poslaničkim klupama, već u mnogo dubljem problemu: samom društvu koje nije pokazalo spremnost na pokajanje. Za razliku od britanske javnosti koja je bila zgrožena zločinima svoje vojske i koja je na izborima kaznila takvu politiku, u Srbiji je većina naroda odbijala da se suoči sa mračnom stranom sopstvene prošlosti. Politička elita je vrlo brzo shvatila da bi svako insistiranje na odgovornosti, otkrivanju istine i katarzi značilo siguran gubitak popularnosti i glasova na izborima. Zbog toga parlament nije ni mogao da postane mesto osude zločina; on je zapravo bio samo verno ogledalo društva koje je svesno odlučilo da mu je udobnije da živi u poricanju, negovanju mita o sopstvenoj bezgrešnosti i statusu večite žrtve, nego da prođe kroz bolan proces suočavanja sa istinom.
Umesto da državne institucije osude one koji su osramotili državu ubijanjem civila i skrivanjem njihovih tela, one su postale platforma za njihovu rehabilitaciju. Generali i političari pravosnažno osuđeni pred međunarodnim sudovima za zločine protiv čovečnosti, nakon odsluženja kazni dočekivani su uz državne počasti. Pozivani su kao predavači na Vojnu akademiju i dobijali su udarni prostor u medijima bliskim vlastima da brane “patriotsku borbu”, dok se činjenice o albanskim civilnim žrtvama sistemski brišu iz zvaničnog narativa.
UĆUTKIVANJE GRAĐANSKE SAVESTI I BITKA ZA PAMĆENJE
U takvoj atmosferi, svaki pokušaj građanske opozicije ili civilnog društva da se u Skupštini progovori o zločinima državnog aparata nailazio je na zid agresije. Inicijative da se usvoji deklaracija koja bi nedvosmisleno imenovala i osudila zločine nad albanskim civilima bile su gušene pretnjama, optužbama za “izdaju” i isključivanjem mikrofona.
Možda najslikovitiji primer ovog institucionalnog slepila jeste odnos države prema samoj masovnoj grobnici u Batajnici. Kada su organizacije civilnog društva pokrenule inicijativu da se na tom mestu (poligonu SAJ-a) izgradi makar skroman Memorijalni centar u znak sećanja na stotine žrtava čija su tela tu tajno zakopana, država je to u potpunosti ignorisala. Mesto gde su skrivana tela žena i dece ostalo je aktivni policijski poligon, nedostupno za građane i porodice žrtava, bez ikakvog obeležja.
ZAKLJUČAK: DVA PUTA U ISTORIJU
Istorijska paralela između britanskog i srpskog iskustva nudi nam surovu, ali dragocenu lekciju o prirodi države i društva.
Britanski imperijalizam je, suočen sa sopstvenom monstruoznošću u Južnoj Africi, pronašao snagu da kroz demokratske institucije prizna krivicu. Osećaj sramote iskorišćen je za politički zaokret. Vraćanjem samouprave poraženim Burima, Britanija nije pokazala slabost, već viziju koja je omogućila dugoročni mir i transformisala neprijatelje u saveznike unutar Komonvelta. Priznanje krivice je, paradoksalno, spasilo čast nacije.
Srbija je, sa druge strane, nakon 1999. i 2001. godine propustila svoju istorijsku priliku. Usled nedostatka političke hrabrosti, odbijanja katarze i zadržavanja istih narativa, institucije su izabrale put poricanja. Ne preuzevši jasno i glasno odgovornost za zločine koje su počinili pojedinci zloupotrebljavajući državni aparat, politička elita je teret tih zločina nepravedno ostavila na leđima celog naroda i budućih generacija.
Sve dok se istina o Batajnici, Suvoj Reci i Meji ne bude izgovarala u klupama Narodne skupštine sa istim onim gnušanjem sa kojim je Kempbel-Banerman govorio o “metodama varvarstva”, društvo će ostati zarobljeno u prošlosti, nesposobno da izgradi istinski i trajni mir na Balkanu.
“Mirno, objektivno i savesno ispitivanje karakterologije srpskog naroda, odavno nam se postavilo kao imperativ, zapoved i božanska i ljudska, i istorijska i transistorijska, koju uporno, još od 1918. godine ne želimo da čujemo, i pored izvanrednih tema ponuđenih za razgovor od strane velikog Jovana Cvijića i njegovog dostojnog učenika Vladimira Dvornikovića. Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom, nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. … Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi, a posle toga – ne svetiti se, niti dozvoliti u sebi mesta anarhičnoj obesti. Samo u tome slučaju istina će delovati katarzično!” (Beseda prof. dr Vladete Jerotića “O tragičnom optimizmu Srba” u Udruženju književnika Srbije, 30.6.1999.)
Be First to Comment