Često se ljudi razočarani hedonizmom okreću ka duhovnosti sa namerom da svoju sebičnu potrebu za opijanjem i dalje zadrže ali da je sada zadovoljavaju na “duhovni način” kako oni to misle, pa zapravo ostaju u biti isti, a njihova duhovnost je zato sada samo jedna nova forma idolatrije, sada usmerena prema pojmu Bogu.
Oni dolaze Bogu iz sebičnih i samopravednih motiva i vape Bogu da im da iskustvo uzvišenih osećanja i doživljaja kojima se oni sada opijaju isto kao i pre, i samo ugušuju svest o svom ispraznom duhu i zavaravaju svoju i dalje nečistu savest osećanjem ljubavi koje im sada pruža “duhovno” iskustvo. Oni takvim iskustvom opijanja osećanjima samo hrane svoj veliki Ego, koji vremenom poraste do Neba, i učini ih toliko nezasitim, razmaženim i preosetljivim da im i najmanje osujećenje eskaliranih želja vrlo lako dovede do teške krize i depresije.
Njima bi Isus Hristos isto kao i Samarjanki na Jakovljevom izvoru danas rekao:
“Vi ne znate čemu se molite.” (Jovan 4,22)
Oni ne znaju kome se mole!
Oni Isusa predstavljaju sebi kao kakvog idola. A kada bi stekli uzvišenu i ispravnu predstavu o Božjem karakteru, upoznajući svu dubinu zahteva Božjeg zakona, tada bi zadrhtali pred Bogom postavši svesni da se svo vreme Bogu mole iz sebičnosti i samopravednosti, jer bi bili ukoreni za takve motive svoje molitve, pod uticajem Svetoga Duha kroz ispravnu predstavu o Božjem karakteru.
U pojedinim biblijskim događajima vidimo kako su ljudi reagovali pri stvarnom susretu sa Bogom, postavši svesni svog stanja u svetlosti Božjeg lica:
Prorok Isaija:
“Jaoh, meni! pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, … jer cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima.” (Isaija 6,5)
Prorok Danilo:
“I ja Danilo sam videh utvaru, a ljudi što bijahu sa mnom ne videše je, ali ih popade strah veliki, te pobegoše i sakriše se. I ostah sam i videh tu veliku utvaru, i ne osta snage u meni, i lepota mi se nagrdi, i ne imah snage.” (Danilo 10,7-8)
Isusov učenik Petar:
“A kad vide Simon Petar, pripade ka kolenima Isusovim govoreći: Iziđi od mene, Gospode! jer sam čovek grešan.” (Luka 5,8)
Isusov učenik Jovan, kao apostol:
“I kad ga videh, padoh k nogama Njegovim kao mrtav, i metnu desnicu svoju na me govoreći mi: Ne boj se, Ja sam prvi i poslednji,” (Otkrivenje 1,17)
Sveštenici i rimski vojnici:
“A kad im (Isus) reče: JA SAM; izmakoše se natrag i popadaše na zemlju.” (Jovan 18,6)
Sveštenici i rimski vojnici su u susretu sa slavom Hristovog božanstva ustuknuli nazad i popadali na zemlju, ali Petar, u sličnom iskustvu, izabrao je da se pokori Duhu bezgrešnoga. Izražavajući svoju nedostojnost rečima “Iziđi od mene Gospode, jer sam čovek grešan”, on je pripao ka Isusovim kolenima, tako jasno pokazujući da ne želi da Ga ostavi. Slično patrijarhu Jakovu, koji je u borbi sa anđelom zaveta rekao:
“Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.” (1.Mojsijeva 32,26)
Tako bi i savremeni vernici, ako bi prihvatili ukor i pokajali se, tada dolazili Bogu, ne više iz sebičnosti i samopravednosti već sa sebičnošću i samopravednošću kao teretom koji ih muči, i zavapili bi Bogu, ne da te njihove želje zadovolji, već da ih od njih rastereti. Tada bi zaista imali iskustvo sa Bogom koji menja njihove suštinske motive, a ne više sa demonima koji ih zavaravaju promenama u sferi osećanja i doživljaja.
“A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinitoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista.” (Jovan 17,3)
“I po tom razumemo da Ga poznasmo, ako zapovesti Njegove držimo. Koji govori: Poznajem Ga, a zapovesti Njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema. Jer je ovo ljubav Božija da zapovesti Njegove držimo.” (1.Jovanova 2,3-4;5,3)
“I sići će na tebe Duh Gospodnji i postaćeš drugi čovek.” (1.Samuilova 10,6) “Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36,25-27)
Čovek koji je istinski sa Bogom je rasterećen od toga kako se oseća jer je žeđ njegove duše u Bogu zadovoljena i neprijatna osećanja ga ne mogu povrediti jer u sebi nema nezadovoljenje koje pokušava da uguši i obuzda u ispoljavanju. Takav duh je istorijski zabeležen kao odlika onih naroda kada su oni u prošlosti bili istinski verni Bogu:
“Hrabrost koja se (kod Amerikanaca puritanskih kolonija) najbolje poznaje i najviše ceni jeste hrabrost s kojom se prkosi pomami okeana da bi se što pre uplovilo u luku, ili podnose bez žalbi nevolje u pustoši, i samoća, svirepija od svih nevolja, i hrabrost, zahvaljujući kojoj čovek ostaje skoro neosetljiv za iznenadnu propast mučno stečene imovine i koja smesta upućuje na nove napore da se ona ponovo stekne.” (Aleksis de Tokvil, O demokratiji u Americi, godina 1835.)
No, većina savremenih vernika ne želi da upozna Boga, jer preko savesti oseća da bi onda zaista morala da se zaista odrekne sebe, a ne da sebe zadovoljava. Otuda mnoštvo koje tvrdi da veruje u Boga ne ulaže ni najmanji napor da upozna Boga kroz svakodnevno proučavanje Svetog pisma i molitvu. Oni se u suštini boje Boga i poznanja Njegovih zahteva jer ne žele da se odreknu sebe. Kada bi se jednoga dana takvi našli u raju, ubili bi se od dosade jer njihova kamena srca ne bi našla ništa prijatno u slavljenju Boga za Njegovo spasenje, jer ga nikada ni nisu iskusili. Oni su pobožni samo da bi umirili svoju savest, ali ne i da bi svojim duhom i karakterom našli mesto u Božjem carstvu.
“U svom bezgrešnom stanju čovek je održavao radosnu vezu sa Onim u kome je „sve blago premudrosti i razuma sakriveno”. (Kološanima 2,3) Ali posle počinjenog greha svetost mu više nije pričinjavala radost i on je pokušao da se sakrije od Božjeg prisustva. Nepreporođeno srce i sada se nalazi u takvom stanju. Ono nije u skladu sa Bogom, niti nalazi radost u zajednici sa Njim. Grešnik ne bi mogao da bude srećan u Božjem prisustvu; njemu bi društvo svetih bića bilo neugodno. Kad bi mu i bilo dozvoljeno da uđe u Nebo, ono mu ne bi pružilo nikakve radosti. Duh nesebične ljubavi koji tamo vlada – svako srce sjedinjeno sa srcem Beskrajne ljubavi – ne bi našao odjeka u njegovoj duši. Njegove misli, njegovi interesi, njegove pobude, sve bi bilo suprotno onom što pokreće bezgrešne nebeske stanovnike. On bi bio neskladna nota u melodiji Neba. Nebo bi za njega bilo mesto mučenja; on bi čeznuo da se sakrije od Onog koji je svetlost i središte radosti Neba. Bog nije samovoljno odlučio da zle isključi sa Neba: oni se sami isključuju svojom nepodobnošću za nebesku zajednicu. Božja slava bila bi za njih oganj koji spaljuje. Oni bi radosno pozdravili uništenje, samo da se sakriju od lica Onog koji je umro da ih otkupi.” (EGW, Put Hristu)
Ovo je suštinski važan video (13 minuta) – kako zadovoljiti žeđ duše a da to ne bude samo neka druge forma zadovoljenje iste potrebe za opijanjem:
Be First to Comment