Zašto nam sve to rade?

Dosadašnji pokušaj da se teoretičarima zavere objasni da ne postoji nikakva svetska zavera da se mi Srbi satanizujemo nisu dali rezultate. Pokušali smo da osporimo planski rad na propasti našeg naroda, kroz navodni pokušaj da se radi svoje propasti uverimo da zemlja nije ravna ploča već globus, kroz navodni pokušaj da se preko zlih babica pokradu naša deca, a preko lekara živi otruju da pomru. I nismo uspeli da ih razuverimo. Pametniji popušta. Zato sada neću pokušavati da negiram da nam se to radi, već da odgovorim na pitanje zašto nam sve to rade. Da li nam to sve rade zato što smo navodno nebeski narod ili zato što smo to zbog svojih greha prokleti?

Postoje dva moguća razloga stradanja. Jedno je stradanje pravednika radi dobroga a drugo je stradanje čoveka i naroda radi zla koje čini. Hajde zato sada sami da analiziramo razliku da li stradamo radi svoje ispravnosti ili zbog prokletstva zbog greha:

“Jer je ovo ugodno pred Bogom ako Boga radi podnese ko žalosti stradajući na pravdi. Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego ako dobro čineći muke trpite, ovo je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.” (1.Petrova 2,19-20)

Kao što vidimo, po Svetom pismu stradanje može da ima dva uzroka. Ono je ili posledica prokletstva zbog greha, ili je posledica vernosti Bogu.

Postoji više razlika između stradanja koje je prokletstvo zbog sopstvenog greha i stradanja zbog sopstvene pravednosti.

Progonstvo zbog pravednog života nastaje zato što moralni zahtevi koje takav život otkriva predstavljaju ukor za grehe sveta:

“Ne kao što Kain beše od nečastivog i zakla brata svog. I za koji ga uzrok zakla? Jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna. Ne čudite se, braćo moja, ako svet mrzi na vas.” (1.Jovanova 3,12-13)

“Teško vama kad stanu svi dobro govoriti za vama; jer su tako činili i lažnim prorocima očevi njihovi.” (Luka 6,26) “Ako svet na vas umrzi, znajte da na mene omrznu pre vas. Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet.” (Jovan 15,19-19)

“Hristova svetlost razgoni tamu koja prikriva njihove grehe i neophodnost reforme postaje očigledna. Dok oni koji se potčine uticaju Svetoga Duha počinju da ratuju sami sa sobom, dotle oni koji se drže greha ustaju protiv istine i njenih predstavnika. Tako se stvara razdor, pa Hristovi sledbenici bivaju optuživani kao takvi koji unose nemir među ljude. (EGW, DA)

A mi živimo toliko nemoralno da gde god se pojavimo odmah širimo loš imidž o svojoj naciji upravo zbog svog primitivizma, inata, gordosti, neumerenosti, nezahvalnosti, zloupotrebe socijalne pomoći, prevare, krađe, laži. U kriminalu prednjačimo u odnosu na stanovništvo zemalja koje je primilo naše imigrante. Nivo kriminala se povećao osam put u skandinavskim zemljama kada su primili Jugoslovene šezdesetih godina. U Vujaklijinom leksikonu iz 1954. godine čitamo definiciju pojma balkanizma kao: “Beznačelnost, borba nedopuštenim sredstvima, podvala, politička ubistva, podmićivanje, strast za bogaćenjem, puzavost prema višim a grubost prema nižim od sebe.” Ovo je naš mentalitet:

“Aljkavost, površnost i nedostatak radne savesti, da i ne govorimo o vrlo rudimentiranom osećanju dužnosti, bitni su sastojci u etosu jugoslovenskog rada. … Napeta budna osetljivost, težnja da se ogradi jednom naročitom atmosferom respektovanja postaje bitnom karakteristikom tog plemenskog čoveka. … Neobuzdana, primitivna subjektivnost, uobražena osetljivost, surevnjivost, nepoverenje, mržnja, zavist, nedisciplinovanost, neobjektivnost i nepravičnost. … Preterana lična osetljivost, sujeta, primitivno i grubo ispoljavanje zavidljivosti, bolesni i samoživi egocentrizam, to su osnovne karakterne crte koje u toj sredini koče stvaranje svakog višeg društvenog reda i potom moralnog i materijalnog prosperiteta.” (Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, 1939)

Sledeća razlika je u tome što onaj ko je progonjen zbog svojih dobrih dela, ne gubi mir i spokojstvo, jer strada čiste savesti. On ne kuka zbog svojih nevolja, već je radostan što može da strada za Hrista:

“I dozvavši apostole izbiše ih, i zapretiše im da ne govore u ime Isusovo, i otpustiše ih. A oni otidoše od sabora radujući se što se udostojiše primiti sramotu za ime Gospoda Isusa. A svaki dan u crkvi i po kućama ne prestajahu učiti i propovedati jevanđelje o Isusu Hristu.” (Dela 5,40-42)

“Svaku radost imajte, braćo moja, kad padate u različite napasti, znajući da kušanje vaše vere gradi trpljenje; a trpljenje neka delo dovršuje, da budete savršeni i celi bez ikakve mane.” (Jakov 1,2-4)

A onaj ko strada zbog svojih greha, kuka i žali se na nevolje koje ga snalaze. Zbog sebičnih motiva i zbog nečiste savesti, nepokajan čovek nije u stanju da mirno podnese nevolje, već u njima još na ovoj zemlji vidi sen suda koji ga čeka kao i izvor sopstvene tragedije. On osuđuje druge (neprijatelje), jer i njega samog sopstvena savest osuđuje. On nije u stanju da prema drugima pokaže duh praštanja, zato što ni njemu samom gresi nisu oprošteni. On nije u stanju da sa svetom radošću i ljubavlju trpi stradanje, zato što je njegovo veliko Ja povređeno činom stradanja. Onaj ko strada zbog svojih greha svakako ne može imati ljubav prema protivniku, pa u sukobu sa njime reaguje povređenim ponosom, prkosom, inatom i buntom. A Onaj ko strada zbog svoje pravednosti otkriva za vreme stradanja karakter ljubavi, krotosti i poniznosti koji neprijatelje pretvara u prijatelje: “Kao što bilje brže raste kada se zaliva, tako i naša vera, kada biva gonjena, jače cveta i više se umnožava.” (Jovan Zlatousti, 354-407.g.) Međutim, mi imamo duh gordosti koji od prijatelja pravi neprijatelje u normalnom svakodnevnom životu. Morao je da prizna vladika Nikolaj Velimirović: “Ljubite prijatelje svoje! … Još nije došlo vreme ljubavi prema neprijateljima, jer još nije ispunjena ni zapovest o ljubavi prema prijateljima.” (Vladika Nikolaj Velimirović)