Sveto pismo proriče da će hrišćani biti progonjeni zato što će svojim stavovima i životom biti ukor za iskvaren život većine. Apostol Jovan objašnjava da je Kajin ubio Avelja jer je ovaj svojim delima bio ukor za njegov neispravan život: “Ne kao što Kain beše od nečastivog i zakla brata svog. I za koji ga uzrok zakla? Jer dela njegova behu zla, a brata mu pravedna. Ne čudite se, braćo moja, ako svet mrzi na vas.” (1.Jovanova 3,12-13) Taj fenomen je opisao i Lav Tolstoj kao princip u svom životnom iskustvu:
“Mislim da su mnogi ljudi to iskusili. Svom svojom dušom želeo sam da budem dobar; ali sam bio mlad, imao sam svojih strasti, a bio sam sam, potpuno sam, kada sam tražio dobro. Svaki put kada sam pokušavao da iskažem ono što je izražavalo moje najiskrenije želje ― to da hoću da budem dobar moralno ― nailazio sam na prezir i podsmeh; a kad sam se odavao prljavim strastima, hvalili su me i podsticali. … Ne mogu a da se tih godina ne setim bez užasa, mržnje i bola u srcu. Ubijao sam ljude u ratu, izazivao na dvoboje da bih ubio, gubio na kartama, ćerdao trud mužika, tukao ih, bludničio, varao. Laž, lopovluk, preljube svake vrste, pijančenje, nasilje, ubistvo … Nije bilo prestupa koji nisam vršio i zbog svega toga su me moji vršnjaci hvalili, smatrali me i smatraju za vrlo moralnog čoveka. …” (Lav Nikolajevič Tolstoj, Publicistički spisi, str. 55-56)
Objašnjenje tog mehanizma je vrlo jednostavno:
“Hristova svetlost razgoni tamu koja prikriva njihove grehe i neophodnost reforme postaje očigledna. Dok oni koji se potčine uticaju Svetoga Duha počinju da ratuju sami sa sobom, dotle oni koji se drže greha ustaju protiv istine i njenih predstavnika. Tako se stvara razdor, pa Hristovi sledbenici bivaju optuživani kao takvi koji unose nemir među ljude.” (EGW, DA)
Proročanstva govore da će progonstvo nastati onda kada svet bude preplavljen propovedanjem jevanđelja koje će pripremiti istinske vernike za teška iskušenja poslednjeg vremena i učiniti ih spremnim za Drugi Hristov dolazak. Ipak, kada ljudi idu protiv savesti u elementarnim stvarima, kao sada kada gaje mržnju prema predsedniku Vučiću, progonstvo nastaje i bez svetlosti jevanđelja jer svako zna preko savesti da je mržnja greh. Svakome se preko savesti otkriva biblijska istina da je onaj koji mrzi, ubica ljudski (1.Jovanova 3,15) i da je potreba da se drugi osuđuje i mrzi zbog svojih greha dokaz sopstene samopravednosti i nesvesnosti da smo sami grešni i da smo sami zaslužili smrt zbog svojih greha (Rimljanima 3,23; Jakov 4,11–12; Matej 7,1–5; 1.Rimljanima 2,1–3).
Svako ko je pao u iskušenje mržnje prema Vučiću postaje izuzetno osetljiv i lako uznemirene savesti i ne može da podnese one koji poštuju Vučića iako se ne slažu sa njegovim stavovima i postupcima. Takvi mrzitelji Vučića nemaju problema sa onim članovima SNS ili tabloidima koji otvoreno vređaju i ponižavaju studente i opoziciju jer njihov primer ne može da ukori njihovu mržnju prema Vučiću jer i oni sami mrze studente i opoziciju.
Oni imaju problema sa politički neutralnima koji nikoga ne mrze i koji ukoravaju samu mržnju. Njih mrze više nego samog Vučiča jer su potpora ukoru kojim ih njihov sopstveni razum i savest opominju protiv sopstvene mržnje. Oni zameraju Vučiću na diktatorskom duhu a sami ga pokazuju prema svima neutralnima koji ne odobravaju njihovu mržnju prema predsedniku. Prirodno je da predsednik koji ima slabosti treba još više da se voli i poštuje da bi mu se više pomoglo da ne greši, ali oni ni nemaju cilj da mu pomognu da ne greši već i da ga unište.
Zato oni imaju potrebu da ih predstave da su Vučićevi botovi da bi sebe uverili da su oni zapravo isto opredeljeni i ispunjeni mržnjom.
Njihova potreba da sebe uvere da i vi mrzite njih, isto kao što oni mrze Vučiča, i da time zavaraju svoju nečistu savest da nema pravednika jeste očajnički jaka isto koliko je bila potreba učenika jedne škole da jedinog učenika koji među njima nije konzumirao duvan, primoraju da povuče dim iz cigarete.
Naime, u odeljenju gde su svi sem njega bili pušači, mesecima ih je nervirao jer je bio stalan ukor za njihovu nečistu savest. Iz dana u dan su ga sve više mrzeli a onda su jednoga dana skočili na njega, držali ga da ne može da se pokreće i pokušali su da mu uguraju cigaretu u usta da i on povuče dim. Kako se on ipak tome uspešno odupreo, osvetili su u se tako što su mu žarom od cigarete napravili ožiljke po licu.
Strašna je snaga nečiste savesti. Ona je pobuđena i samom nesrećom u Novom Sadu rušenjem nadstrešnice 1. novembra 2024. godine. Očekivali bismo da reakcija većine bude ovakva:
“Hajde da sami sebe preispitamo da nismo i mi u svom domenu pokazali istu neodgovornost u učenju, radu, poštenju kao oni koji su krivi za pad nadstrešnice? U čemu smo drugačiji od njih, osim što nismo bili na njihovom mestu? Nismo li i mi sami varali na ispitima i trudili se da nekvalifikovani dobijemo nezaslužene ocene i diplome? Hajde da svako od nas uradi što može sa svoje strane da ova zemlja bude bolja, umesto da u lovu na veštice histerišemo na nekog drugog da je kriv, kada smo i sami ukoreni ovom nesrećom za isti karakter!”
Međutim, mnogi su, ukoreni nesrećom za sopstvenu životnu neodgovornost pohrlili u lov na žrtvenog jarca – ne da pomognu da se društvo popravi, već da bi se sami osećali bolje u sopstvenom licemerstvu i iskvarenosti. Ideja da su drugi za sve krivi, oslobađa sopstvenu savest od tereta odgovornosti i zato je glavna zabluda koju koriste svi manipulatori na Balkanu.
Elem, ja ću se sada vratiti na diskiju koje nastala kada je Dragan Karličić na svom profilu objavio:
“Imao sam jednog prijatelja na Fejsbuku, kažem imao, danas sam ga obrisao iz prijatelja. I onako, bili smo prijatelji baš dosta godina, čovek je u fazonu stalno ide na neke proteste, opoziciono raspoložen, ali uvek me je tolerisao. Međutim, danas ja mu prokomentarišem argumentovano, nabrojim taksativno, iskritikujem protest, blokade, opoziciju, šta valja šta ne valja, ijao… kao da sam mu gurnuo prst u oko, popizdeo je, pa kad je počeo da me vređa, kako sam bedna kreatura, kako sam đubre i svašta nešto. A i ja imam nezgodan običaj, da ljudima rušim Sneška, da im rušim snove i zablude, da ih uhvatim za ruku i izvodim iz magle lepih iluzija i romantizovanog zanosa. Pusti ga u tri lepe, neka ga, neka živi u svojim iluzijama, on je sad važan, on je borac za slobodu, on se bori protiv tiranije. To su ljudi koji su emotivno labilni, povređeni, nisu zadovoljni sa kim žive, kako žive i da ih niko ne voli, pa sad hoće da se svete, imaju neodoljivu želju da se desi nešto loše.”
Na to sam napisao:
“I ja sam puno takvih izgubio. Istina najviše boli. … Njihova samoobmana je jako naivna. Ne može da se brani argumentima razuma. Baš zato što ih sopstveni razum i savest opominju, zato su tako agresivni.”
Dragan Karličić nastavlja:
“Tačno. Ako ja iznesem neke činjenice i argumente, očekujem, bio bi red da mi se odgovori argumentima a ne uvredama. Ako neko na argumente odgovara uvredama, time ne pokazuje da poseduje staloženost, mentalnu stabilnost, već pokazuje upravo suprotno, pokazuje da ga vode neke loše emocije, kao što je sujeta, razmaženost, neracionalnost. To u politici ne može, jer narodna skupština, političke stranke, institucije, to nije ambijent sličan dečijim igraonicama pa zato oni više vole ulicu gde mogu da se izmotavaju do mile volje.”
I na kraju moja replika:
“Samo da te malko ispravim. Ne radi se tu o lošim emocijama. Emocije treba da budu adekvatne stvarnosti. Prirodno je da čovek oseća gnev kada vidi nepravdu. Al nezrelo je ako na nepravdu odgovara lošim motivima, mržnjom umesto ljubavlju. Time pokazuje da nije bolji od onoga protiv koga se bori. On treba da pomogne, a ne odmogne. A niko ko mrzi ne može da pomogne već samo može da odmogne, da provocira nepotreban sukob, koji čini, ne da bi pomogao društvenoj pravdi već da bi zadovoljio svoj veliki Ego, doživeo relaksaciju svoje napetosti kroz psihičko pražnjenje svoje mržnje. Tu je opasna zamka jer za razliku od osobe koja oseća gnev, jer ima emocije adekvatne stvarnosti, osoba koja mrzi, može imati predivna osećanja, kao dobrovoljci koji idu na ratište da kolju ili oni blokaderi koji spaljuju prostorije SNS, koji kroz psihičko pražnjenje doživljavaju privremeno relaksaciju i popuštanje psihičke napetosti sa predivnim osećanjima.”
Be First to Comment