Krotka i ponizna reakcija je uslov da čovek ne bi na nepravdu reagovao mržnjom i izgubio zdravorazumno prosuđivaje i učinio još veću nepravdu od protivnika. Ne možeš da ceniš takvu pravdoljubivost jer se iza nje ne krije ljubav prema drugom čoveku već unutrašnje potrebe koje zalaze u sferu psihopatologije.
Ako čovek ne reaguje krotko i ponizno na nepravdu (što bi bio izraz prave ljubavi), on će ustati protiv nepravde upravo iz svoga velikog Ega koje je tom nepravdom povređeno ili iz odbrambenih mehanizama sopstvene nečiste savesti – potrebe za lažnim moralnim osuđivanjem (da bi se tako osećao pravedniji).
Prirodno da on iz takvih motiva ne ustaje da bi drugome pomogao da se popravi već da bi drugoga uništio. Većina našeg naroda zaista ne ume da se popravi. Većima ume samo da iz straha od kazne ili sujete privremeno obuzda ispoljavanje svog zla, ali čim strah (osećanje krivice) i sujeta nestanu, nastaviće sa zlom. Takva većina, koja zna samo za licemerstvo, zahteva milost i strpljenje a takvu pomoć osoba koja nije krotka i ponizna ne može da joj pruži. U trenucima kada je razuman dijalog moguć, takva osoba izgubi hrabrost da lično iznese ukor jer joj savest nije čista jer podsvesno zna da je pokreće mržnja, a ne ljubav.
Ona ni ne pita razum koje su realne potrebe drugih i kako da im pomogne, već pita svoj Ego i svoju žigosanu savest šta se njoj radi, pa kako ostrašćena mržnjom ili farisejskom potrebom da druge osuđuje ne koristi razum, njene odluke i stavovi su često besmisleni i kontraproduktivni, a da ona toga uopšte nije svesna jer razum ne koristi. Svaku dobronamernu kritiku shvata kao atak na Ego, a samokritiku ne poznaje, jer bi ona raskrinkala njenu samoobmanu.
U čemu je njeno ponašanje kontraproduktivno?
U praksi takva osoba će da provocira protivnika da on bude još gori, umesto da mu pomogne da se urazumi i pokaje. Vremenom će i samu sebe da još više upropasti i postaće gora od protivnika, u skladu sa onom narodnom izrekom “Ko se 100 godina bori protiv aždaje i sam postaje aždaja”. Zato su se sve revolucije koje su ustale protiv društvene nepravde, a nisu bile propraćene samokritičkim i prosvećujućim radom na sebi, već neprekidnim optuživanjem onog drugog, završile sa još gorim krvoprolićem.
Setimo se kineske Kulturne revolucije (1966–1976), kada su omladinske grupe poznate kao Crvene garde, sastavljene pretežno od srednjoškolaca i studenata, preuzele aktivnu ulogu u sprovođenju političkih čistki. Podstaknuti pozivima Mao Ce Tunga da “očiste” društvo od “reakcionarnih” elemenata, studenti su prebijali profesore, ponižavali roditelje, uništavali kulturno nasleđe, i često nasilno sprovodili svoje viđenje “revolucionarne pravde“, verujući da su upravo oni pozvani da uspostave novo, pravedno društvo. Postoje dokumentovani slučajevi gde su studenti fizički napadali i čak ubijali svoje profesore. Na primer, Bian Zhongyun, zamenica direktora srednje škole u Pekingu, pretučena je na smrt od strane svojih učenica u avgustu 1966. godine. Umesto razboritog preispitivanja i izgradnje, rezultat njihove neobuzdane akcije bio je talas haosa, nasilja i kulturnog razaranja.
Poznati nemački filozof Hegel je objašnjavao kako je francuska revolucija propala zato što joj nije prethodila reformacija (koja je podrazumevala borbu sa sobom) kao u nemačkim državama:
“Liberalizam kao apstrakcija, dolazeći iz Francuske, raširio se rimskim svetom; ali religiozno ropstvo držalo je taj svet u okovima političkog ropstva. Zato je neispravan princip da se okovi koji sputavaju pravičnost i slobodu mogu slomiti bez emancipacije svesti i da može postojati revolucija bez reformacije.” (Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558)
Francuski istoričar de Tokvil je isto zapazio kod Latinoamerikanaca:
“Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. … Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. … U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. … Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. … Ali kad sam zatim pažljivo ispitao društveno uređenje, lako sam otkrio da su Amerikanci uložili velike i uspešne napore da suzbiju slabosti ljudskog srca i da poprave te prirodne mane demokratije.
Zakonodavci u demokratijama i svi čestiti i prosvećeni ljudi koji žive u demokratijama treba, dakle, da se bez prestanka trude da uzdižu duše i da ih upravljaju ka nebu.” (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
U vreme Oktobarske revolucije u Rusiji, 1917. godine, pisac Maksim Gorki u svom časopisu “Novi život” otkriva tragične posledice nesazrelih ličnosti, koje ostvarenu slobodu zloupotrebljavaju na svaki način, kako radnici prodaju mašine za ličnu dobit upravo pošto su prešle u ruke radničke klase, kako buja antisemitizam koji je ranije bio sputan carskim dekretima pa se sada Jevreji optužuju kao da nekom natprirodnom moći stoje iza svakog zla u društvu, te se vidi opšte međusobno sumnjičenje ne samo Jevreja, već svakoga za sve i svašta. Čitamo dva inserta iz časopisa “Novi život”:
“Nema razumne, objektivno —poučne knjige, a namnožilo se mnoštvo listova koji iz dana u dan uče ljude mržnji, medusobnom neprijateljstvu, kleveću, valjaju se u najbanalnijem smeću, reže i škripe zubima kao da rade na rešavanju problema — ко je kriv zbog razaranja Rusije. Razume se, svako je u tom sporu najiskrenije ubeđen da su krivi svi njegovi protivnici, da je samo on u pravu, samo je on uhvatio i drži u rukama tu pticu, u njegovim rukama drhti ta čudesna ptica koju zovu istina. Sklupčavši se tako, listovi se vuku ulicom kao klupko otrovnih zmija koje ujedaju i zastrašuju prolaznika svojim opasnim šištanjem, učeći ga tako »slobodi govora« — tačnije rečeno, slobodi falsifikovanja istine, slobodi klevete. »Slobodna reč« postepeno postaje nepristojna reč. Naravno — »u borbi svak ima pravo da udara čime stigne i kuda stigne«; naravno — »politika nema stida« i najbolji političar je najnesavesniji čovek, ali priznajući gnusno istinu tog morala u stilu plemena Zulu, obuzima i muči nekakva tuga, muči pomisao zbog mlade Rusije, koja se tek pričestila darima slobode! Kakav otrov se izliva i brizga sa stranica te loše hartije na kojoj se štampaju novine! Dugo se Rus molio Bogu svojemu — »Otvori usta moja!«. Otvorila su se usta i nezasitno rigaju reči mržnje, laži, licemerja, reči zavisti i gramzivosti.” “Ljudi koji su tako hvalisavo i odvratno galamili da je Rusija ustala na noge “da oslobodi Evropu okova lažne civilizacije uz pomoć duha istinske kulture”, ti po svojoj prilici iskreni i zbog toga i nesrećni ljudi brzo su, i nekako zbunjeno, zatvorili svoja leporečiva usta. Pokazalo se da je “duh istinske kulture” smrad svakojakog neznanja, odvratnog egoizma, grozne lenjosti i bezbrižnosti. U zemlji koja je u izobilju darovana prirodnim bogatstvima i drugim vrednostima, zavladala je, kao posledica njene duhovne bede, potpuna anarhija u svim sferama kulture.” (Maksim Gorki, Novi život, br. 36, 31. maj, br. 1, 18. april; godina 1917.)
Taj problem nezrele i destruktivne reakcije na nepravdu još većom nepravdom je duboko ukorenjen u našem mentalitetu, kod većine je izraz gordosti, a kod manjine licemernom farisejskom savešću i potrebom da se sopstvena vrednost podiže popljuvavanjem drugih. O njemu je pisao Ivo Andrić sledeće:
“Takav je “naš čovek” onaj pravi. Ne misli, ni mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu. … Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. To je naša velika slabost, i u tom pogledu svi mi često i nesvesno grešimo. Tu školu nismo još prošli, ni taj nauk potpuno izučili. Taj nedostatak mi svuda nosimo sa sobom kao neki istočni greh našeg porekla, i pečat manje vrednosti koji se ne da sakriti. O tome bi trebalo govoriti i na tome raditi. … U nas je čest tip čoveka koji misli da je svađa akcija, a grubost isto što i energija, da naneti neprijatelju uvrede znači isto što i zadati mu udarce, da je svaka uzdržljivost u govoru slabost, a svaki pokušaj predviđanja ― danguba; ukratko: da se tzv. životna borba sastoji od neprestanog i naizmeničnog laveža i režanja… Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo, oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.” (Andrić, Cvijić, Psihološki tipovi Balkana, str. 152-154)
Dakle, da rezimiram: zlo budi zlo ili licemerstvo, dok ljubav (krotost i poniznost) nema drugu alternativu!
“A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte o tome šta je dobro pred svim ljudima. Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mesto gnevu, jer stoji napisano: Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod. Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.” (Rimljanima 12,17-21)
Be First to Comment