Kako je moguće da milione godina evolucije i selekcije nisu formirali čoveka sposobnog da zrelo reaguje na stres, pa kao što ćemo sada videti, čovek više sam sebe upropasti lošom reakcijom na stres, nego što mu sam stres objektivno naudi?
Ako je Bog stvorio čoveka, svakako ga nije stvorio tako nesposobnog da ne može da podnese stres!
Stres uopšte nije loš sam po sebi, čak i ako stres majke ostavlja posledice za vreme prenatalnog razvoja na dete:
Ako je majka živela u opasnosti, zar ne treba dete da ima povećanu sposobnost emocije straha da bi i ono bilo oprezno i tako se ponašalo adekvatno potrebi života? Ako je majka bila kinjena nepravdom, zar ne treba dete da ima povećanu sposobnost emocije gneva da bi imalo borben duh adekvatan potrebi života? Ako je majka živela u neprestanoj nevolji i zato više bila tužna nego radosna, nije li adekvatno potrebi života da i dete umesto bezbrižnosti ima povećanu sposobnost emocije tuge, da bi bilo više nego inače brižno i odgovorno za svoj život?
Da li razlikujemo osećanja od pokretačkih motiva?
Osećanja kojima odgovaramo na stres života nisu loša sama po sebi i ona uvek treba da budu adekvatna životnoj realnosti. Ali ono što nas upropašćava ili izgrađuje u stresu nisu naša osećanja već naši motivi ponašanja.
Da li shvatamo da osećati strah ne znači biti kukavica već da se hrabrost čoveka najviše testira za vreme opasnosti?”
Da li shvatamo da osećati gnev ne znači biti ispunjen mržnjom već da je naša sposobnost da zrelo sa krotošću trpimo nepravdu test da li smo zaista u srcu ispunjeni ljubavlju ili mržnjom?!
Da li shvatamo da osećati tugu ne znači biti depresivan već da su nevolja i adekvatna emocija tuge test naše zrelosti da u nevolji budemo brižni, a ne i zabrinuti?!
Biti čovek je izazov svake nevolje, nepravde, opasnosti i gubitka. Tada se vidi šta smo u biti, a vidi se i šta hoćemo da budemo jer kada stres otkriva loše motive srca, mi možemo da se promenimo jer smo svesni potrebe za reformom.
Ali ovakva eskalacija depresije prve dve decenije 21. veka, uprkos sve višem standardu življenja otkriva da nije problem u samom stresu već u tome što smo iskvareni i razmaženi pa ne možemo zrelo da trpimo stres. A stres bi zapravo trebao da izgradi ono što je dobro u nama. Ali on razvija ono što zaista gajimo u sebi: zahvalnost ili sebičnost; hrabrost ili kukavičluk; krotost ili mržnju, brižnost ili zabrinutost.
Kako su se to novije generacije ljudi iskvarili kao deca tako da sada ništa ne mogu zrelo da podnesu a da ne postanu još gori?
Neuropsihijatar Nevenka Tadić objašnjava kako se dete može iskvariti i preteranim ugađanjem kao i uskraćivanjem realne potrebe za ljubavlju:
“Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje (fiksaciju) jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70)
Rezultat je razmaženo dete sa tako jakim i neutoljivim psihološkim potrebama da i najmanje osujećenje tih potreba dete dovodi u depresiju. To potvrđuju i drugi psihijatri:
“I preterano uživanje i preterana frustracija mogu oblikovati prirodu punoletnih karakternim osobinama, kao i neurotičnim prilagođavanjima.” (E. Jerry Phares, Introduction to personality, pg 96)
“Psihopatologija ili problemi sa mentalnim zdravljem takođe mogu da budu izazvani fiksacijom na bilo kojoj od ovih faza razvoja. Fiksacija se može razviti kao posledica prekomerne frustracije ili preteranog zadovoljenja.” (Poul Rohleder, Critical Issues in Clinical and Health Psychology, pg 24)
Dakle, nemar roditelja, kao i slabost roditelja da ugađaju svakom našem hiru, rezultuje da dolazimo u stanje nezasitih želja koje više niko ne može da utoli, jer osećanja kojima tada čeznemo i umne predstave o našoj vrednosti i veličini koje očekujemo mogu samo da uguše svest o našem unutrašnjem nezadovoljenju u koje smo pali. Tada i najmanje kvarenje naših osećanja rezultuje depresijom, najmanje poniženje naše umne predstave o vrednosti i veličini rezultuje uvređenošću i mržnjom, itd.
Tada nas ne uništava sam stres već naša nezrela reakcija na stres.
Zapazimo da uopšte nisu problem naša osećanja već reakcija našeg stanja duha tj. motivi ponašanja kojima odgovaramo na stres. Ako smo svedoci nepravde, realno je da osećamo gnev. Ako smo u opasnosti, treba da osećamo strah. Ako smo gubitnici, prirodno je da osećamo tugu. Nema ničeg lošeg u tome da imamo osećanja adekvatna stvarnosti. Problem nije u osećanjima već u motivima kojima odgovaramo na ta osećanja.
Mi treba da osećamo gnev ako smo svedoci nepravde, ali ne treba da dozvolimo da nama ovlada motiv mržnje već treba da zadržimo krotak i ponizan duh. Mi treba da osećamo strah ako smo u opasnosti, ali ne treba da postanemo kukavice, već da budemo hrabri. Mi treba da osećamo tugu kada smo u nevolji, ili kada smo gubitnici, ali ne smemo dozvoliti da nama tuga ovlada i da počnemo da se brinemo i da padnemo u depresiju, već treba da zadržimo spokoj i da budemo brižni. Jedne iste neprijatne okolnosti i jedna ista njima adekvatna osećanja mogu izazvati suprotne reakcije naše ličnosti ako na sebe preuzmemo odgovornost da zrelo reagujemo na stres.
Ukoliko pak nezrelo reagujemo na neprijatna osećanja tada doživljavamo negativnu transformaciju sopstvene ličnosti i izvori negativnih osećanja će od tada biti u nama samima, u lošim motivima koji su nama ovladali, iako je spoljni izvor negativnih osećanja možda odavno nestao. Ako na nepravdu reagujemo mržnjom, tada mržnja postaje naš unutrašnji pokretač koji nas nagoni da umišljamo nepravdu i tamo gde ona ne postoji, jer podsvesno tražimo povod i izgovor da psihički praznimo svoju mržnju kroz bavljenje nepravdom. Bez tih povoda za izražavanje mržnje, mi bismo se osećali napeto i neprijatno. Ako smo u opasnosti reagovali kukavičlukom i paranoidnim sumnjičenjem, tada nama ovladavaju kukavičluk i sumnjičavost i mi imamo potrebu da umišljamo opasnost i zaveru i tamo gde oni realno ne postoje, da bismo se psihički praznili i iživljavali, inače bismo se osećali psihički napetima.
U takvom stanju, emocije adekvatne stvarnosti su nam iskušenje da na njih reagujemo destruktivnim motivima. Osećanje gneva zbog nepravde je povod da ispoljimo mržnju, osećanje straha u opasnosti je povod da reagujemo kukavičlukom, a osećanje tuge povod da reagujemo brigom i depresijom. Naravno da tada nije rešenje da izbegavamo negativna sećanja već da reformišemo motive koji u neprijatnim osećanjima nalaze povod za svoje ispoljavanje.
Dakle, osećanja služe da se njima oseća, a motivi da nas pokreću. Razum služi da razumemo da li su postupci smisleni, a savest da nas opominje da živimo u skladu sa razumom i da se svojom voljom iskušenjima odupiremo!
Ako smo doživeli traume kao deca, tada nismo imali razvijen razum da shvatimo prirodu iskušenja, ni moć volje da na iskušenja zrelo odgovorimo, tako da zaista nismo krivi što smo svojom reakcijom na iskušenje sami sebe upropastili, ali ako smo prošli adolescenciju, onda smo svakako osobe sposobne da zrelo reaguju na stres. Mi sada možemo, kada nas prvi put snađe ona ista neprijatna situacija koja nas je ranije upropastila, da svojom reakcijom volje sada zrelo reagujemo i da nas tako ta ista stresna situacija sada izgradi i isceli.
Ovo su značajna predavanja i diskusije na temu stresa i sazrevanja ličnosti, a najvažnije je pogledati prvih 13. minuta ovog prvog priloga:
Be First to Comment