Mi živimo u jednom užasnom vremenu, vremenu opšte eskalacije zla. Svedoci smo eskalacije broja zavisnika od alkohola, narkotika i video igrica, sve većeg procenta depresivnih ljudi, sve veće mržnje među ljudima i narodima, naglog porasta maloletničke delikvencije i svakog drugog zla. Ovde smo se okupili da vidimo šta možemo da preduzmemo da stanemo na put toj dekadenciji i da se ohrabrimo u onome što možemo da uradimo a što stoji do nas. Pokušaćemo da se podsetimo na to šta u vaspitanju naše dece ne valja i kako to da ispravimo.
Proces dekadencije naše civilizacije je žestok iz vrlo praktičnog razloga, zato što iskušenja koja ne pobeđujemo, ona pobeđuju nas. U Švedskoj, između 1913. i 1947. godine, u rasponu od 34 godine, osuđene su samo dve maloletne osobe za ubistvo. No, u istom vremenskom periodu između 1973. i 2007. godine, osuđena je 171 maloletna osoba za ubistvo.
Ko je odgovoran za ovu eskalaciju zla? Ko formira karakter dece koja su gora od nas? Pa mi roditelji, sami smo krivi što je svaka sledeća generacija gora od prethodne. Šta je to što u našem vaspitanju dece ne valja?
Ne valja ni naša nebriga za decu kao što ne valja ni naša briga za decu gde pokušavamo da zadržimo kontrolu nad decom ugađajući upravo onim njihovim slabostima koje bi ona trebala da pobede. Utvrđeno je da ako je dete osujećeno u realnim potrebama života, u neophodnim izrazima pažnje i ljubavi ili ako mu je preterano ugađano, u oba slučaja dolazi do fiksacije, zadržavanja u razvoju detinje ličnosti. I njime tada ovladaju potrebe koje više niko ne može da zadovolji. A osujećenje takvih potreba izaziva kod dece strašan stres. Ključna misao za razumevanje problema je ovaj citat od psihijatra dr Nevenke Tadić: “Preterana zadovoljavanja i preterana osujećenja olakšavaju učvršćivanje jer dete, zahvaljujući preteranoj popustljivosti, nije osposobljeno da izdrži čak ni blaga osujećenja.” (Nevenka Tadić, Psihijatrija detinjstva i mladosti, str. 70) Dakle, deca zahvaljujući popustljivosti od strane roditelja, nisu u stanju da podnesu čak ni blaga osujećenja. A popularni pedagozi će nam dati svaki izgovor za vaspitnu obogaljenost naše dece. Naučno je utvrđeno, reći će oni, da ne samo batine, već i verbalni ukori ostavljaju teške psihičke posledice u životu osobe. Ako deci uputiš verbalni ukor da ne smeju da tuku drugu decu, da kradu novac iz novčanika roditelja i da razbijaju čaše i vazne po kući, ti ih zlostavljaš i oni tako nešto ne mogu da podnesu. Ali, popularni pedagozi vam neće spomenuti da se tu radi o već nevaspitanoj i razmaženoj deci. Naime, savremeni roditelji nemaju srca da decu vaspitavaju. Roditelji koji su sami nezrele ličnosti teško mogu da vaspitavaju decu da postanu zrela, jer je njima samima preuzimanje odgovornosti na sebe same često toliko neprijatan stres da žele čak i svoju decu da sačuvaju od odrastanja ličnosti kao kakvog izuzetno neprijatnog stresa. Oni misle da je izraz ljubavi prema deci osloboditi ih od životnih odgovornosti, pa ih oslobađaju upravo od onih odgovornosti koje bi jedino mogle da proizvedu zdravo sazrevanje i odrastanje detinje ličnosti. Posebno su odgovorne majke koje često ne pokreće prava ljubav već sebični sentiment prema deci. One ugađaju detinjim slabostima, umesto da decu od njih rasterete. Ta deca koju roditelji nisu naučili da samu sebe obuzdavaju u vreme kada je to trebalo, od punoletstva mora da obuzdava strah od krivičnog gonjenja. Zar nam je to cilj? Posledica je da uloga države sve više raste i da se meša u svaku poru življenja, inače bi nastali haos i anarhija. Mi smo krivi što je uloga države sve veća jer je to jedini način da obuzda neprosvećen mentalitet naroda. Do pre petnaestak godina se kod nas u saobraćaju uopšte nije poštovalo pravo pešaka na prednost u prelasku preko pešačkog prelaza, već je važilo pravo jačega. Morao je pešak nekada veoma dugo da čeka da bi mu se neki vozač smilovao i stao da on može da pređe. A onda nas je Zapad pritisnuo strogim kaznama da ispoštujemo to pravo pešaka na prednost u prelaženju preko pešačkog prelaza. Naše poštovanje čoveka je katastrofalno. Zar nije ponižavajuće što Zapad stalno mora da nas opominje i pritiska represijom da poštujemo ljudsku ličnost. Ko vaspitava takvu decu bez poštovanja? Pa mi je takvu vaspitavamo. Mi decu razmazujemo. Ugađanje slabostima formira kod dece veliki Ego koji ne može da podnese ni najmanja iskušenja i koji najčešće ostaje da vlada njihovom ličnošću celog životnog veka. Ključno vaspitanje je ono koje se odvija dok dete ne krene u školu. Roditelji kažu “Neću sada da ga vaspitavam jer ono ne razume zašto je to loše!” Ali u toj fazi razvoja dete razvija prevashodno volju da sobom vlada, a ne razum da razume. Kakva je vajda što će kasnije steći razum i razumeti, ako nije steklo moć volje da vlada sobom? Koliko imamo odraslih ljudi koji dobro znaju da duvan nije zdrav pa ga svesno konzumiraju? Oni imaju razum i razumeju, ali nemaju moć volje da se ponašaju u skladu sa svojim razumom jer im roditelji nisu pomogli da pobede možda nijedno iskušenje.
Dakle, ukoliko dete u predškolsko doba, dok još nema razvijen razum, ne razvije moć volje da sluša autoritet roditelja, ono neće imati snage volje da sluša ni autoritet sopstvenog razuma, kada ga u školsko doba bude steklo. A pitanje je da li će uopšte i razviti zdrav razum, jer razmaženo dete ne postavlja pitanje koje su realne potrebe bližnjih i uopšte potrebe života, da bi tako razvilo svoj zdrav razum, već sve vreme pita hirove svog velikog Ega, šta se njemu radi.
Takvoj deci svaka odgovornost života jeste oblik ropstva, jer potreba života dolazi u sukob sa autoritetom velikog Ega, pa im i glas razuma postaje neprijatelj jer im opterećuje savest, pozivajući ih na reformu. Da bi ugušili glas zdravoga razuma i glas svoje savesti, adolescenti se odaju raznim opijatima (duvan, marihuana, alkohol, zabavna muzika, video igrice) koji izazivaju snažan skok dopamina i tako blokiraju prednji korteks zadužen za razum i savest. Mi smo krivi jer dozvoljavamo da decom ovladaju svakakvi hirovi još dok su ona mala, pa se onda ona celog veka bore protiv razuma i savesti kao protiv svog neprijatelja jer ih razum i savest čine svesnim potrebe za pokajanjem i reformom karaktera. Da bismo decu umirili mi udovoljavamo njihovim slabostima. Kada te želje zagospodare našom decom one se vremenom razvijaju i postaje sve jače. I više niko ne može da ih zadovolji. Zašto? Zato što su te želje nezasite. One su rupa bez dna. I kada one bivaju osujećene, ljudi padaju u duboku depresiju. Biti čovek znači pobediti sebe. Ali šta znači pobediti sebe? Da li to znači gušiti u sebi svoje seksualne i emotivne sposobnosti? Ne, već to znači čuvati ih od zloupotrebe. Zrela ličnost je ona ličnost koja je uspela da se odupre zloupotrebi svojih telesnih, emotivnih i umnih sposobnosti radi satisfakcije i koja ih je stavila u službu drugima i čovečanstvu. Emotivne i seksualne sposobnosti treba da ostanu samo sposobnosti za izražavanje ljubavi, a ne da se pretvore u pokretačke motive kojima mi pokušavamo da zadovoljimo žeđ duše. Žeđ duše samo Bog može da zadovolji. Osećanja sreće ma kako da su snažna i uzvišena, ona nikada ne mogu da zadovolje žeđ duše. Drugi ljudi ne služe da se njima zadovoljavamo. Tako sebična očekivanja od drugih će nas stalno činiti razočaranim u druge i depresivnima. Naša nepobeđena sebičnost i gordost nas čine nesposobnim za zdrav socijalni odnos. Mi unosimo u odnos sa partnerom svoje nepobeđene želje i onda se razočaravamo u partnera što nije mogao da te neugasive želje zadovolji. Mi unosimo u naš odnos sa drugim ljudima i narodima svoj nepobeđeni gordi Ego i megalomaniju, i onda nam uobrazilja govori kako smo zanemareni, da drugi ne vide našu veličinu, kako nas mrze. I zato smo uvređeni. Arčibald Rajs je pisao o nama između dva rata: “Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje. Istinsko rodoljublje, međutim, kod nje nema ni odjeka.” (Arčibald Rajs, Čujte Srbi)
Naša gordost ne može da podnese nikoga ko je od nas bolji, pa imamo potrebu da ga popljujemo, da se ne bismo više pred njim osećali poniženo i ugroženo. I naša religioznost je zbog gordosti egocentrična umesto Hristocentrična. Ne možemo da podignemo pogled ka Hristu, jer se onda osećamo grešno i bezvredno, jer nam gordost ne dozvoljava da sebi priznamo svoju slabost i potrebu za reformom. Gordost nas, takođe, čini nesposobnim da zrelo trpimo nepravdu. Boreći se protiv zla sopstvenim zlom, a ne ljubavlju, imamo iskušenje da postanemo gori od onoga protiv koga se borimo. Tako naš odnos i sa partnerom i sa širom društvenom zajednicom postaje proklet. Dakle, šta je razlog zašto su ljudi sve depresivniji i sve nezreliji na susret sa socijalnom nepravdom? Kako nastaje depresija? Depresija je plod osujećene sebičnosti. Kako nastaje mržnja? Ona je najčešće plod uvređenog gordog Ega. Mi ta iskušenja moramo pobediti u času životnih proba ili će ona pobediti nas. Ili ćemo se odupreti ovim najvećim iskušenjima u istoriji čovečanstva ili ćemo postati saučesnici u formiranju najgorih ljudi u istoriji sveta koji će ovom svojom nečuvenom eskalacijom zla rezultovati uništenjem civilizacije koja nema istorijskih razloga da bi uopšte više trebala da postoji. Sve što je Bog stvorio, stvorio je da služi drugome, stvorio je da voli. Jedino takav nesebični primer života ima smisla da bude ovekovečen za večnost. Ali, od čovekovog pada, svaka razvojna sposobnost koja nam se formira od malena do odraslog čoveka, nama je iskušenje da na njoj parazitiramo radi satisfakcije, drugim rečima, da je zloupotrebljavamo, i da je pretvorimo u zlo.
Zato je velika odgovornost nas roditelja da pomognemo deci, u svakoj njihovoj fazi razvoja, da sve svoje sposobnosti stave u službu odgovora na realne potrebe života a ne na potrebe Ega za satisfakcijom. Razvoj psihofizičkih sposobnosti je prirodan proces, ali razvoj ličnosti nije, već zahteva da se rvamo sa sobom podređujući sve svoje moći izrazima prave ljubavi prema sebi, prema drugima, i prema čovečanstvu. Do puberteta dete se prevashodno stara za sebe, jer ako ne nauči da bude brižno za sebe neće biti brižno ni za druge. Od puberteta se okreće da živi za bliske ljude, a od oko tridesete godine da sa svojom porodicom živi za društvo i za čovečanstvo. U vreme svoje najveće prosvećenosti Zapadne civilizacije, od XVI do XIX veka, mnoštvo ljudi je u sazrevanju ličnosti dostizalo najvišu fazu razvoja svoje ličnosti koja se manifestovala kroz ljubav prema čovečanstvu. Istorijski izvori iz tog vremena otkrivaju: “Mir se nastanio u našem gradu… nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge.” (James A. Wylie, The History of Protestantism, p. 496) “Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je šminka i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, p. 645)
To je bilo vreme o kojem je sa nostalgijom pisao čuveni Dr. Bendžamin Spok u prvim izdanjima njegove legendarne knjige “Kako negovati i odgajati dete”: “Izgubili smo naše uverenje o svrsi ljudskog postojanja. … U prošlosti se u mnogim zemljama smatralo da je čovekov glavni zadatak u svetu – osim što treba da zarađuje za život – da služi Bogu, to jest da sprovodi Božje zapovesti. To isto vredi za Ameriku u kolonijalnom periodu. Decu nikada niko nije učio da ona imaju pravo na svoj lični život. Njima se stalno govorilo da moraju nadvladati svoje slabosti, kako bi odrasli na slavu Bogu. … Retko je koje dete u SAD odgojeno tako da zaista veruje kako mu je cilj da služi porodici, svojoj zemlji ili Bogu. … Sumnjam da će stanovnici SAD ikada želeti da se ambicije njihove dece potčine željama porodice ili potrebama zemlje. Međutim, smatram da bi mnoga naša deca rasla srećnija kad bi stekla uverenje u detinjstvu da je najvažnije za čoveka da služi čovečanstvu i da živi prema tom idealu. … Naša jedina stvarna nada, kako ja vidim, jeste: odgojiti decu da nisu na svetu samo zbog zadovoljavanja svojih želja već prvenstveno zato da pomažu drugima.” (Bendžamin Spok, Kako negovati i odgajati dete, str. 6, 9.)
Preporučujem knjigu na ovu temu koja se može besplatno učitati za sledeće adrese:
https://svetlost.org/vaspitanje.pdf