Svaka generacija dece je gora od prethodne jer je vaspitavaju roditelji koji su sami slabije vaspitani. A roditelji koji su sami nezrele ličnosti teško mogu da vaspitavaju decu da postanu zrela, jer je njima samima preuzimanje odgovornosti na sebe same često toliko neprijatan stres da žele čak i svoju decu da sačuvaju od odrastanja ličnosti kao kakvog izuzetno neprijatnog stresa. Oni misle da je izraz ljubavi prema deci osloboditi ih od životnih odgovornosti, pa ih oslobađaju upravo od onih odgovornosti koje bi jedino mogle da proizvedu zdravo sazrevanje i odrastanje detinje ličnosti. Oni ugađaju detinjim slabostima, umesto da decu od njih rasterete.
Kada takvo dete zakorači u školsko doba, ono ne postavlja pitanje svom razumu – koje su realne potrebe života, već pita svoj veliki Ego šta se njemu najradije radi. Tako razmaženom detetu svaka odgovornost života je atak na veliki Ego i oblik zlostavljanja.
Rezultat je da većina učenika uči školu totalno neodgovorno, da prepisuje na času, vara na ispitima i tako formira nesposobne kadrove koji će kasnije da rade svoj posao isto tako površno i neodgovorno kako su i učili. Više nego ikada ranije, većinu učenika gradivo ne zanima. Mnogi nisu u stanju da prate nastavu više od nekoliko minuta. Pričaju glasno za vreme nastave. Ne poštuju autoritete. Nemaju ni međusobnog poštovanja. Grubi su i skloni nasilju. Od sedamdesetih godina zahtevi obrazovanja se neprekidno smanjuju, dok istraživanja pokazuju da samouverenost učenika u svoje sposobnosti stalno raste uprkos tome što se njihove sposobnosti za pažnjom, učenjem i kreativnošću neprestano smanjuju. Jedan naš nastavnik istorije piše za novije generacije učenika:
“Postaju agresivniji, i prema nastavnicima i prema roditeljima, koji naravno sve probleme sa svojom decom skrivaju. Ne žele da uče ništa, a očekuju visoke ocene. Čak se ljute i kad im se dvojka pokloni, malo im je. Ne poštuju nikakve dogovore. Imam čest primer: dođu iz osnovne škole u prvi razred srednje i kad ih pitam kakve su ocene imali iz istorije, svi 4 ili 5. Onda kad krenem da radim sa njima, nemaju pojma. … Kad ih pitam, kako su uspeli da imaju visoke ocene u osnovnoj često dobijem slične odgovore, otprilike: uvek galamimo na času dok nastavnik predaje ili ispituje i na kraju, pokloni nam ocene da nema problema sa nama. Oni po osnovnim školama kolektivno sabotiraju časove, konstantnom galamom. Žali mi se i moja majka, kaže ovakvu decu nisam imala za skoro 40 godina rada. Neće da sede, jure se po učionici dok pokušavam da predajem. Moja majka je takođe prosvetni radnik, ide u penziju za nekoliko meseci i ovo nikad nije doživela.” (D.J.)
Interesantna su zapažanja i iz Nemačke, gde se navodi sledeći primer kao primer čestog učeničkog ponašanja:
“Odeljenje je trajno nemirno, reaguje samo na najoštrije pretnje nastavnika, a čak i tada samo nakratko, časovi su neproduktivni i troše energiju i sveukupno nastavnik se oseća sve neprijatnije u razredu. Jednog dana situacija u učionici eskalira: predmeti se bacaju po učionici i na tablu, đaci odbijaju da uče i sve više roditelja najavljuje dolazak na konsultacije. Pod ovim okolnostima, posao iz snova da budete učitelji na kraju postaje apsolutna noćna mora, čak i za najtvrdokornije vaspitače.” (Lehrern und Schülern – wenn das Lehrer-Schüler-Verhältnis gestört ist, März 1, 2021)
Pogledajmo primer iz Sjedinjenih američkih država objavljen u “Njujork postu” 26. oktobra 2024:
“Čujem od nastavnika koji kažu da deca pokazuju sve više nepoštovanja. Da li je to stvarno? Šta su dokazi? Tek 2018. godine, 72% nastavnika je reklo da je stres zbog posla vredan toga. Ali u junskom istraživanju Rand Corporation, samo 42% nastavnika je reklo da je stres posla i dalje vredan toga. Najčešća pritužba koju sada prijavljuju nastavnici nisu niske plate, bahati roditelji ili loši školski administratori, već učenici: nepristojni, nekontrolisani, učenici bez poštovanja. Nastavnici sada prijavljuju povećanu nespremnost učenika da se pridržavaju njihovih pravila – što je dovelo do toga da mnogi nastavnici preispitaju svoja mesta u američkim učionicama. … Niki Hertzler, nastavnica sa 18 godina iskustva u učionici, rekla mi je: “Nastavnici daju otkaz zbog lošeg ponašanja i nepoštovanja dece. U prošlosti su ta deca bila izuzetak i mogli smo da se nosimo sa jednim ili dvoje. Sada je najmanje pola odeljenja sa takvim karakterom nepoštovanja i oni takođe ne vide svrhu da budu u školi.”” (Leonard Sax, New York Post, Oct. 26, 2024)
Sledeći primer je iz Australije, iz časopisa “Herald Sun” objavljenog 1. maja 2024. godine:
“Nastavnici i direktori izveštavaju da ih učenici i njihovi roditelji redovno zlostavljaju, prete im i maltretiraju ih, što dovodi do toga da neki napuštaju svoje poslove.”
Kakvo je stanje sa učenicima u Rusiji možemo pročitati na ruskom forumu Pikab, gde učitelji dele svoja iskustva:
“Upravo zato što danas učitelji ne mogu nikako da utiču na učenike, završio sam svoju karijeru učitelja, kojoj sam težio od detinjstva. Imao sam 6. razred u kojem je većina učenika mislila o svemu osim o učenju. Bilo je dečaka koji su gotovo zavlačili ruke devojčicama u gaćice, zbog čega su izbijale tuče i drugi konflikti. A ja nisam mogao da utičem na njih, čak ni da povisim ton – ni to nije dozvoljeno. Fizičko kažnjavanje je, naravno, krivično delo. Pozivao sam roditelje u školu, a njihove glupe fraze poput ‘pa šta hoćete, to su samo deca’ su me izluđivale. Neki roditelji su pokušavali da prete ako budem pisao primedbe u dnevnik. Normalan, ljudski jezik s njima nisam uspeo da pronađem. Nakon pola godine rada, napustio sam svoj dečački san.“
Većina učitelja, nastavnika i profesora je jednodušna u zapažanju da je svaka novija generacija učenika gora od prethodne. Oni nisu zreli ni na svom nivou a kamo li da se bave društvenim pitanjima. Prvi njihov problem je bunt povređenog, razmaženog i gordog Ega koji ne ume krotko i strpljivo da trpi nepravdu. Da bi se neko čiste savesti borio za pravdu, mora da ga pokreće ljubav (koja podrazumeva krotost i poniznost), a ne mržnja. U suprotnom, postaje subjektivan i sam čini nepravdu.
Huliganstvo je u stalnom porastu. Istraživanje iz 2019. godine pokazuje porast nasilja u školama za 35% u odnosu na 2016. godinu. Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) za 2024. godinu pokazuje da: 52% mladih smatra da nasilje može biti opravdano, što je 10% više nego 2023. i dvostruko više u odnosu na 2022. Svaka sledeća generacija je gora od prethodne. Dakle, ne vodi ih ljubav prema drugome, nego povređen sopstveni Ego. Društvene nepravde im dolaze kao sredstvo psihičkog pražnjenja, relaksacije i oslobađanja od odgovornog učenja i rada.
Drugi motiv je želja da se sopstvena nečista savest umiri. Naime, ispravna reakcija za nesreću u Novom Sadu bi trebala da bude:
“Hajde da sami sebe preispitamo da nismo i mi u svom domenu pokazali istu neodgovornost u učenju, radu, poštenju kao oni koji su krivi za pad nadstrešnice? U čemu smo drugačiji od njih, osim što nismo bili na njihovom mestu? Nismo li i mi sami varali na ispitima i trudili se da nekvalifikovani dobijemo nezaslužene ocene i diplome? Hajde da svako od nas uradi što može sa svoje strane da ova zemlja bude bolja, umesto da u lovu na veštice histerišemo na nekog drugog da je kriv, kada smo i sami ukoreni ovom nesrećom za isti karakter!”
Međutim, većina je pohrlila u lov na žrtvenog jarca – ne da pomogne da se društvo popravi, već da se oseća bolje u sopstvenom licemerstvu i iskvarenosti. Ideja da su drugi za sve krivi, oslobađa sopstvenu savest veoma od tereta i glavna je zabluda koju koriste svi manipulatori na Balkanu.
* * *
Analiza sedam zabluda studentskog protesta:
Be First to Comment