Da li su ovo ljudi koji sa suzama poste i mole Boga za svoj narod da čuje reč Jevanđelja i da se pokaje ili su to samopravedni i nadobudni fariseji, bez trunke kritičkog preispitivanja i pokajanja, sa duhom lažnog moralnog osuđivanja, kao oni kojima je Isus govorio:
„Porode zmijski, kako možete dobro govoriti kad ste zli? Jer iz obilja srca usta govore.“ (Matej 12,34) „Koji je među vama bez greha neka prvi baci kamen… “ (Jovan 8,7) „Teško vama, književnici i fariseji, licemjeri! Jer čistite spolja čašu i zdelu, a iznutra ste pune otimačine i nepravde… Fariseju slepi, očisti najpre iznutra čašu i zdelu.“ (Matej 23,25-26)
Fariseji nisu imali iskustvo stvarnog pokajanja za svoje grehe u susretu sa Božjom ljubavlju i Svetim Duhom koji menja ljudsku ličnost već samo sputavanja greha u svom ispoljavanju, buđenjem osećanja sramote i krivice zbog greha. Rezultat je bio licemerstvo.
Kako su greh u srcu zadržavali, zadržavali su i duh Božje osude nad sobom, pa su zato taj duh osude imali potrebe da prazne nad drugima i zato Isus kaže da su druge ponižavali.
Licemer podsvesno zavidi onome ko otvoreno greši jeri sam tako voleo da živi ali ne sme zbog krivice svoje nečiste savesti i sramote svoje gordosti. Zato prezire druge grešnike i ima potrebu da im represijom nametne isto licemerstvo pod kakvim se sam nalazi.
A pogledajmo kakav je bio duh istinskih vernika u Svetom pismu. Oni su dobro znali da njihov vapaj Bogu za narod ne može biti uslišen ako se zajedno sa narodom ne pokaju za sopstvene grehe: „Da sam video u srcu svom bezakonje, ne bi me uslišio Gospod“ (Psalam 66,18) Zato su njihove molitve bile propraćene pokajničkim molitvama.
Na primer: Jerusalim je razoren, a narod u vavilonskom ropstvu. Prorok Danilo, iako lično pravedan, staje u ime naroda pred Boga i moli se:
“I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći Ga molitvom i molbama s postom i s kostreti i pepelom. I pomolih se Gospodu Bogu svom i ispovedajući se rekoh: O Gospode, Bože veliki i strašni, koji držiš zavet i milost onima koji Te ljube i drže zapovesti Tvoje; Zgrešismo i zlo činismo i bismo bezbožni, i odmetnusmo se i odstupismo od zapovesti Tvojih i od zakona Tvojih. I ne slušasmo sluga Tvojih proroka, koji govorahu u Tvoje ime carevima našim, knezovima našim i očevima našim i svemu narodu zemaljskom. U Tebe je, Gospode, pravda, a u nas sram na licu… Gospode, u nas je sram na licu… jer Ti zgrešismo. U Gospoda je Boga našeg milost i praštanje, jer se odmetnusmo od Njega, I ne slušasmo glas Gospoda Boga svog… I sav Izrailj prestupi zakon Tvoj… I On potvrdi reči svoje… pustivši na nas zlo veliko… opet se ne molismo Gospodu Bogu svom da bismo se vratili od bezakonja svog… I Gospod nasta oko zla i navede ga na nas; jer je pravedan Gospod Bog naš… Ali sada, Gospode Bože naš, koji si izveo narod svoj iz zemlje misirske rukom krepkom… zgrešismo, bezbožni bismo. Gospode, po svoj pravdi Tvojoj neka se odvrati gnev Tvoj i jarost Tvoja od grada Tvog Jerusalima… Sada dakle poslušaj, Bože naš, molitvu sluge svog… Bože moj, prigni uho svoje, i čuj; otvori oči svoje, i vidi pustoš našu… jer ne radi svoje pravde nego radi milosti Tvoje padamo pred Tobom moleći se. Gospode usliši, Gospode oprosti, Gospode pazi i učini, ne časi sebe radi Bože moj, jer je Tvoje ime prizvano na ovaj grad i na Tvoj narod.” (Danilo 9,3-19)
Šta vidimo u toj molitvi?
Vidimo duh suprotan našim vernicima koji su na strani studenata i opozicije. Vidimo priznanje krivice bez izgovora: „Zgrešili smo i činili bezakonje…“ (Danilo 9,5) i pozivanje na Božje milosrđe, ne na naša pravedna dela ili zasluge: „Ne radi pravde naše… nego radi tvoje velike milosti“ (Danilo 9,18).
Dok uhapšeni student osuđuje druge za svoje stanje, pogledajmo kako reaguje izrailjski car Manasija koji je zbog svog bezakonja dospeo u asirsko ropstvo.
Ali, prvo da vidimo ko je bio Manasija: On je bio najgori izrailjski car, koji ne samo što se odao idolopoklonstvu nego je i svoje sinove prineo na žrtvu (spalio ih) paganskom bogu Molohu. Dok Sveto pismo kaže za Manasiju da je „prolio prave krvi veoma mnogo“ (2 Carevima 21,16), talmudsko predanje tvrdi da je naredio da se prorok Isaija testerom preseče na pola. U Pismu čitamo šta je činio i posledice toga što je činio:
„Ali Manasija zavede Judu i Jerusalim, te činiše gore nego narodi koje istrijebi Gospod ispred sinova Izrailjevijeh, i Gospod govoraše Manasiji i narodu njegovom, ali ne hteše slušati. Zato dovede Gospod na njih glavare od vojske cara asirskog, i uhvatiše Manasiju u trnju, i svezavši ga u dvoje verige bronzane odvedoše ga u Vavilon. I kad beše u nevolji, moljaše se Gospodu Bogu svom, i ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih. I moleći se umoli Mu se, te usliši molitvu njegovu i povrati ga u Jerusalim na carstvo njegovo. Tada pozna Manasija da je Gospod Bog.” (2. Dnevnika 33,9-13)
Iako čitamo u 19. stihu 33. glave 2.Dnevnika da je njegova molitva sačuvana u knjigama proročkim, ona se ne nalazi u jevrejskom masoretskom kanonu. Jevreji su je izgubili, ali ona je sačuvana u prevodu Starog zaveta na grčki jezik u II veku pre Hrista (u prevodu Septuaginte):
“Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, Avramov, Isakov i Jakovljev, i semena njihovog pravednoga; koji si stvorio nebo i zemlju sa svom njihovom lepotom; koji si svezao more rečju zapovesti Tvoje, zatvorio bezdan i zapečatio ga strašnim i slavnim imenom Tvojim.
Tebe se sve boji i drhti od lica sile Tvoje, jer niko ne može opstati pred veličanstvom slave Tvoje i nepodnošljiv je gnev pretnje Tvoje na grešnike.
Ali je neizmjerna i neistraživa milost obećanja Tvoga, jer Ti si Gospod blagog srca, dugotrpeljiv i mnogomilosrdan i kaješ se zbog zala [kazni].
Ti si, Gospode, prema obećanju Svom učinio put povratka grešnicima, da se spasu.
I sada, Gospode, nisam dostojan pogledati i videti visinu neba zbog mnoštva nepravda svojih.
Svezan sam mnogim gvozdenim okovima, tako da ne mogu podići glavu; i nema mi odmora, jer razgnevih gnev Tvoj i zlo učinih pred Tobom.
Sada, savijam kolena srca svog, moleći milosrđe Tvoje.
Sagresiо sam, Gospode, sagresiо sam, i bezakonja svoja poznajem.
Molim Te, oprosti mi, Gospode, oprosti mi, i ne pogubi me sa bezakonjima mojim; ne osuđuj me na propast, jer si Ti Bog onih što se kaju.
Na meni pokaži dobrotu Svoju, iako nedostojan jesam; spasi me po velikoj milosti Svojoj, i slaviću Te u sve dane života svog, jer Tebi pripada slava i čast i moć u vekove vekova. Amin.” Molitva Manasijina (LXX, Ode 12, Septuaginta)
Vidimo da Manasija ni jednoga trenutka ne postavlja pitanje krivice neprijatelja okupatora koji su ga zarobili već se svo vreme bavi priznanjem samo sopstvene krivice, što je potpuno suprotno našem duhu neprestanog optuživanja drugoga za sopstvene probleme. To naše okrivljavanje drugih je postala naša toliko prirodna osobina da jedan naš pravoslavni sveštenik otkriva kako mu čak i za vreme ispovesti vernici radije ispovedaju tuđe grehe nego sopstvene:
“Ja vam kažem da 80% ispovesti koje sam imao u svom životu nisu uopšte ispovesti! Ljudi dođu da mi pričaju šta sve nisu sagrešili! Ili ljudi dođu da mi pričaju šta su sagrešili oni oko njih! A kad se kaju, kaju se što su ispali naivni!” (“Preduslov za pravo prijateljstvo”, Jutjub kanal “Otac Predrag Popović”)
Naš narod ima vlast kakvu zaslužuje, koja se ponaša onako kako bi se većina ponašala kada bi na vlast došla. Zato uslišenje molitve za oporavak i prosperitet naroda podrazumeva opšte narodno pokajanje i reformu mentaliteta naroda. To je sasvim suprotno duhu naših studenata koji su ustali protiv društvene nepravde, ne da pomognu ljudima da se poprave, već da bi osudili one koji greše. Njih odlikuje duh linča. Oni ne mogu da pomognu drugima, kada sami sebi nisu pomogli. Studenti iz protesta su teški licemeri, jer sami uče neodgovorno sve kao od bede, u osnovnim i srednjim školama pričaju za vreme nastave, ne poštuju ni nastavnike ni svoje roditelje, a odlikuje ih iz godine u godinu sve izraženiji duh nasilja i huliganstva, dok na fakultetima varaju na ispitima i dobijaju ocene koje nisu adekvatne njihovoj realnoj kvalifikaciji.
Ovo je istraživanje koje otkriva visok nivo varanja na ispitima i nespremnosti studenata da prijave kolege koje varaju:
I da bi umirili savest, našli su žrtvenog jarca da nad njim iživljavaju svoje komplekse i svoju nečistu savest jer bi oni sami bili isto uzrok nesreće u Novom Sadu da im je igrom slučaja bila poverena ista odgovornost.
Ustali su protiv nekvalifikovanih kadrova koji su izvazvali nesreću u Novom Sadu, a sami sprečavaju studiranje onih svojih kolega koji vole da studiraju i kojima je cilj kvalifikacija. Ustali su protiv korupcije, a sami varaju na ispitima, pokazujući isti karakter pokvarenosti koji će se sutra manifestovati kroz korupciju i svaku drugu prevaru. Ustali su protiv mafijašenja, a sami neće da prijave kolege koji varaju na ispitima jer su sami robovi sujetnog odobravanja drugih, zbog kojeg se i formiraju mafijaški klanovi. Ustali su protiv jednoumlja i diktature u štampi i društvenim medijima, a sami kidišu na plenumima na svakoga ko im iznese drugačije mišljenje. Oterali su sve neistomišljenike, a svoje skupove i dalje nazivaju plenumima. Nema netolerantnijih ljudi od njih, nesposobnih da čuju kritičko mišljenje, a zameraju vlastima na neslobodi mišljenja. Kao rezultat najgore vaspitane generacije dece, krenuli su u školu sa velikim razmaženim Egom koji doživljava kao atak na ličnost svaki razuman nalog života, svaku životnu odgovornost pa i samo učenje. Zato uče sve kao od bede i ne mogu da prate nastavu duže od par desetina minuta, da se zbog njih snižavaju zahtevi i standardi nastave. I dok su tako sami neodgovorni, oni druge licemerno nazivaju ćacijevcima, i zameraju vlastima na neodgovornosti kao da neodgovornost nije odlika i njih samih i većine samog naroda, bez obzira na stranačko opredeljenje! Oni koji su kukavice da osude zlo u sopstvenim redovima, jer se boje da izgube odobravanje ostalih, pokazuju buntovnu hrabrost da osude isto zlo u vlasti. Nespremni da u postavljanju pitanja odgovornosti krenu od sebe samih, oni upiru prst na onog drugoga i svaljuju svu odgovornost za nesreću u društvu na postojeću vlast. Zato se i njima mogu uputiti reči koje je Isus Hristos uputio farisejima: “Koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen.” (Jovan 8,7)
Dok ne odbacimo takav duh prozivanja drugih i ne krenemo od sebe samih, neće nam biti bolje.
Be First to Comment