Još pre 5. oktobra, negde još u aprilu 2000. kada se verovalo da će da padne Milošević osnovao sam mailing listu “Promena” gde sam promovisao ovu priču od Radoja Domanovića, jer sam bio svestan da se ništa radikalno neće promeniti kada ode Milošević, isto kao što se ništa nije radikalno promenilo ni kada je 29. maja 1903. ubijen kralj Aleksandar Obrenović:
– Šta ćeš sada da pišeš? ― pitali su me mnogi posle 29. maja nekako pakosno ― nema više za tebe materijala!
– O publiko srpska, dobričino moja, kako si grdno prosta i naivna. Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili.
Da se 29. maj desio nešto u doba koje iznose priče iz “Hiljadu i jedne noći”, onda bi otprilike ovako trebalo da izgleda:
Srbija se raširila do tri mora, po kojima plove naši veliki brodovi. …
A ljudi? To tek da vidite! Iz ludnice izašli svi zdravi i čitavi, budale se propametile, a već oni što su bili pametni, postali geniji. Na sve strane, na svakom koraku, kud se čovek mrdne i okrene, natrapa na kakvu veličinu prvog reda. …
Preobrazili se ljudi pa ne možeš da ih poznaš. Pred crkvom gomila ljudi, a već crkva puna. Svi kleče, plaču i lupaju čelom o zemlju.
– Šta je ovo, pobogu?
– To su pokajnici! Grešnici, oni koji su grešili pre 29. maja. Divni ljudi, stidljivi, krotki, pa ne smeju da pogledaju čoveka u oči. Teše ih, kao ljudi, ali ne pomaže.
– Ostavite nas, savest nas grize!! ― reknu tek, pa rukama u grudi. Kazamati prazni. Sve se prepoštenilo.
Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno nasmeše i krotko oslove: “dozvolite”, “molim najpokornije”.
Popovi prosto kao svetitelji; kada ih čovek pogleda, mislio bi da su svetitelji i apostoli Hristovi sišli na zemlju.
Žito i usevi uspevaju divno, prema odluci narodnog parlamenta. I škola i crkva i kancelarija i kasarne sve uređeno, sve dobro. Nigde da čovek može išta primetiti. Čisto da se boji čovek da ne izumre ovako divna generacija.
Kada bi srećom tako bilo onda bi “Stradija” otišla u penziju, a ja bih pisao kako se pastir i pastirke ljube, kako žubore potočići i priželjkuju slavuji, al‘ ovako ima se šta.” (Radoje Domanović, “Stradija”, broj 1, 1903)
Istorija kao da nikako ne uspeva da nas nauči da političke promene nikada nisu bile u stanju da ostvare mir i blagostanje među ljudima. Zašto? Kao što je Domanović primetio, diktator je otišao, ali smo mi ostali isti. Promenila se vlast, ali ne i sam narod. Narod je ostao isti, sa svim onim slabostima (koristoljubivost, pokvarenost, kukavičluk, lenjost i neodgovornost) koje su bile i ostale u njemu kao generator i dalje borbe za moć, stranačkog mafijašenja, korupcije, nepotizma i neradništva.
Odsustvo diktature rezultovalo je pravom anarhijom, porastom kriminala i ubistava. O tome govori knjiga Dragiše Vasića “Devetsto treća” objavljena 1925. godine:
“Uz sve probleme s kojima se država morala suočavati posle prevrata, postojao je i jedan poseban problem, koji se ticao hajdučije i kriminala uopšte. Od formiranja prve vlade posle prevrata, pa do 15. maja 1905. godine, za hajduke su proglašena 64 lica, većina iz Šumadije. Broj ubistava je u ovo isto vreme premašivao brojku od 700 godišnje. Krađama se ni broj nije znao, toliko ih je bilo – blizu 600 mesečno. Prema podacima objavljenim u službenom listu (Srpske novine, broj 101), samo u 1904. godini u Kasacionom sudu bilo je na rešavanju 7.050 krivičnih dela – više nego što je ikad zapamćeno u Srbiji. Hajdučija je ipak bila jedno od najvećih zala koja su snašla Srbiju posle 29. maja 1903. godine. Razbojnici – odmetnici su činili takva nedela da se ljudima i od samih priča o tome ježila koža… Upravo u 1904. godini, od proleća do jeseni, počinjeni su mnogi svirepi zločini. U selu Viru, u Boljevačkom srezu, hajduci su 8. maja te godine na vatri ispekli jednog seljaka – Lazu Živanovića. To isto, istog dana, hajduci su uradili sa Dragićem Miloševićem u selu Bučju, u Zaglavskom srezu. Dvadesetog avgusta pak, hajduci su “iščerečili” Perišu Čolovića iz Ljutica, odsekavši mu glavu, ruke i noge…” (Dragiša Vasić, Devetsto treća)
Nivo ubistava u Srbiji je tada iznosio oko 30 na 100 000 stanovnika godišnje, dok je u Engleskoj iznosio oko 1 na 100 000 stanovnika.
Dakle, nije dovoljno da se samo vlast promeni. Potrebno je da se promenimo mi kao narod, da preuzmemo na sebe odgovornost za ono što se dešava, a ne da od politike i političara tražimo da urade ono što je naša odgovornost, što stoji do našeg poštenja, nesebičnosti, vrednog i samopožrtvovanog rada, hrabrosti da se odupremo pritiscima manipulacije, itd.
“Neispravan je princip da se okovi prava i slobode skidaju bez oslobođenja savesti i da bi ijedna revolucija mogla biti bez reformacije.” (Hegel, Vorlesungen über die Philosophie der Geschichte, s. 558; hrv. prev. str. 404.)
“Ako misliš da je društveno uređenje loše, pa hoćeš da ga popravljaš, znaj da za to ima samo jedan način: da svi ljudi postanu bolji; u tvojoj vlasti je samo jedno: da sam postaneš bolji.” (L. N. Tolstoj)
Dragi ljudi, svet ide u propast. Većina nije svesna da je problem u neprosvećenom karakteru već odgovornost za krizu prebacuju na sistem, što znači da je podsvesni ideal ljudi povratak u srednji vek gde vlast represivnim putem rešava probleme proizvodeći licemerstvo, dok je masi cilj samo “hleba i igara”. Retki su pojedinci koji shvataju da je problem u ljudskom neprosvećenom mentalitetu. Ako to sami razumete, pogledajte i prosledite dalje ovaj video koji to objašnjava:
Be First to Comment