Kada čitamo reklamu za koncert pod “Supernova” nazivom gde su teroristi na jugu Izraela pobili oko 260 gostiju, ne možemo da se otmemo utisku da je sam sotona, znajući šta će da uradi onima na koje polaže svoje pravo da ih uništi, nadahnuo samo pisanje reklame za koncert, prosto se rugajući svojim budućim žrtvama, spominjući pojmove kao što su: “Oduševljeni smo i ispunjeni ponosom i uzbuđenjem što možemo da najavimo zaista izuzetan događaj bez presedana koji će se po prvi put desiti u Izraelu… Reč “Supernova” se odnosi na eksploziju masivne zvezde, koja izaziva ogromnu eksploziju svetlosti u galaktičkom smislu. … Pretpostavljamo da već možete zamisliti rezultat… (Ili možda ne?)”. Koncert je okupio inače zainteresovane za psihodeličnu trans muziku, kao i one koji zastupaju: “Slobodnu ljubav i duh, očuvanje životne sredine, uvažavanje retkih prirodnih vrednosti koje festival oličava”.
Da sam sotona mora prvo ljude da navede na greh da bi ih uništio, znamo na osnovu jednog interesantnog biblijskog događaja.
Uznemiren pobedama Jevreja nad hananskim gradovima, moavski car Valak je poslao svoje madijanske starešine i moavske glasnike proroku Valamu nudeći mu veliko bogatstvo ako prokune izrailjski narod. U to vreme, u mnogim naseljima po svetu, živeli su Božji proroci preko kojih je Bog otkrivao istinu za ljude svoga vremena, ukoravajući aktuelne grehe i pozivajući narod na pokajanje, pa je to odlikovalo i stanovnike Sitima gde je živeo prorok Valam, koji nije bio Jevrejin. Da se nije polakomio, prorok bi ukorio cara za takav zahtev. Evo da otvorimo “Istorija čovečanstva” od Luiđi Paretija da vidimo kakva je bila uloga Božjih proroka u odnosu sa iskvarenim vlastima i sa iskvarenim narodom:
“Tako je, dakle, došlo do pojave proroka, koji su pokušavali vratiti Izrailj čistim tradicijama jednoboštva i nastavili da zastupaju pravo na ličnu veru i pravo na odbranu najosnovnijih načela pravednosti od svakog samovoljnog diktata cara (kao predstavnika države) i od svakog oportunističkog kompromisa. Na stranicama Biblije nalazimo opise brojnih sukoba između proroka i careva. Neki su nastajali zbog reakcije careva protiv proročanskih opomena i upozorenja, protiv pretnja propašću u koju će zemlju i samu carsku kuću uvaliti samovoljna i nepravedna upotreba vrhovne vlasti. Uzrok drugim sukobima bile su oštre mere koje su preduzimali carevi, njihove osvete i odmazde, jer su proroke smatrali silom koja razara i razjeda narodno telo, izazivačima nereda i podstrekačima građanske neposlušnosti… Za njih (proroke i one koji su ih sledili) je Božji zakon bio jedina savršena pravednost, a zajednica je mogla napredovati samo ako se pridržava toga zakona… Učenje proroka tipičan je izraz jevrejskog verskog duha, pa zbog toga mora ostati uzaludan svaki pokušaj da ga objasnimo upoređujući ga sa sličnim pojavama kod drugih naroda. Iako proroci kao pojedinci nisu bili ljudi neke više inteligencije i premda nisu posedovali naročito veliko i široko obrazovanje oni su izricali određene velike ideje, koje će kasnije postati sastavni deo zajedničke baštine čitavog čovečanstva.” (Luiđi Pareti, Istorija čovečanstva, Kulturni i naučni razvoj, sveska 2, knjiga 1, Naprijed 1967, Zagreb, str. 286-289)
Ali umesto da prorok Valam ukori moavskog cara Valaka, on kreće na put da prokune Izrailja.
Na putu sreće anđela sa isukanim mačem koji ga odvraća od puta.
Želja za novcem i pohlepa teraju ga dalje nasuprot Božjoj volji. Bog, na kraju, stavlja reči u usta i tako on blagosilja, umesto da prokune narod Izrailja. Starozavetna 4. Mojsijeva knjiga o tome govori:
”A Gospod metnu reči u usta Valamu, i reče vrati se k Valaku i tako mu reci. I vrati se k njemu, a on stajaše kod žrtve svoje paljenice i svi knezovi moavski. A on otvori priču svoju, i reče: Iz Arama dovede me Valak, car moavski s planine istočne, govoreći: Hodi, prokuni mi Jakova, hodi, naruži Izrailja. Kako bih kleo onog koga ne kune Bog? Ili kako bih ružio onog koga Gospod ne ruži? Jer svrh stena vidim ga, i s humova gledam ga. Gle, ovaj će narod nastavati sam, i s drugim narodima neće se pomešati. Ko će izbrojati prah Jakovljev i broj od četvrti Izrailja? Da bih ja umro smrću pravedničkom, i kraj moj da bi bio kao njihov! Tada reče Valak Valamu: Šta to radiš od mene? Ja te dozvah da prokuneš neprijatelje moje, a gle, ti blagosiljaš jednako. A on odgovori i reče: Zar neću paziti i govoriti ono što mi je Gospod metnuo u usta? ” (glave 23 – 24)
Prorok Valam je poznat i po tome što je među prvima prorekao dolazak Gospoda Isusa Hrista iz plemena Jakovljeva:
“Vidim ga, ali ne sad; gledam ga, ali ne izbliza; izaći će zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja, koja će razbiti knezove Moavske i razoriti sve sinove Sitove.” (4. Mojsijeva 24,16-17)
Prorok Valam je znao da nema šanse da Izrailj padne pod prokletstvo ako je zaista veran Bogu (u smislu ako drži Božje zapovesti). Zato je moavski car krenuo da Jevreje navodi na blud, po savetu koji mu je dao Valam:
“I življaše Izrailj u Sitimu, i narod stade činiti preljubu sa kćerima moavskim.” “Ta one po reči Valamovoj navratiše sinove Izrailjeve da zgreše Gospodu s Fegora, te dođe ona pogibija na narod Gospodnji.” (4.Mojsijeva 25,1; 31,16)
Kurvarstvo je tada imalo formu verskih praznika kao što su Jevreji ovaj koncert organizovali na praznik Senica (sukot). Kada se greh obavije velom pobožnosti on često postaje nedodirljiv za preispitivanje i osudu.
Kada je Izrailj zbog svojih greha izgubio Božju zaštitu, sotona je uspeo da polaže pravo na njega i narod je snašao ogroman pomor, te je oko 24 hiljade Jevreja izginulo:
“I izgibe ih od te pogibije dvadeset i četiri hiljade.” (4.Mojsijeva 25,9)
Kako su za takvo prokletstvo najviše bili krivi knezovi Izrailja, kao izraz narodnog pokajanja, sami Jevreji su ih po Božjoj zapovesti morali pogubiti:
“I reče Gospod Mojsiju: Uzmi sve knezove narodne, i obesi ih Gospodu prema suncu, da se odvrati gnev Gospodnji od Izrailja.” (4.Mojsijeva 25,4)
Ali naredba za uništenje madijanskog naroda je takođe bila data, samo su pošteđene devojke koje nisu učestvovale u bludu:
“Mojsije se razgnevi na vojvode, na hiljadnike i stotinare, koji se vraćahu s vojske; I reče im Mojsije: A što ostaviste u životu sve žene? Ta one po reči Valamovoj navratiše sinove Izrailjeve da zgreše Gospodu s Fegora, te dođe ona pogibija na narod Gospodnji. Zato sada pobijte svu decu mušku, i sve žene pobijte, koje su poznale čoveka. A devojke, koje ne poznaše čoveka, ostavite u životu.” (4.Mojsijeva 31,14-18)
Zapazimo da je nevinim devojkama data privilegija da postanu deo izabranog Božjeg naroda samim tim što nisu htele da taj narod, u času njegovog kušanja, navode na greh bluda. Nevine su prošle kako su zaslužile, dok svi oni koji bi imali iskušenje da se kasnije svete bili su pogubljeni.
Na osnovu ovog događaja vidimo da sotona polaže pravo na one koji čine greh, a Božju milost u odlaganju propasti, na žalost, ljudi shvataju kao izraz Božjeg odobravanja i prava da greše bez posledica. “Što nema odmah osude za zlo delo, zato srce sinova ljudskih kipi u njima da čine zlo.” (Propovednik 8,11) Kada shvati na osnovu blagostanja koje ima da ga Bog voli, takav vernik, umesto da motivisan tom ljubavlju krene u borbu sa sobom, da se preispituje i kaje za svoje grehe, on prestaje sa svakom duhovnom borbom, jer uverava sebe da ga je Bog primio. Takvo shvatanje je pogrešno zato što Bog voli sve ljude i svima pokazuje svoju ljubav bez obzira na to da li su oni dobri ili zli: “On zapovedi svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.” (Matej 5,45) Bog otkriva svoju ljubav najviše prema onima koji su daleko od Njega, da bi oni Božjom milošću i strpljenjem bili nagnani na pokajanje, a ne da bi dobili znak Božjeg odobravanja u njihovom nepokajanju: “Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4) Ali i ukori kroz nesreće koje snalaze one koji su prezreli Božju milost jesu opomene za ostale. Bog i dalje opominje prokletstvom ljude zarad njihovog bezakonja:
“Oni me razdražiše na revnost onim što nije Bog, razgneviše svojim taštinama; i ja ću njih razdražiti na revnost onim koji nije narod, narodom ludim razljutiću ih.” (5.Mojsijeva 32,21)
Ali neko će postaviti pitanje: Zašto su od svih grešnika nastradali baš ovi ljudi na koncertu? Možemo samo da pretpostavimo da je to zato što je reč o populaciji koja je najdalje od pravog istinskog pokajanja. Zašto? Uslov pokajanja je upotreba osnovnih atributa ljudske ličnosti: sposobnosti razuma da shvati besmisao, u ovom slučaju hedonizma, sposobnosti savesti da besmisao hedonizma ukori kao greh i sposobnosti volje da se iskušenju odupre. Centar ljudske ličnosti (razuma, savesti i volje) jeste prednji korteks. Šta ljudi rade od onda kada im se pojave jaka iskušenja adolescencije? Da im savest i razum više ne bi “popovali”, oni raznoraznim opijatima izazivaju skok hormona dopamina koji blokira prednji korteks i tako im uništava svaku svest o ličnoj odgovornosti. Oni izazivaju skok dopamina zabavnom muzikom, video igricama, duvanom, marihuanom, alkoholom, zloupotrebom sporta, itd. Oni sebe stalno drže u takvom uzbuđenju da je njihova svest o odgovornosti sasvim ugušena, tako da je njima nemoguće da se u takvom stanju osvedoče o sopstvenu grešnost i za nju pokaju.
Bez razuma čovek ne ume da se pokaje jer zahteve Božjeg zakona shvata po slovu formalno, pa će se takva osoba pokajati što je prijatelju rekla ružnu reč, ali se ne koja što je takva, već se kaje samo zato što manifestovala svoj greh u ponašanju. Narkoman će da se kaje za loš NAČIN opijanja, ali ne i za samu ŽELJU za opijanjem, jer bez razuma ne može postati svestan da je pitanje greha pitanje motiva srca i smisla sopstvenih postupaka. Drugi razlog lažnog pokajanja mnogih je što se kaju, ne iz svesti o Božjoj ljubavi i milosti prema njima, već iz namere da u svojoj gordosti zasluže Božju ljubav. Oni se kaju iz sramote svoje ponižene gordosti ili tuge svog sebičnog sentimenta ili straha nečiste savesti, tako što svoje grehe samo privremeno sputavaju u ispoljavanju. Čim osećanje sramote, sentimenta i krivice nestane, opet će učiniti greh. Kako je za takve osobe najmanja mogućnost da se istinski pokaju, oni prvi stradaju da bi svojim primerom ukorili druge, ne samo za greh hedonizma, već i za greh opijata koji predstavlja direktan oblik hule na Svetoga Duha, Duha Istine, koji preko razuma i savesti svakoga čoveka osvedočava o sopstvenu grešnost i potrebu za Bogom kao Spasiteljem od greha. “Beše Videlo istinito koje obasjava svakoga čoveka koji dolazi na svet” (Jovan 1,9) Ali, “svaki koji zlo čini mrzi na videlo i ne ide k videlu da ne pokaraju dela njegova, jer su zla.” (Jovan 3,20).
Be First to Comment