Zapad je svojom intervencijom samo prekinuo sukobe devedesetih, ali uzroci sukoba nisu i dalje otklonjeni. Duh mržnje i osvete u srcima ljudi i dalje se nakuplja i nalazi nove povode i izgovore za nastavak starog sukoba.

Posle rata i zločina devedesetih, pokreću se istrage i podižu se krivični postupci protiv masovnih zločina. Postupci se vode protiv odgovornih pojedinca koji su zlo dozvolili ili naložili i protiv pojedinaca koji su zlo činili, ali ne i protiv naroda. Razotkrivaju se mnogobrojni zločini pljačke, silovanja i ubistava. Sva svirepost namera ljudskih srca se razotkriva do te mere da je jasno da ti zločinci ne bi pobili samo stotine ili hiljade, već milione pripadnika druge nacije da su to mogli nekažnjeno da učine. Pa opet, uprkos njihovoj jasno dokazanoj krivici, još uvek međusobno zavađeni narodi Balkana ustaju da brani te zločince, priznajući time da su ti pojedinci kojima se sudi, zapravo samo sledili porive njihovih naroda. U umovima znatnog procenta ljudi, zločinci nisu zločinci već nacionalni junaci. 

Pokazalo se sasvim jasnim da su zločinci u svom zlu imali podršku znatnog dela svog naroda. Kada su zarobljeni Srbi sprovođeni do logora u Jasenovcu, često se dešavalo da su ih Hrvati iz mesta kroz koja su prolazili gađali kamenicama. Ista stvar se dešavala devedesetih godina sa zarobljenim muslimanima iz Srebrenice. I žene i deca su trpeli kamenisanje od strane Srba kada bi ovi bili sprovođeni kroz njihova naselja. Zlo takvih razmera kakvo se pokazalo u slučajevima Jasenovca ili Srebrenice nije moglo da se izvede da se iza njega nije nalazila podrška i odobravanje znatnog dela naroda koji je pokazao saučesništvo sa zlikovcima, ako ne otvorenom mržnjom, onda bar svojom tupom ravnodušnošću ili kukavičlukom da protiv zla ustane. 

U međuvremenu, ni do kakvog masovnog pokajanja ni sa jedne strane nije došlo. Uzroci sukoba i krvoprolića na Balkanu nisu bili otklonjeni po završetku Drugog svetskog rata, pa su se zato ponovili devedesetih. Narodi Balkana nastavljaju da truju svoj duh baveći se zlom druge strane, a prećutkujući svoje sopstveno zlo. Iako se Srbi kao pravoslavni i Hrvati kao katolici smatraju hrišćanima, samo hrišćansko praštanje i ljubav prema neprijatelju su im potpuno nepoznati. Ovo hrišćansko načelo, izraženo sledećim rečima apostola Pavla, čini im se potpuno stranim:

“A nikome ne vraćajte zla za zlo; promišljajte o tome šta je dobro pred svim ljudima.

Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima. Ne osvećujte se za sebe, ljubazni, nego podajte mesto gnevu, jer stoji napisano: Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod. Ako je, dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer čineći to ugljevlje ognjeno skupljaš na glavu njegovu. Ne daj se zlu nadvladati, nego nadvladaj zlo dobrim.” (Rimljanima 12,17-21)

Ko je kriv?

U vreme pojave nacizma zlo nije bilo sasvim očigledno jer su nacisti širili strah od zavere da Jevreji hoće njih da unište. Tako su nacisti sebe a ne Jevreje predstavljali kao žrtve. Jedna anegdota iz tog tragičnog vremena možda najbolje otkriva tu varljivu atmosferu, kada je jedan Jevrejin zamerio drugome što radije čita nacističku štampu nego jevrejsku. Ovaj mu je odgovorio da se mnogo bolje oseća kada čita nacističku jer jevrejska štampa stalno govori kako ovo ne valja te ono ne valja, dok nacistička stalno predstavlja Jevreje kao moćne i sposobne, te kako oni stoje mnogih globalnih tokova čovečanstva. Teoretičari zavere često pridaju natprirodnu moć svom protivniku da bi tako sebe predstavili žrtvom. Kada su 1933. godine izbili antinacistički protesti u svetu, sami nacisti su ih proglasili zaverom Jevreja i njihovom objavom rata Nemačkoj. Neprestano su nacisti optuživali Jevreje da žele da unište Nemce i nemačku kulturu, a zapravo, znamo da su nacisti radili sve na uništenju Jevreja i njihove kulture. Sam početak Drugog svetskog rata, 1. septembar 1939. Adolf Hitler je proglasio dokazom jevrejske zavere protiv Nemačke. Za svo vreme Drugog svetskog rata Nemci su krivili Jevreje da su oni izazvali rat.

Mehanizmom projekcije ljudi tumače tuđe namere kroz motive sopstvenog srca, pa su se kroz raširene teorije zavere protiv Jevreja mogli otkriti motivi koji su pokretali same naciste daleko pre početka rata. Nacisti su svojim strahovima da Jevreji nameravaju da ih unište projektovali svoje sopstvene potisnute motive i stvarali su klimu u kojoj će moći da te motive sprovedu u praksu i da unište Jevreje. Ista projekcija se videla i u optužbama koje je komunistička vlast u totalitarnim režimima širila kroz strah od zavere od unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja koji navodno želi da uništi komunizam, a u praksi, disidenti su upravo bile žrtve onih motiva mržnje koje je masa projektovala njima samima. Isti mehanizam predstavljanja sebe kao žrtvi tuđe želje za uništenjem je odlikovao i srpske i hrvatske nacionaliste u međusobnim optužbama od kada se zna za sukob Srba i Hrvata. Takav mehanizam projekcije gde se sopstveni nasilan karakter kroz strah od zavere projektuje drugima, zapazio je i opisao Ivo Andrić sledećim rečima:

“Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju. … Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost. … To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi.” (Ivo Andrić, Znakovi pored puta 62, 70, 94)

Uzroci sukoba i mržnje su u nama

Zločini nacizma učinjeni u centru evropske kulture četrdesetih godina XX veka, doveli su u pitanje u kom smeru je krenula savremena civilizacija i pokrenuli su posle Drugog svetskog rata ozbiljna naučna istraživanja koja se bave pojmom autoritarnosti tj. sklonosti čoveka da slepo sluša vlast i da pod njenim pritiskom čini nečuvene zločine. Utvrđeno je da priličan procenat ljudi u svojoj prirodi ima nasilje kao svoju unutrašnju sklonost i potrebu, koja se otkriva kroz destruktivno ponašanje tek kada se za to jave društveno povoljni povodi i izgovori. U međuvremenu se zlo moglo primetiti samo kroz mehanizme projekcije, ili kroz testove autoritarnosti kao što je otkrilo istraživanje iz 1973. godine, rađeno u bivšoj Jugoslaviji. 

Naime, u vreme najvećeg blagostanja komunizma, godine 1973. istraživanje nivoa autoritarnosti kod srednjoškolske omladine Beograda i Kragujevca otkrilo je dotle najviši nivo zabeležene autoritarnosti u svetu. Isto istraživanje pokazalo kod nas specifičnu odliku naše balkanske autoritarnosti gde ljudi pokazuju sklonost da čine zlo nezavisno od pritiska vlasti pa čak i nasuprot njoj. Očekivalo se da pad komunizma i pojava slobode misli i govora dovedu do otrežnjenja naroda i smanjenja nivoa autoritarnosti, ali istraživanja iz 1989. godine su otkrila suprotan proces. Sloboda javnog mnjenja i preispitivanja nije rezultovala pokajanjem naroda za zloupotrebe komunističke ideologije već samo spoljnjom reformom gde su jedni idoli samo zamenjeni drugim idolima. Padom komunizma, kult partije i radnog naroda je samo zamenjen kultom crkve i nacije. Narodni heroji su zamenjeni imenima hrišćanskih svetaca. A dežurni krivci za probleme u društvu, disidenti su zamenjeni nacionalnim i verskim neprijateljima. Autoritarnost je postala još viša i otkrila svoj tragičan karakter kroz krvoproliće međunacionalnih sukoba devedesetih. 

Fakat da se sklonost ka nasilju mogla primetiti kod naših ljudi u vreme najvećeg mira i blagostanja, i da to zlo nije imalo nacionalnu formu jer se komunizam protiv njega borio represivnim sredstvima, pokazalo je da je zlo zapravo sklonost i unutrašnja potreba mnogih ljudi, te da je period rata i bezvlašća samo bio prilika da ljudi ispolje svoje destruktivne motive koje su gajili u svojim srcima daleko ranije. 

Često se ta sklonost ka nasilju pokušava opravdati spoljnim manipulativnim uticajima i teškim životnim iskušenjima. Ideja da drugi jesu krivi za naše postupke je uvreda za one na koje se primenjuje jer im oduzima osnovne atribute ljudske ličnosti – odgovorno mišljenje i postupanje. Samo maloletne osobe i duševni bolesnici nisu odgovorni za svoje postupke jer njihova ličnost ili još prirodno nije sazrela ili ima oštećenja zbog kojih se ne može od njih očekivati da se zrelo odupru manipulativnim uticajima i teškim životnim iskušenjima.

Svaki manipulativni pritisak može da se vrši na ljude jedino preko nepobeđenih slabosti karaktera: straha od opasnosti i kukavičluka, uskogrudog interesa, sebičnog sentimenta, laskanjem ponositosti, preko uvređenosti, bunta i mržnje, preko sklonosti čoveka da se oslobađa od sopstvene odgovornosti kroz okrivljavanje drugih, itd. Ko pobedi svoje slabosti, ne može da bude izmanipulisan jer nema preko čega. 

Takođe, teška životna iskušenja ne mogu biti opravdan izgovor za zlo, jer su ona samo povod i prilika da se ispolji ono što je inače u ljudskim srcima ili da ljudi zrelom reakcijom na iskušenje pobede zlo sopstvenog srca. Kako savest i razum svako osobu pozivvaju da se odupru iskušenju, odricanjem od sopstvene odgovornosti i optuživanjem drugih kao krivce za svoje nezrele reakcije, čovek dolazi u neprijateljstvo sa sopstvenim razumom i savešću, i zato i u sukob sa svakom dobronamernom kritikom koja ga poziva da bude čovek. Zato autoritarna ličnost ne pokazuje samo sklonost ka nasilju već i potrebu da se osloni na autoritet koji će da nadomesti njenu ličnu savest i razum, koja će da misli i odlučuje umesto nje same i da joj da odobravanje za njeno zlo. Umesto na glas razuma, autoritarna ličnost se oslanja na svoje autoritete, ili na mišljenje većine što formira psihologiju krda ili na svoj sopstveni veliki Ego. Sukob sa drugim ljudima ona ne shvata kao test njenih stvarnih motiva i priliku da ih reformiše, već kao dugo željenu priliku da svoju sklonost ka nasilju konačno ispolji i da je postupcima druge strane izgovori.

Još pre dva veka naš najveći prosvetitelj Dositej Obradović je duboko shvatao da naš najveći neprijatelj nije u spoljnim uticajima već u nama samima, u našem mentalitetu koji zahteva reformaciju i zato je zaključio da će nestankom spoljnih neprijatelja, ljudi nastaviti da zlo pronalaze jedni u drugima: “Srbija, Bosna i Hercegovina izbaviće se s vremenom od Turaka i osloboditi; ali ako narod u ovim zemljama ne počne otresati od sebe sujeverje i bogomrsku vraždu, mrzost za zakon, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji.” (Dositej Obradović) I zaista, posleratna sudbina etnički očišćenih područja je potvrdila ovo zaključivanje. Posle proterivanja pripadnika drugih nacija ljudi iste vere i nacije su nastavili da između sebe samih proizvode sukobe, ne više na nacionalnoj i verskoj, već na političkoj i ideološkoj osnovi. Sklonost ka strahu od zavere i mržnja su nastavili da se ispoljavaju pod novim izgovorima.

Najmanje dva tipa autoritarnosti

Kada su rađena istraživanja autoritarnosti na Balkanu, pokazalo se da je sklonost naših ljudi prema nasilju drugačije prirode nego što je primećena kod ljudi sklonih nacizmu u centralnoj Evropi. Naime, istraživanja su pokazala da se kod centralno-evropske (nacističke) autoritarnosti agresivnost više izražava prema manjinskim grupama (npr. Romima), i prema nižima u hijerarhiji (npr. prosjacima), dok se kod nas mržnja više izražava prema onima koji su na višim pozicijama moći u društvu (npr. prema šefovima na poslu, vlasti, velikim svetskim silama) kao i prema “suparničkim” narodima. Dok su kod ljudi centralno-evropske autoritarnosti doživljaji vlastitog Ega gotovo sasvim ugušeni (pod pritiskom osećanja savesti i krivice), dotle je kod ljudi balkanske autoritarnosti veliki Ego glavna pokretačka snaga (a savest i svest o sopstvenoj odgovornosti su gotovo sasvim ugušeni). Srazmerno nivou autoritarnosti, kod većine naših ispitanika, umesto sklonosti ka držanju konvencionalnih pravila, raste sklonost da se ona krše. Na primer, dok centralno-evropski tip autoritarne ličnosti pokazuje sklonost da čeka na zeleno svetlo na semaforu čak i kada na kilometre nema automobila u blizini, dotle prosečan predstavnik naše balkanske autoritarne ličnosti pokazuje sklonost da prelazi na crveno svetlo sa posebnim zadovoljstvom čak i ako ispred njega jure automobili. Centralno-evropska i balkanska autoritarnost se međusobno ne trpe, jer centralno-evropska doživljava balkansku kao primitivizam i divljaštvo, dok balkanska doživljava centralno-evropsku autoritarnost kao formalizam, licemerstvo i sklonost ka lažnom moralnom osuđivanju. Centralno-evropska autoritarnost je više izražena kod Hrvata, dok je balkanska autoritarnost više izražena kod Srba. Te različite vrste sklonosti ka nasilju imaju svoje različite razložne uzroke.

Centralno-evropska (nacistička) autoritarnost

Kada su ljudi opterećeni krivicom, tada su skloni da svoje slabosti pod uticajem raznih zabrana samo sputavaju u ispoljavanju, umesto da ih pobeđuju u svom korenu. Kada se sretnu sa osobom koja te slabosti otvoreno ispoljava, tada joj podsvesno zavide, jer bi i sami tako želeli slobodno da žive, ali ne smeju iz straha od osude sopstvene savesti ili sramote. Tada imaju jaku potrebu da je nasilnim putem primoraju na isto licemerstvo pod kakvim se sami nalaze. Oni nisu u stanju da trpe ljude kakvi jesu, sa svojim slabostima i manama, zato što zbog svoje krivice ne mogu ni sami sebe da trpe kakvi realno jesu. Kako su sami pod osudom sopstvene savesti, ne mogu prema drugima da pokazuju iskren duh praštanja, već ih osuđuju jer je osuda jedino iskustvo koje sami imaju. Sam strah nečiste savesti ih čini sumnjičavim i sklonim da svoje sopstvene potisnute motive projektuju drugima kroz potrebu za otvorenim sumnjičenjem i lažnim moralnim osuđivanjem, što je generator njihovih sukoba sa drugima.

Balkanska autoritarnost

Kada su ljudi pokrenuti gordošću i ponositošću, tada su opterećeni predstavom o svojoj vrednosti i veličini. Ako tu predstavu ne mogu da ostvare sopstvenim samoostvarenjem, onda se identifikuju sa vrednostima svojih predaka i svoje nacije, da bi se osećali da su nešto posebno vredno i veliko u sopstvenim očima. Ali tada prirodno postaju i preosetljivi na sve što može da pokvari njihovu predstavu o vrednosti i veličini. Njihova gordost i ponositost ih čini uvredljivim, agresivnim i nasilnima. To je razlog zašto nisu spremni na samokritiku, niti su u stanju da podnesu dobronamernu kritiku jer gubljenje predstave o sopstvenoj vrednosti ih navodi da sami sebe preziru. Iz istog razloga sve što je od njih bolje, vrednije i uspešnije imaju potrebu da obezvrede jer ugrožava njihov veliki Ego. Dok ih gordost čini milostivima prema slabijima od sebe, sve što shvataju kao moćnije od sebe, prirodno u njima izaziva bunt, mržnju i destrukciju. Svaki kodeks pravila ponašanja koji im se nameće, izaziva osećanje gušenja njihove lične slobode.

Savremena Zapadna autoritarnost

Možemo takođe govoriti i o specifičnoj savremenoj Zapadnoj autoritarnosti koja zastupa nasilje prema svakome ko svojom kritikom ugrožava lažni mir i prijatna osećanja kojima se njen predstavnik opija. Sami njeni zastupnici nisu skloni ličnom nasilju jer ne žele da kvare prijatna osećanja kojima robuju ali zato traže da država umesto njih samih primeni nasilje nad onima koji “šire nemir”. Za razliku od nacističke autoritarnosti koja je produkt osećanja krivice i balkanske autoritarnosti koja je produkt nepobeđene gordosti, savremena zapadna autoritarnost je posledica nepobeđene sebičnosti.

Kako naša autoritarnost izgleda u praksi?

Mi dobro znamo kako su kroz istoriju naši Srbi ovde na vlasti u Beogradu svojom zloupotrebom političke moći provocirali sam narod i dizali ga na pobunu. Naša istorija je istorija neprestane zloupotrebe naše vlasti od strane naših vladara i neprestanih pobuna našeg naroda protiv vlasti. Strana štampa je još od vremena kneževine Srbije neprestano prenosila izveštaje o našim pobunama i zaverama protiv naših vladara i pokušajima da se oni smaknu mnogobrojnim atentatima od kojih bi pojedini bili uspešni. Možemo li verovati da su naši ljudi na pozicijama vlasti pokazivali veće poštovanje prema pripadnicima drugih naroda nego prema sopstvenom? Od Karađorđa do Slobodana Miloševića znamo da su naši vladari pokazivali spremnost da likvidiraju i svoje najbliže saradnike, ako bi im se oni isprečili na putu očuvanja moći. Možemo li verovati da je masa Srba takvog mentaliteta pokazala uzvišeniji karakter kada je između dva svetska rata zauzela većinu rukovodećih funkcija na teritoriji Hrvatske?! Hiljade rukovodećih položaja su osvojeni ne na osnovu znanja i sposobnosti već na osnovu nacionalne i verske podobnosti. Mnoštvo sačuvanih izvora iz tog vremena otkriva da su naši ljudi tada na zauzetim političkim pozicijama šikanirali Hrvate u svakom pogledu, politički, nacionalno i verski.

Ogromnu većinu žandarma u Hrvatskoj činili su Srbi. Svoju moć represije su zloupotrebljavali u svakoj prilici, bilo kada je trebalo pred izbore narod pritisnuti da glasa na poželjan način, bilo kada su primere javnog izražavanja hrvatskih nacionalnih osećanja ili republikanskih opredeljenja lično interpretirali kao izraze šovinizma, ataka na srpstvo, jugoslovenstvo i napada na državni poredak, što je rezultovalo učestalom represijom i mnogobrojnim zločinima. 

Srpski žandarmi su koristili batinanje, što je izazvalo ogorčenost hrvatske javnosti, jer je batinanje hrvatski sabor ukinuo još 1869. godine. Bahatost i primitivizam se video i u postupanju žandarma koji su, po hrvatskom istoričaru dr. Rudolfu Horvatu, zlostavljanje Hrvata pravdali da čine u ime srpskog kralja, tvrdeći da je “Srbin njegov gospodar i Bog” pa su pojedine prisiljavali da moraju “kleknuti pred šajkačom”. 

Naša srpska javnost nije upoznata sa mnoštvom zločina koje su naši ljudi činili Hrvatima između dva rata, osim sa događajem koji se nije mogao sakriti, kada je u Narodnoj skupštini 20. juna 1928. godine radikalski poslanik Puniša Račić pištoljem ubio dva zastupnika Hrvatske seljačke stranke – dr Đuru Basaričeka i Pavla Radića, dvojicu ranio – dr Ivana Pernara i Josipa Granđa, i smrtno ranio vođu HSS-a – Stjepana Radića. Od petorice pogođenih – četvorica su bili članovi najužeg rukovodstva Hrvatske seljačke stranke, koja je na svim prethodnim izborima stekla status političkog predstavnika hrvatskog naroda. Kako su Hrvati mogli da reaguju na ubistvo svojih najpopularnijih političkih lidera toga vremena? Na demonstracijama u Zagrebu se vikalo “Nikad više u Beograd!” Demonstracije su ugušene represijom, pri čemu su žandari ubili petoro ljudi, a preko pedeset teže ili lakše ranili. Ante Pavelić, koji je bio prisutan u skupštini za vreme zločina, nakon toga odlazi u emigraciju i osniva “Ustaški pokret”. Kako su mnogi zločini tog perioda prolazili bez ikakvih zakonskih sankcija, zataškavani i cenzurisani za štampu, žednja za pravdom navela je ustaše da u imigrantskoj štampi otvoreno zastupaju: “Kad mi dođemo krv će teći potocima!”

Primer zataškavanog zločina jeste i primer ubistva hrvatskog naučnika i istoričara svetskog glasa, Milana Šuflaja, koji je posle mnogobrojnih pretnji likvidiran tako što su mu 18. septembra 1931. godine, dva policijska agenta čekićem razbili lobanju. Neukim ljudima se činilo da govori protiv srpstva zato što je kao istoričar tvrdio da su Albanci kao starosedeoci Balkana živeli ovde pre pojave Srba. Cenzura je zabranila bilo kakve novinske izveštaje o njegovoj smrti i vremenu sahrane, telegrami saučešća nisu bili dozvoljeni da se šalju, niti je bilo dozvoljeno da se crna zastava na zgradu sveučilišta postavi. Povodom tog događaja Međunarodnoj ligi za ljudska prava poslato je protestno pismo u ime nemačke lige ljudskih prava koje je potpisao čuveni naučnik Albert Ajnštajn.

Francuski pisac i potpredsednik francuskog Parlamenta Ernest Pezet je u svom delu “Jugoslavija u opasnosti” 1933. godine objavio podatke kako u državi, koja se sada zove Jugoslavija, oko 90% svih pozicija u društvu zauzimaju Srbi. (Ernest Pezet, La Yugoslavie en péril, Bloud et Gay, Paris, 133.) Oktobra 1935. godine, Ernest Perest je za vreme posete Kraljevini Jugoslaviji saslušao žalbe na mnogobrojne slučajeve torture i političkih ubistava nad Hrvatima i potom zabeležio svoja saznanja i odgovor princa Pavla na postojeće probleme:

„Manje je krvi proliveno za stotinu godina austrougarske vladavine nego za pet godina jugoslavenstva od srpskih žandara… (…) Dobra volja Stojadinovića i Korošca uzaludna je, jer ih vojska i žandarmerija ignorira. Šef sigurnosti priznao mi je 27. septembra: ‘Ja sam nemoćan pred žandarima…’ Informisao sam princa Pavla o situaciji. On mi je odgovorio: ‘Imate pravo, ali ja nisam sam i praktično ne mogu ništa’…“

U takvoj političkoj poziciji, Hrvati su raspad Austrougarske i ujedinjenje u zajedničku državu sa Srbijom shvatili kao tešku prevaru i gori oblik tiranije nad svojim entitetom od onoga koji su trpeli ranije. 

Mnogobrojne četničke organizacije sa ciljem stvaranja velike Srbije osnovane na području Bosne i Hercegovine još od 1924. godine, a na području Hrvatske od 1927. godine, samo su pogoršale raspoloženje Hrvata prema Srbiji i prema Srbima, dok su same Srbe trovale bratoubilačkom mržnjom i pripremale njihovu savest za najužasnija zverstva. O tim pokretima čitamo:

“Brojne četničke organizacije na području Hrvatske unosile su nemir među hrvatsko stanovništvo svojim nasilnim ponašanjem, pogotovo za vreme proslava kad su se oblačili u četničke uniforme, često bi i legitimirali građane, silom ubirali novčane priloge za svoju organizaciju, pijančevali i podsticali mnoge druge izgrede koji bi završavali krvoprolićem. Iz tog razloga ban Savske banovine interveniše kod predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, Milana Stojadinovića, izražavajući mu nezadovoljstvo stvaranjem četničkih organizacija u Hrvatskoj, jer četnici izazivaju strah i napetost kod Hrvata. Zbog toga je 1936. zabranjen rad četničkih organizacija u Savskoj banovini, ali su pojedine delovale.” (Zdravko Dizdar- Mihael Sobolevski,  Prešućivani četnički zločini u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini : 1941. – 1945. (Zagreb, 1999.), str. 29.)

Posledice višegodišnjeg delovanja četničkih organizacija su se odmah videle na samom početku rata. Dok je ulazak Nemaca u Zagreb 10. aprila 1941. godine bio pozdravljen kao ulazak osloboditelja od srpske tiranije, sami pripadnici četničkog pokreta su u sastavu jugoslovenske vojske tokom aprilskog rata počinili više zločina prema Hrvatima i muslimanima. 

U razdoblju od 9-29 aprila 1941. na području Bjelovara četnici su ubili 27 civila, Hrvata, od kojih 10. aprila 1941. kod Donje Mosti 11 civila, 11. aprila 1941. u Svirešiću 3 Hrvatice od kojih je jedna bila devojčica. Slični slučajevi zabeleženi su i u drugim delovima Hrvatske, dok je u Bosni i Hercegovini ubijeno oko 50 civila, Hrvata i Muslimana. Četnici u vojsci pri povlačenju, ubili su kraj Dervente od 11. do 13. aprila 1941. 17 civila Hrvata, od kojih je i 5 žena, a na području Čapljine od 13. do 15. aprila ubili su 20 Hrvata i 5 Muslimana i zapalili 40 kuća te kraj Mostara 15. aprila ubili 5 civila Hrvata, od kojih 1 žena, i zapalili sela Cim i Ilići, nastanjena Hrvatima. Itd. Ukupan broj stradalih Hrvata i muslimana u aprilskom ratu od strane četnika se procenjuje da iznosi negde oko 300 muškaraca, žena i dece.

U vreme ustanka 1941. godine na području nezavisne države Hrvatske, komunistima su se u samom činu ustanka pridružili i svi oni Srbi koji su kroz četničke pokrete već duže vremena bili zadojeni ideologijom velike Srbije. Ali za razliku od malobrojnih komunista koji su zastupali bratstvo i jedinstvo, ti ustanici su odmah krenuli sa etničkim čišćenjem stanovništva od Hrvata koje su zbog formiranja NDH automatski proglašavani saradnicima okupatora i prirodnom preprekom ostvarenju velike Srbije. Pesme tih ustanika su otkrivale njihove najiskrenije namere:

„Evo majka rodila je brata, koji će ubiti 500 Hrvata.” „Milorade mili brate, kada ćemo na Hrvate.” „Sad što ćete Turci i Hrvati, Srbi će vas ako Bog da klati.” „Na vrh brda Romanije četnički se barjak vije, i na njemu crnim slovom piše da Hrvata nema više.” „Mi četnici Srbije i Like, poklat ćemo sve katolike.” „Oj Todore mili brate, došlo vreme klat Hrvate.” „Oj Hrvati al ćemo vas klati, kad se Petar iz Londona vrati.”

Zločini su vršeni i nad ženama i decom, proizvevši zbegove kojim je masa Hrvata krenula iz područja koje su pretežno naseljavali Srbi, posebno sa području Like, da bi sačuvala živu glavu. O zločinima četnika nad Hrvatima i nad partizanima sačuvano je puno svedočanstava. Muškarci i žene, starci i dece, mučeni su i ubijani na najokrutnije načine – klanjem, odsecanjem glave, nabijanjem na kolac ili su živi bili spaljivani. Mnoge žene i devojke su pre svoje likvidacije bile silovane.

Ministarstvo vanjskih poslova NDH u svom Unutrašnjopolitičkom pregledu br. 11 od 11. IX 1944. od odeljku “Četnici protiv NDH” navelo je da su do tada ”četnici razorili oko 30.000 hrvatskih domova i poubijali najmanje oko 150.000 hrvatskog pučanstva”. Prema V. Žerjaviću, na moguće četničke žrtve genocida otpada 32.000 ubijenih Hrvata (u Hrvatskoj 20.000 a u BiH 12.000) i 33.000 ubijenih Muslimana. 

Zločini koje su četnici sprovodili nad muslimanima su takođe bili značajan faktor u kreiranju antisrpskog raspoloženja i jačanju ustaškog pokreta. U dopisu upućenom svom vrhovnom verskom poglavaru Fehimu ef. Spahi, još 30. septembra 1941. godine, predstavnici tadašnjih kotara Srebrenice, Vlasenice, Rogatice, Višegrada, Čajniča, Goražda i Foče, dali su sledeći izveštaj o stradanju muslimana:

„Unazad dva mjeseca u Bosni i Hercegovini nastupilo je takvo stanje, da muslimani bez ikakve svoje krivice, na sve strane trpe i stradavaju. Desetine hiljada muslimana, muškaraca i žena, odraslih i djece, poubijani su na najsvirepiji način i na stotine muslimanskih imanja je popaljeno, opljačkano i uništeno. U mnogim mjestima oni su potpuno istrijebljeni, a u pojedinim se ništa ne zna za njihovu sudbinu“.

Četnici su prema muslimanima u vreme Drugog svetskog rata primenjivali isti način ophođenja koji su primenjivali i srpski ustanici prema muslimanima beogradskog pašaluka u Prvom srpskom ustanku. Oni su muslimanima u opkoljenim gradovima obećavali da će im poštedeti živote, ako se predaju, ali bi potom likvidirali i njih, i njihove žene i decu. Da bi izgovorili svoje zločine, srpski ustanici su Srbe islamske vere proglašavali Turcima, ne priznajući da neko može biti Srbin ako nije pravoslavan. Samim tim su ih proglašavali nacionalnim izdajnicima koje mogu likvidirati, proterati ili pokrstiti, a njihovu imovinu naješće stečenu trgovinom i zanatstvom – opljačkati. Plemenski moral po kome pitanje greha nije pitanje kakav si kao čovek, već za koga si, odlika je priličnog dela stanovništva Balkana, bez obzira o kojoj istorijskoj epohi govorimo. Otuda se i sama pljačka, silovanje i ubistvo, ne smatraju se da su loši sami po sebi, već samo ako su učinjeni na štetu ljudi sopstvene zajednice. Pljačkanje pripadnika islamske vere u Crnoj Gori je čak bilo legalizovano crnogorskim zakonicima sve do 1855. godine, kada je zabranjeno jer je Crna Gora zatražila da dobije međunarodno priznanje svoje državnosti. Vasojevićki Zakon iz 1830. godine je tvrdio u tački broj 9: “Ko tursko ukrade, da mu je alal (blagosloveno).” Jedan Crnogorac iz tog vremena se „bezazleno” poverio posetiocu: „Kada ne bi bilo Turaka, ne znam kako bismo živjeli” (Majkl Palare, Balkanske privrede oko 1800–1914, 179-183) 

Kako su Srbi muslimanske vere pretežno naseljavali gradove i bavili se zanatstvom i trgovinom, trebalo je po njihovom istrebljenju, oko osamdeset godina da se pod novom srpskom upravom privreda tih gradova oporavi. Mentalitet naroda se u međuvremenu nije promenio. Taktika prevare i pogubljenja primenjivana tokom Prvog srpskog ustanka, isto kao i nasilnog pokrštavanja i pljačke, primenjivali su četnici nad muslimanima i u Bosni tokom Drugog svetskog rata. Takvi zločini Srba prema muslimanima predstavljali su snažan uzrok za mobilisanje više desetine hiljada muslimanskih dobrovoljaca koji su pristupajući ustašama želeli da se osvete Srbima za zločine koje su ovi njima učinili.
Da su naši iz sopstvenih redova uklonili sve one koji su činili zločine nad pripadnicima druge nacije, ne bi druga nacija osećala odgovornost da se sveti, uzimajući u svoje ruke ono što je naša odgovornost. Našom ravnodušnošću prema zlu u sopstvenim redovima smo pokazali da je naša borba protiv tuđeg zla licemerna i da od neprijatelja ni u čemu nismo gori. Kako nismo sami kažnjavali svoje zločince, druga strana je krenula u odmazde da to sama učini.

Bez rada na reformi mentaliteta naroda kroz masovno evangeliziranje i pokajanje, nema izlaza iz neprestanog kruga međusobne mržnje i osvete.