Preduslov svakog nornalnog dijaloga je spremnost na kritičko preispitivanje, a studenti nisu pokazali spremnost da se suoče sa različitim shvatanjima izlaska iz krize ni na svojim sopstvenim studentskim plenumima, a kamo li bi bili spremni na otvoren dijalogom sa predsednikom Vučićem.
Naravno, studenti su bili jasni u svojim zahtevima da žele uništenje korupcije u društvu, ništa manje nego što je u Domanovićevoj Stradiji bilo eksplicitno jasno da žito i usevi ima da uspevaju divno prema odluci narodnog parlamenta.
Ali, ako bi studenti probali da definišu kako zamišljaju da te odluke ostvare, došli bi do različitih vizija rešenja; od onih uzročnih koji bi zahtevali prosvećenost naroda i reformu mentaliteta, do represivnih i simpomatskih koji bi zahtevali jaku autoritarnu državu koja bi se represivnom kontrolom umešala u sve sfere čovekovog bivstvovanja. A sučeljavanje sa različitim shvatanjima bi kod studenata izazvalo već usvojenu, gotovo instinktivnu reakciju:
“Ko te je platio? Mora da si Vučićev bot!”
A to bi pokvarilo njihovo jedinstvo utemeljeno na zajedničkoj mržnji prema Vučiću i navelo ih na međusobne sukobe i mržnju, i samim tim raspad studentskog protesta. Iz straha od međusobnog sukoba mišljenja, studenti iz protesta se drže da je najbolje da drže razum isključen i nikakva pitanja i proveravanja da ne postavljaju. Hiper aktivirana amigdala zadužena za mržnju, prirodno blokira prednji korteks zadužen za provarevanje smisla i kritičko preispitivanje.
Njihova odlučnost da radi svoga jedinstva spreče razmišljanje, preispitivanje i dijalog, najviše se otkriva na samim njihovim plenumima. Fakat je da mali broj studenata prisutan na njihovim plenumima nema ni kvorum a ni slobodu izražavanja drugačijeg mišljenja, što dovodi u pitanje njihovu tvrdnju da oni predstavljaju volju studenata. Studenti koji misle drugačije od blokadera najureni su iz plenuma uvredama, etiketiranjem i ometanjem da govore.
Ovo je izjava jednog studenta prava koji je pokušao da iznese svoje kritičko razmišljenje na studentskom plenumu:
“Na fakultetu niko ne sme da kaže, niti da zucne išta protiv blokade jer će biti linčovan, napadan, osuđivan, izvređan i etiketiran svakakvim atributima. Došao sam na jedan plenum i pokušao da kazem svoje mišljenje, a dobio sam uvrede da sam ubačeni element, Vučićev plaćenik i provokator. Došao sam sam bez ikoga, a o meni se pričalo narednih mesec dana kao o opasnosti, samo jer sam pokušao da kažem svoje mišljenje. Na plenumuma bude do 40 studenata od 3500, jer svako ko je i dolazio je bio proteran ako je mislio suprotno. Kada su bili ispiti, blokaderi su dolazili na mesta gde treba da se održavaju i vređali studente i profesore, psovali, omalovažavali i unosili telefone u face da objavljuju po mrežama kako bi im ljudi pretili da će se ih se setiti da ih uhapse i vređaju. Ko se ne slaže sa njima se naziva stokom, bagrom najgorom, nemoralnim ljudima dok oni sebe same smatraju pravednicima.”
Više elementarnih uslova objektivnog glasanja nisu ispunjeni od strane studenata da bi njihovi plenumi bili validni:
1) Većina studenata mora biti prisutna na plenumima, što se nikada ne dešava;
2) Studenti koji misle drugačije od blokadera su zastrašeni, ponižavani i ometeni u izražavanju svog stava; a da bi demokratija mogla da funkcioniše, mora postojati samokritično javno mnjenje slobodno da otvoreno ukaže na svako društveno zastranjenje: “Demokratija – poslednje što se za nju može reći jeste da je licemerna. Ona je poštena i iskrena; i ako se i pojave slučajevi kada njena neuračunljivost i ludost sablazne, još uvek je čitav njen karakter otvoren za gledanje, a njene nepravilnosti se mogu proveriti i radikalno izlečiti prosvetljenim javnim mnjenjem.” (Semjuel Morze, Neminovne opasnosti za slobodne institucije, 1835)
3) Čak i da postoji kvorum i sloboda misli i govora, to nije dovoljno. Mnogi su zapazili da “Većina često nije u pravu”. Drevni filozof Protagora (486 – 411) je zapazio problem grčke demokratije: “Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 3,17) Da bi sud većine bio objektivan, a ne pristrasan ili subjektivan, većina mora da vodi svakodnevnu borbu sa samim sobom i svojim slabostima, da bi tako formirala prosvećeno samokritičko javno mnjenje, koje neće biti nučim izmanipulisano ili zastrašeno. Čovek koji gaji kult prema vođi ili zajednici ili koji se boji i koji gleda sebičan interes ili koji je ostrašćen buntom i mržnjom – ne može razumno da misli i odlučuje. Da bi razum mislio objektivno a ne subjektivno, svaki čovek mora da vodi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti karaktera (sebičnosti, telesnosti, gordosti, zavisti, mržnje, želje za moći, kukavičluka, itd.), inače će mu važnije biti pitanje šta bi on želeo da je istina, nego šta zaista jeste istina. Lična ili nacionalna gordost, potreba za okrivljavanjem drugoga, zavist, mržnja, i raznorazni strahovi i projekcije jesu slabosti preko kojih se ljudima lako manipuliše, ako ih prethodno ne pobede.
4) Takođe, sopstvena shvatanja se moraju izložiti kritičkom mišljenju i tako proveravati. “Izbavljenje je u mnoštvu savetnika.” (Solomun 24,6) Argumenti svake strane se moraju proveravati kroz javne rasprave. “Neka se Istina i Zabluda bore! Ko je ikada video da Istina bude poražena u slobodnom i otvorenom sukobu?” (John Milton, Areopagitica, 1644. god.) Sve izjave plenuma moraju biti date široj javnosti na uvid sa dubokim obrazloženjima svojih odluka gde su propaćene kritičkom diskusijom sukobljenih strana. Tako su u zapadnom svetu, u vreme njegove najveće prosvećenosti, od 16. do 19. veka, sve odluke sa gradskih sastanaka objavljivane u dnevnoj štampi da bi svi bili upoznati sa argumentima jedne i druge strane i da bi se tako otklonila sumnja da su demokratsje odluke donošene jednostrano i autoritarno, bez provere i bez validne argumentacije.
5) Studenti moraju biti obrazovani u vezi pojmova o kojima donose odluke, ali oni niti o njima išta znaju, niti ih zanima da se obrazuju, niti razmišljaju, niti ih proveravaju kroz sukob mišljenja. Pokrenuti adolescentskim buntom svojih nezrelih ličnosti i potrebom uznemirene savesti za dežurnim krivcima, oni se boje da misle i ne mogu da podnesu kritičko mišljenje. I zato su slepi pred faktom da u njihovom nasilju i destrukciji ne postoji nikakva magija koja bi mogla da popravi stanje društva. Kako ništa ne misle i ne proveravaju, njihova borba je unapred osuđena na propast, iz istog razloga zbog kojeg je propao bunt renesanse: “Renesansa je rođena iz prkosa, i zato nema dubine, širine i pouzdanost kreativnog nagona. To je jedna i jedina epoha koja je više dosledna u teoriji nego u sprovođenju.” (Oswald Spengler, The Decline of the West)
Postoje preduslovi zdravog demokratskog odlučivanja koji su, na žalost, zamrli i na samom Zapadu, kada je još krajem 19. veka postalo nemoderno biti samokritičan i kada je potreba za samopreispitivanjem tabuizirana i nadomešćena eskalacijom žute štampe i potrebom da se za sve okrivljuje neko drugi.
https://www.facebook.com/biblija/videos/1730926961630124/?rdid=FKmfBMHwgjJPFwVu#
Be First to Comment