Neko je samo viknuo za njega “Ćaci” i samo što ga nisu linčovali. Masa željna krvi je čak napravila snimak na instagramu radi uživanja u iživljavanju nad njime ali je uskoro uklonjen, odakle je ovaj skrinšot.
Šta bi bilo da takvi sutra dođu na vlast?
Tako su komunisti SSSR-a pobili milion svojih iz čistog sumnjičenja. Masa u potrazi za dežurnim krivcem ne koristi razum. Oko polovina našh simpatizera komunizma koja je između dva rata prebegla u Sovjetski savez, likvidirana je pod optužbom da su strani špijuni.
Ali hajde da probamo da objasnimo poreklo takvog duha koji je drastično različit od studentskog protesta devedesetih kojima su bili nepoznati etiketiranje i teorija zavere jer su znali da je to odlika svesti bivših komunista.
Kao rezultat najgore vaspitane generacije dece, oni su krenuli su u školu sa velikim razmaženim Egom koji doživljava kao atak na ličnost svaki razuman nalog života, svaku životnu odgovornost pa i samo učenje. Zato uče sve kao od bede i ne mogu da prate nastavu duže od par desetina minuta, da se zbog njih snižavaju zahtevi i standardi nastave. I dok su tako sami neodgovorni, oni druge licemerno nazivaju ćacijevcima, i zameraju vlastima na neodgovornosti kao da neodgovornost nije odlika i njih samih i većine samog naroda, bez obzira na stranačko opredeljenje! Istraživanje iz 2019. godine pokazuje porast nasilja u školama za 35% u odnosu na 2016. godinu. Istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS) za 2024. godinu pokazuje da: 52% mladih smatra da nasilje može biti opravdano, što je 10% više nego 2023. i dvostruko više u odnosu na 2022. Svaka sledeća generacija je gora od prethodne. Ustali su protiv korupcije, a sami varaju na ispitima, pokazujući isti karakter pokvarenosti koji će se sutra manifestovati kroz korupciju i svaku drugu prevaru. Ustali su protiv mafijašenja, a sami neće da prijave kolege koji varaju na ispitima jer su sami robovi sujetnog odobravanja drugih, zbog kojeg se i formiraju mafijaški klanovi. Ustali su protiv jednoumlja i diktature u štampi i društvenim medijima, a sami kidišu na plenumima na svakoga ko im iznese drugačije mišljenje. Oterali su sve neistomišljenike a svoje skupove i dalje nazivaju plenumima. Nema netolerantnijih ljudi od njih, nesposobnih da čuju kritičko mišljenje, a zameraju vlastima na neslobodi mišljenja.
Fakat je da mali broj studenata prisutan na njihovim plenumima nema ni kvorum a ni slobodu izražavanja drugačijeg mišljenja, što dovodi u pitanje njihovu tvrdnju da oni predstavljaju volju studenata. Studenti koji misle drugačije od blokadera najureni su iz plenuma uvredama, etiketiranjem i ometanjem da govore.
Ovo je izjava jednog studenta prava koji je pokušao da iznese svoje kritičko razmišljenje na studentskom plenumu:
“Na fakultetu niko ne sme da kaže, niti da zucne išta protiv blokade jer će biti linčovan, napadan, osuđivan, izvređan i etiketiran svakakvim atributima. Došao sam na jedan plenum i pokušao da kazem svoje mišljenje, a dobio sam uvrede da sam ubačeni element, Vučićev plaćenik i provokator. Došao sam sam bez ikoga, a o meni se pričalo narednih mesec dana kao o opasnosti, samo jer sam pokušao da kažem svoje mišljenje. Na plenumuma bude do 40 studenata od 3500, jer svako ko je i dolazio je bio proteran ako je mislio suprotno. Kada su bili ispiti, blokaderi su dolazili na mesta gde treba da se održavaju i vređali studente i profesore, psovali, omalovažavali i unosili telefone u face da objavljuju po mrežama kako bi im ljudi pretili da će se ih se setiti da ih uhapse i vređaju. Ko se ne slaže sa njima se naziva stokom, bagrom najgorom, nemoralnim ljudima dok oni sebe same smatraju pravednicima.”
Više elementarnih uslova objektivnog glasanja nisu ispunjeni od strane studenata da bi njihovi plenumi bili validni:
1) Većina studenata mora biti prisutna na plenumima, što se nikada ne dešava;
2) Studenti koji misle drugačije od blokadera su zastrašeni, ponižavani i ometeni u izražavanju svog stava; a da bi demokratija mogla da funkcioniše, mora postojati samokritično javno mnjenje slobodno da otvoreno ukaže na svako društveno zastranjenje:
“Demokratija – poslednje što se za nju može reći jeste da je licemerna. Ona je poštena i iskrena; i ako se i pojave slučajevi kada njena neuračunljivost i ludost sablazne, još uvek je čitav njen karakter otvoren za gledanje, a njene nepravilnosti se mogu proveriti i radikalno izlečiti prosvetljenim javnim mnjenjem.” (Semjuel Morze, Neminovne opasnosti za slobodne institucije, 1835)
3) Čak i da postoji kvorum i sloboda misli i govora, to nije dovoljno. Mnogi su zapazili da “Većina često nije u pravu”. Drevni filozof Protagora (486 – 411) je zapazio problem grčke demokratije: “Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 3,17) Da bi sud većine bio objektivan, a ne pristrasan ili subjektivan, većina mora da vodi svakodnevnu borbu sa samim sobom i svojim slabostima, da bi tako formirala prosvećeno samokritičko javno mnjenje, koje neće biti nučim izmanipulisano ili zastrašeno. Čovek koji gaji kult prema vođi ili zajednici ili koji se boji i koji gleda sebičan interes ili koji je ostrašćen buntom i mržnjom – ne može razumno da misli i odlučuje. Da bi razum mislio objektivno a ne subjektivno, svaki čovek mora da vodi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti karaktera (sebičnosti, telesnosti, gordosti, zavisti, mržnje, želje za moći, kukavičluka, itd.), inače će mu važnije biti pitanje šta bi on želeo da je istina, nego šta zaista jeste istina. Lična ili nacionalna gordost, potreba za okrivljavanjem drugoga, zavist, mržnja, i raznorazni strahovi i projekcije jesu slabosti preko kojih se ljudima lako manipuliše, ako ih prethodno ne pobede.
4) Takođe, sopstvena shvatanja se moraju izložiti kritičkom mišljenju i tako proveravati. “Izbavljenje je u mnoštvu savetnika.” (Solomun 24,6) Argumenti svake strane se moraju proveravati kroz javne rasprave. “Neka se Istina i Zabluda bore! Ko je ikada video da Istina bude poražena u slobodnom i otvorenom sukobu?” (John Milton, Areopagitica, 1644. god.) Sve izjave plenuma moraju biti date široj javnosti na uvid sa dubokim obrazloženjima svojih odluka gde su propaćene kritičkom diskusijom sukobljenih strana. Tako su u zapadnom svetu, u vreme njegove najveće prosvećenosti, od 16. do 19. veka, sve odluke sa gradskih sastanaka objavljivane u dnevnoj štampi da bi svi bili upoznati sa argumentima jedne i druge strane i da bi se tako otklonila sumnja da su demokratsje odluke donošene jednostrano i autoritarno, bez provere i bez validne argumentacije.
5) Mora postojati svest o odgovornosti za izgovorenu reč. Ljudi pričaju gluposti jer znaju da njihove besmislice u atmosferi neslobode i jednoumlja neće moći da budu osporene od druge strane jer drugoj strani neće biti data prilika da to urade, a i zato što znaju da u nepravnom uređenju neće ni na koji način snositi odgovornost za širenje lažnih vesti i uvreda.
6) Studenti moraju biti obrazovani u vezi pojmova o kojima donose odluke, ali oni niti o njima išta znaju, niti ih zanima da se obrazuju, niti razmišljaju, niti ih proveravaju kroz sukob mišljenja. Pokrenuti adolescentskim buntom svojih nezrelih ličnosti i potrebom uznemirene savesti za dežurnim krivcima, oni se boje da misle i ne mogu da podnesu kritičko mišljenje. I zato su slepi pred faktom da u njihovom nasilju i destrukciji ne postoji nikakva magija koja bi mogla da popravi stanje društva. Kako ništa ne misle i ne proveravaju, njihova borba je unapred osuđena na propast, iz istog razloga zbog kojeg je propao bunt renesanse: “Renesansa je rođena iz prkosa, i zato nema dubine, širine i pouzdanost kreativnog nagona. To je jedna i jedina epoha koja je više dosledna u teoriji nego u sprovođenju.” (Oswald Spengler, The Decline of the West)
Postoje preduslovi zdravog demokratskog odlučivanja koji su, na žalost, zamrli i na samom Zapadu, kada je još krajem 19. veka postalo nemoderno biti samokritičan i kada je potreba za samopreispitivanjem tabuizirana i nadomešćena eskalacijom žute štampe i potrebom da se za sve okrivljuje neko drugi.
Osnovna stvar koju studenti i opozicionari ne razumeju i ne žele da shvate, jer onda više ne bi imali izgovora za svoju mržnju prema vlastima jeste da će sa ovako iskvarenim mentalitetom naroda svaka iskvarena vlast ponovo lako da se uspostavi, dok sa neiskvarenim mentalitetom niko nije u stanju da zloupotrebi svoju moć jer niko neće da mu se proda.
“Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. … Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. … U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. … Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima. ” (Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
Dakle, ako je mentalitet naroda iskvaren, svaka vlast će da takav mentalitet iskoristi za zloupotrebu svoje moći. Rešenje je jedino u prosvećivanju naroda, a ovakve prosvećujuće ideje nećete čuti više ni od studenata niti od opozicije niti od vlasti, i zato nam se crno piše:
“Ne može da se promeni Srbija a da svi ostanemo nepromenjeni. Da bi se promenila Srbija svako od nas po malo mora da se promeni. U svom pristupu problemima, u svome mentalitetu, u svojim radnim navikama, jer Srbija, to je zbir svih nas. Odnos prema životu, odnos prema poslu, odnos prema odgovornosti, odnos prema porodici, odnos prema sebi i svojoj ambiciji. Mi moramo da nešto u svom mentalitetu promenimo. Prvo da budemo pozitivni ljudi. Ne da kad god se probudimo kažemo “Au, još jedan dan!” Ili šta god da dođe nepoznato, mora da je neki neprijatelj nešto smislio. Ili šta god ne razumemo, to je protiv nas.” (Zoran Đinđić)
“Srbija, Bosna i Hercegovina će se s vremenom osloboditi od Turaka; ali ako narod u ovim zemljama ne počne da se oslobađa sujeverja i bogohulne mržnje, i odbojnosti prema zakonu, oni će sami sebi biti Turci i mučitelji. Ako episkopi, sveštenici i plemstvo među njima ne budu ukrašeni obrazovanjem i vrlinama, izabrani među narodom i istinski verni sinovi otadžbine, ta ista sloboda će im služiti za kvarenje i moralnu izopačenost, a kada se to uvede kao običaj i postane uobičajeno, onda će i to obrazovanje biti otrovano, pokvareno, oskrnavljeno i postati gore i štetnije za društvo nego neznanje i varvarstvo. … Velikoj duši i od samog neprijatelja istina je draga, a slabi um ni od prijatelja neće da je primi. Misaon i razuman čovek ne uči samo od pametnijih od sebe, nego i od samih luda ima se čemu naučiti, jer gleda šta oni čine i kako se zlopate, pa sve to uzima sebi za pouku i čuva se, a budala neće ništa od pametnog da primi, jer pored ostalih ludosti najveća mu je da se sam sebi najpametniji čini, i za sramotu drži od drugoga nešto naučiti. Što god vidimo da prosvećeni ljudi tvore na opštu korist, tvorimo i mi koliko možemo. Ne pravimo se pametniji od sviju, to je znak varvarstva. … Nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, Sunce bi ugasili.“ (Dositej Obradović)
Be First to Comment