Nacionalizam predstavlja dobru tehniku da sujetni i iskompleksirani ljudi koji se osećaju da su niko i ništa, identifikacijom sa vrednostima zajednice i svojih predaka konačno ostvare osećanje da su neko i nešto i tako zadovolje svoju sujetu, ako se ona ikada uopšte i može zadovoljiti. Nacionalisti toliko malo ljubavi imaju prema sebi da bi mrzeli sebe u pripadnike svoje nacije kada ne bi imali uobraženu predstavu o sopstvenoj i njihovoj vrednosti i veličini. Zato nisu sposobni nikakvu prijateljsku kritiku da podnesu, jer bi gubitkom predstave o sopstvenoj i njihovoj vrednosti i veličine sebe počeli da mrze.
Nacionalisti tvrde da vole svoj narod, ali oni sebe obmanjuju jer ne vole svoj narod već vole vrednosti koje vide u svom narodu zbog čega pokazuju suludu sklonost da žrtvuju svoj narod radi razloga zbog kojeg ga vole. Oni više vole srpstvo nego Srbina pa će zato pokazati spremnost da žrtvuju život Srbina u odbrani vrednosti zbog kojeg ga vole. Sledeće nacionalističke parole jasno otkrivaju da nacionalisti ne vole svoj narod već da zaprao nacionalizmom brane svoj gordi Ego, a na račun života pripadnika svog naroda: “Bolje grob, nego rob; bolje rat, nego pakt.”, “Do poslednjeg čoveka ćemo se boriti da se ne izvrši genocid nad nama!”, “Ako treba od zemlje ćemo napraviti zgarišta da bi sačuvali svoja ognjišta”.
Pogledajmo Isusovu preporuku šta savetuje da se radi onda kada je protivnik moćniji od nas a mi nemamo poverenje u Boga da će u našu odbranu učiniti čudo: “Ili koji car koji pođe s vojskom da se pobije s drugim carem, ne sedne najpre i ne drži veće ― može li s deset hiljada sresti onoga što ide na njega sa dvadeset hiljada. Ako li ne može, on pošalje poslanike dok je onaj još daleko, i moli da se pomire.” (Luka 14,31-32)
Dok su naše nezrele reakcije često provocirale neprijatelja i tako proizvodila nepotrebna stradanja, pogledajmo kako je stav Britanaca po tom pitanju bio razuman:
Knjiga “Britanska imperija, Drugi svetski rat, “The British Empire and the Second World War” – delo autora Ashley Jackson-a, objavljena 2006. godine, detaljno opisuje politiku Velike Britanije prema ustanicima u okupiranim zemljama i tvrdi da su Britanci bili oprezni u podsticanju ustanka jer su smatrali da bi to samo dovelo do represalija i pogoršanja situacije za civile.
Winston Churchill je u govoru u parlamentu 11. septembra 1941. rekao: “Nijedan britanski vojni plan ne uključuje podsticanje masovnih ustanka. To ne znači da se neće dogoditi sporadična pobuna, ali to nije stvar strategije.” (Izvor: Hansard)
U internom memorandumu Ministarstva spoljnjih poslova Velike Britanije iz jula 1942. navodi se: “Kao što smo već mnogo puta ponovili, mi se nećemo usuditi da podstičemo bilo kakve ustanke u okupiranim zemljama, jer smo uvereni da će Nemci odmah ugušiti svaki ustanak u krvi i da nećemo biti u stanju da pružimo bilo kakvu pomoć.” (Izvor: The National Archives)
Značajan je i članak objavljen 12. septembra 1940. u australijskim novinama “The Barrier Miner”. Naslov teksta glasi “Ratna kancelarija poručuje: Ne podižite ustanke ili ćete izginuti!” (“War Office Says: Don't Rise – or Die!”) U tom tekstu se navodi da je Ministarstvo rata Velike Britanije uputilo apel svim narodima okupirane Evrope da se ne dižu na ustanak protiv Nemaca jer to može dovesti do pogoršanja situacije za civile.
Vidimo izraženu razumnost i brižnost. A kod nas vidimo tragične posledice ustanka u zemlji koja je već imala priliku da se pokaže u aprilskom ratu i koja je tako brzo kapitulirala. Dok je u Danskoj partizanski pokret otpora gledao da bez ubijanja Nemaca spase što veći broj Jevreja, kod nas je glavni cilj bio ubijanje Nemaca, a na štetu svih civila.
U konkretnim životnim iskušenjima kada se za vreme nacističke okupacije znalo da će za jednog ubijenog Nemca, Nemci streljati 100 Srba, i partizani i četnici su često ubijali Nemce znajući da će uslediti strašna osveta nad nevinim civilima sopstvenog naroda. Kroz celu istoriju su nacionalisti dobro znali da će ubijanje protivnika izazvati teške odmazde od strane neprijatelja koji će se svetiti na nezaštićenim civilima, ali ne samo da za tako nešto nacionalisti nisu marili, nego se su priželjkivali, jer su u tim zločinima nalazili dugo željenu priliku i izgovor za sopstveno šikaniranje i ubijanje civila drugog naroda.
Oni ne mare što što izlivima svoje mržnje ugroziti pripadnike svoje nacije tamo gde su oni u manjini i bez zaštiite izloženi mržnji i osveti pripadnika suparničke nacije (vidi sliku). Sa područja kneževine Srbije komite su često upadale na Kosovo da pljačkaju i ubijaju Albance, a Alvanci su se svetili na tamošnjim Srbima. U prvom balkanskom ratu Srbi i Bugari su pobili i popljačkali oko pola miliona islamskih civila. Preživeli su otišli u Tursku i svetili se Jermenima i drugim hršćanima u Turskoj. Uskoro, čitavi gradovi na području Turske gde su živeli ka većinsko stanovništvo Grci i Jermeni, opustela su zbog progonstva i ubistava.
Nacionalisti se često na rečima ograđuju od šovinizma, ali nacionalizam, koji je zapravo sujeta i gordost koji su projektovani na opšti plan, prirodno proizvodi šovinizam, isto tako prirodno kako i sujeta i gordost ljude čine preosetljivim, uvredljivim i nasilnim prema onima koji sa njima ne dele predstavu o uobraženoj vrednosti i veličini.
“Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju. … Kad god sam i gde sam naišao na ljude koji su pokazivali suviše razvijenu brigu za nacionalni ponos i opšti interes ili preteranu osetljivost za ličnu čast i dostojanstvo, uvek sam, gotovo po pravilu, nailazio i na ograničen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i grubu kratkovidu sebičnost. … To su ljudi koji veliku i nezajažljivu sujetu svoje sitne i uske ličnosti prenose na opšti plan, u jalovoj nadi da bi je tu mogli zadovoljiti, a sa njom prenose i svoje kratke mere i bedne račune. Od takvih, duhom malih ljudi, postaju često veliki gonioci novih istina i mučitelji ljudi.” (Ivo Andrić, Znakovi pored puta 62, 70, 94)
U vreme mira nacionalnim romantizmom hrani se gordost i sujeta, a onda kada dođu probe ljudskog karaktera u iskušenjima rata, teška situacija daje ljudima izgovora i povoda da pokažu šta su svo vreme skrivali u svojim srcima.
Ljudi pevaju od suviška srca. Narod koji u svom etnosu nema nijednu himnu zahvalnosti Bogu, vrlo lako je počeo da peva pesme pune bratoubičke mržnje čim je došlo do rata 1941. Te ljude rat nije promenio već je prirodna posledica uvređenog gordog Ega da ispolji svoju mržnju onda kada za tako nešto ima izgovora i povoda. A izgovor su mi primeri tuđeg zla, bez kojeg on ne bi ima prilike i slobode da ispolji sopstveno zlo.
Da bi opravdali svoje agresivne akcije nacionalisti se pozivaju na različite izgovore u različitim situacijama. Na primer, čućemo izgovor: “Ako je neka teritorija bila naša 1000 godina, a zatim tuđa 300 godina, ona mora ponovo da pripadne nama jer je do sada bila pod okupacijom.” Mi ćemo rado zamerati Albancima koji su kod nas na Kosovu najviše 300 godina (zadnji put proterivani 1878. godine iz jugoistočne Srbije i delimično se tada naselili i na Kosovu), ali nećemo dozvoliti Mađarima pravo na Vojvodini severnu Srbiju iako su ih oni u velikoj naseljavali u vreme srednjevekovne Srbije. Kasnije, Mađari su pred Turcima bežali na sever i u opustošena naselja su se naseljavali Srbi dolazeći sa juga. Ovakvim iracionalnim izgovorima svaka nacija bi mogla da se poziva da je vekovima posedovala neki deo zemlje. Rusi mogu da se pozovu na istorijsko pravo Krima, Poljaci na zapadnu Ukrajinu, Grci na Istanbul, itd, čime bi krvoproliće svuda uzelo maha.
Ako pak naša populacija ljudi živi na tuđoj teritoriji, i ako je na određenom području u većini, mi ćemo tvrditi: “Ako na nekoj teritoriji živi naša većina, ona mora da pripadne nama, jer se mora poštovati pravo ljudi na samoopredeljenje i otcepljenje.” Mi se pozivamo na pravo Srba na samoopredeljenje u Bosni i Hrvatskoj, ali ne i na samoopredeljenja Albanaca na Kosovu i Bošnjaka u Sandžaku, čime otkrivaju svoje čisto licemerstvo i dvostruke standarde. Niko u ovim stavovima ne može biti dosledan jer skoro svaka država bi imala onda problema sa određenim nacijama koje žele svoje pravo (Kurdi u Turskoj i Siriji, Čečeni u Rusiji, Katalonija u Španiji. itd.
Takođe, ako na nekoj teritoriji živi naša manjina, mi ćemo tvrditi da ona mora da pripadne nama, jer se moraju zaštititi od represije većine. Međutim, naši ljudi nemaju iskustvo poštovanja tuđe ličnosti, pa kada su na vlasti, često pokazuju gori mentalitet od samog okupatora. Mi smo zapravo stalno zavisni od pomoći svetskih sila i njihovog očuvanja naših elementarnih prava i principa pravnog sistema. Ovde do pre petnaestak godina pešak nije imao ispoštovano pravo da pređe preko pešačkog prelaza pre automobila, jer je vladalo pravo jačega. Toliko naš čovek ima malo poštovanja prema drugom čoveku, da elementarno pravo pešaka da ima prednost u prelazu preko ulice nije bilo poštovano dok Zapad nije pritisnuo našu vlast da takva prava moraju da se poštuju. Da nema kontrole i pritiska od strane Zapada, ovde bi vladala korupcija i mito, a ideološki i verski neprijatelji bi se nalazili po zatvorima ili bi bili likvidirani kako je uvek i bivalo kada nije bilo nikoga sa strane da nas kontroliše.
Be First to Comment