Ako je suditi po horskoj odbrani nasilja u komentarima, sve nedaće koje nas kroz istoriju prate nisu stvarna Božja kazna, ali jesu pedagoško ogledalo. Narod sa ovolikim kapacitetom za nasilje ništa bolje od nasilja nije ni zaslužio. Stradanje koje nas kroz istoriju snalazi niti je slučajno, niti nepravedno. Ono služi da se mi otreznimo!
Stereotipi koje svet ima o nama nisu predrasude, već precizna dijagnoza. Naš jedini odgovor na neslaganje, nisu argumenti razuma već etiketiranje i teorija zavere. Decenijama usavršavamo veštinu etiketiranja: ranije “neprijatelji revolucije”, danas su to “izdajnici srpstva i ustaše” i “ćacijevci i Vučićevi botovi”. Sistemi i ideologije se menjaju, ali mi ostajemo isti.
Vlast se prema nama ponaša bahato? Pa, samo kopira nas. Ona se prema nama ponaša onako kako se mi ponašamo prema drugima, kada na vlast dođemo.
Pa, ma kako da ta naša pozicija vlasti nad drugima bude niska, mi ne možemo da ne otkrijemo svoj duh balkanskog primitizivizma. Čim dobijemo mrvu moći, pa makar to bila moć rulje na trgu, odmah se budi taj duh balkanskog primitivizma, poleteće grudve i ledenice.
Narod koji s ponosom opravdava ponižavanje drugog, naročito kada je onaj koga ne volimo sam, nezaštićen i okružen gomilom koja se oseća snažno upravo zato što je gomila, ne bi trebalo da se kasnije iznenadi kada se isti mehanizam okrene protiv njega, kada svet ustane protiv nas a mi se nađemo isto tako sami.
Zar je sada teško odgovoriti na pitanje “Zašto Balkan nikako da postane deo prosvećenog sveta?”
Možda zato što prosvećenost podrazumeva bezuslovno poštovanje čoveka, čak i kada nam je antipatičan. A to je zahtev koji deluje previše apstraktno za mentalitet koji slobodu doživljava isključivo kao pravo da se nekome nanese bol i poniženje. Zato nam Andrić danas zvuči ne kao pisac, već kao prorok:
“Zašto balkanske zemlje ne mogu da uđu u krug prosvećenog sveta, čak ni preko svojih najboljih i najdarovitijih predstavnika? Odgovor nije jednostavan. Ali, čini mi se da je jedan od razloga odsustvo poštovanja čoveka, njegovog punog dostojanstva i pune unutarnje slobode, i to bezuslovnog i doslednog poštovanja. … Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini.” (Ivo Andrić)
Be First to Comment