Ako su seljaci nacizam prihvatali iz egzistencijalnog straha i nade za ekonomski spas, grupa koja je ovu ideologiju prihvatila najviše ideološki, fanatično i s punom svešću o njenim konkvistadorskim ciljevima, bila je obrazovana omladina i akademska elita, posebno studenti.
To je jedna od najbolnijih istina o Trećem rajhu: nacizam nije bio pokret neukih masa, već pokret koji je svoju najčvršću ideološku bazu imao na univerzitetima.
Evo ko su bili ti “ideološki vernici”:
1. Studenti i mlada inteligencija
Nemački univerziteti su bili “smeđi” (nacistički) mnogo pre nego što je Hitler došao na vlast.
Prvi u svemu: Nacional-socijalistički savez studenata dobio je izbore na većini univerziteta još 1931. godine. Za njih nacizam nije bio samo politika, već biološki pogled na svet.
Motiv: Oni su bili generacija rođena tokom Prvog svetskog rata, odrasla u poniženju Versajskog mira. Za njih je nacizam bio “naučni” način da se Nemačka vrati na vrh hijerarhije kroz eugeniku i rasnu teoriju.
Spaljivanje knjiga: Inicijativu za spaljivanje knjiga 1933. godine nisu pokrenuli Gebels ili Hitler, već sami studenti. To je bio njihov ideološki čin “čišćenja” nemačkog duha.
2. Srednji sloj državnih činovnika i pravnika
Pravnici, sudije i administratori su prihvatili nacizam jer im je nudio pravni okvir za apsolutni autoritet.
Pravni pozitivizam: Oni su ideološki opravdavali zločine tako što su ih pretvarali u zakone. Za njih je “pravo” bilo ono što koristi nemačkom narodu (Recht je, was dem Volke nützt).
Tehnokrate smrti: Upravo su doktori nauka i pravnici bili ti koji su na konferenciji u Vanzeu (Wannsee) administrativno isplanirali Holokaust. Oni nisu bili “zavedeni”; oni su ideologiju pretvorili u precizan birokratski alat.
3. “Džentlmeni” u SS-u (Akademski SS)
Kada pogledate komandni kadar Einsatzgruppen (odreda smrti koji su vršili masovna streljanja na Istoku), videćete neverovatan broj doktora nauka (Dr. jur., Dr. phil.).
Ideološki vojnici: Za njih ubijanje nije bilo stvar besa ili sadizma (mada je i toga bilo), već “istorijski zadatak”. Oni su verovali da čiste Evropu od “nižih rasa” kako bi stvorili prostor za superiornu rasu.
Primer: Rajnhard Hajdrih, jedan od najmoćnijih ljudi SS-a, bio je oličenje te hladne, intelektualne posvećenosti ideologiji.
4. Nastavnici i profesori
Prosvetni radnici su bili grupa sa najvećim procentom članstva u nacističkoj partiji.
Vaspitači nacije: Oni su nacizam videli kao pedagoški projekat. Ideološki su bili ubeđeni da moraju da stvore “novog nemačkog čoveka” koji će biti čvrst kao čelik i bez milosti.
Zašto baš oni?
Dok je seljak u Hitleru video “zaštitnika”, ovi slojevi su u njemu videli “biološku nužnost”. Njihov motiv bio je:
Intelektualna arogancija: Verovanje da su otkrili “prirodne zakone” rase.
Karijerizam spojen sa fanatizmom: Nacizam im je otvorio mesta koja su ranije držali stariji, konzervativni autoriteti ili Jevreji.
Hladni racionalizam: Verovanje da se moral mora podrediti “višem cilju” opstanka rase.
„Mnogi su mislili da su nacisti samo bukači sa ulice. Ali najopasniji su bili oni koji su sedeli u kabinetima i tiho, uz pomoć nauke i zakona, opravdavali varvarstvo.“
Dok su studenti i akademska omladina predstavljali ideološku avangardu koja je teorijski oblikovala i legitimizovala nacizam, deo društva koji je najiskrenije i najinstinktivnije reagovao na ideologiju rasizma bila je osiromašena radnička klasa i niži slojevi stanovništva.
Studenti su našli podršku za svoju nacističku ideologiju u najugroženijem delu naroda.
Suočeni sa razornim posledicama ekonomske krize, hroničnom nezaposlenošću, hiperinflacijom i potpunim gubitkom životnog standarda, radnici su se našli u stanju duboke nesigurnosti i kolektivne traume. U takvom društvenom ambisu stvorena je snažna psihološka potreba za pronalaženjem jasnog krivca za svakodnevnu patnju. Rasistička i antisemitska propaganda ponudila je naizgled jednostavno rešenje za izuzetno složene socio-ekonomske probleme, ciljano prebacujući odgovornost za društveni kolaps na “druge”.
Za razliku od studentske populacije koja je nacizmu često pristupala iz pseudointelektualnih, elitističkih ili nacional-romantičarskih pobuda, osiromašeni slojevi su rasizam prigrlili kao mehanizam odbrane. To je bio način da se nagomilani bes, osećaj nepravde i strah od gladi kanališu prema specifičnoj meti, pružajući im lažni osećaj superiornosti u trenucima najveće bede.
* * *
Ova slika prikazuje događaj od 10. maja 1933. na Opernplacu u Berlinu, koji je predstavljao vrhunac akcije „Protiv nenemačkog duha“. Važno je naglasiti da su glavni organizatori i izvršioci bili upravo studenti, a ne SS ili policija.
Evo ključnih istorijskih detalja o ulozi studenata u ovom događaju:
Inicijativa: Akciju je pokrenuo Nemački studentski savez (Deutsche Studentenschaft). Oni su sastavili liste autora čija dela treba uništiti, uključujući Sigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna, Bertolta Brehta i mnoge druge.
Simbolika: Studenti su organizovali bakljade i marševe kroz grad, noseći knjige kao da vode osuđenike na stratište. Na samom trgu, dok su knjige bacane u vatru, studenti su držali govore o „čišćenju nemačkog jezika i književnosti“.
Vatreni govori: Svaki student koji je bacao knjige u vatru morao je da izgovori „vatreni proglas“ (Feuersprüche), specifičnu rečenicu kojom je objašnjavao zašto se određeni autor spaljuje (npr. „Protiv dekadencije i moralnog raspada!“).
Ovaj prizor na slici simbolizuje trenutak kada je akademska elita, umesto da brani slobodu misli, postala predvodnik intelektualnog varvarstva.
Kako su ti isti studenti reagovali na profesore koji su pokušali da protestuju protiv spaljivanja knjiga?
Odnos između nacifikovanih studenata i profesora koji su pružali otpor bio je brutalan i često se završavao fizičkim nasiljem ili javnim poniženjem. Studenti više nisu videli profesore kao autoritete, već kao „ostatke prošlosti” koje treba eliminisati ako se ne uklapaju u novu ideologiju.
Evo kako su studenti reagovali na pokušaje protesta ili čak samo na nedostatak entuzijazma kod svojih profesora:
1. Bojkot predavanja i “Zidovi tišine”
Ako bi profesor bio poznat po liberalnim stavovima ili ako bi odbio da uvrsti rasnu teoriju u svoja predavanja, studentske vođe bi organizovale bojkot.
Sabotaža: Studenti bi ulazili na predavanja u uniformama SA ili SS odreda, sedeli bi skrštenih ruku i zviždali ili lupali nogama o pod svaki put kada bi profesor rekao nešto što se ne slaže sa partijskom linijom.
Špijuniranje: Studenti su postali doušnici Gestapoa. Beležili su svaku rečenicu koja bi mogla da se protumači kao kritika režima. Mnogi profesori su penzionisani ili uhapšeni na osnovu beleški sopstvenih studenata.
2. Slučaj profesora Ričarda Vilingera
U Beču i Berlinu bilo je primera gde su studenti fizički sprečavali profesore da uđu u zgrade univerziteta.
Fizičko nasilje: Profesore koji su bili Jevreji ili su ih branili, studenti su znali da izbace iz amfiteatra, vukući ih niz stepenice. Jedan od najstrašnijih primera je bio kada su studenti u Beču organizovali “špalir” kroz koji su profesori morali da prođu dok su ih ovi udarali i pljuvali.
3. Javno ponižavanje: “Stub srama”
Studenti su na oglasnim tablama univerziteta kačili liste „neprijatelja naroda” među profesorima.
Oni koji su pokušali da protestuju protiv spaljivanja knjiga nazivani su „belim Jevrejima” (Nemci koji razmišljaju kao Jevreji). To je bila etiketa koja je značila kraj akademske karijere, a često i put u logor.
4. Reakcija na proteste protiv spaljivanja knjiga
Kada su retki profesori pokušali da ukažu na to da je spaljivanje knjiga varvarstvo, studenti su odgovarali agresivnom retorikom.
Odgovor studenata: Njihov argument je bio da “stari profesori” žive u svetu “jalovog intelektualizma”, dok oni, omladina, žive u svetu “biološke istine”.
Čak i velikani poput Davida Hilberta ili Maksa Planka bili su nemoćni pred studentskim radikalizmom. Plank je pokušao da interveniše kod Hitlera za svoje kolege Jevreje, ali su ga nacistički studenti u štampi ismevali kao starca koji je izgubio dodir sa realnošću.
Tumačenje: Obrnuta hijerarhija
Ovaj period je stvorio apsurdnu situaciju u kojoj su učenici sudili učiteljima. Student, koji je bio član NSDAP-a ili SS-a, imao je veću društvenu moć od svetski poznatog naučnika.
„Danas više ne učimo od vas. Danas mi vas učimo šta znači biti Nemac.” – bila je česta krilatica studentskih vođa upućena profesorima.
Ovo intelektualno varvarstvo je direktno dovelo do toga da Nemačka, koja je do 1933. bila naučni centar sveta, postane naučna pustinja do 1940. godine.
* * *
Sledeća tema koju ću objaviti na svom profilu biće o antinacističkom raspoloženja stanovnika Berlina i kako su uspeli da spasu sakrivajući ih tokom rata oko 5000 Jevreja.
* * *
Ovo je ranija analiza koju uradih na temu naših savremenih studenata jer se veoma razlikuju od studenata sa protesta devedesetih:
Be First to Comment