Pod habzburškom upravom (1717-1739) Beograd je bio pretvoren u savremenu baroknu varoš sa moćnim bedemima. Švajcarski inženjer Nikola Doksat de Morez (Nikolaus Doxat), hugenot, projektovao je obnovu i dogradnju fortifikacija; novi bedemi opasali su čitav grad, pretvorivši Beograd u jednu od najjačih tvrđava Evrope toga doba.
Smatra se da je zbog verskih razloga i intriga osuđen i pogubljen, navodno zbog izdaje jer je predao Nišku tvrđavu Turcima bez borbe da bi izbegao nepotrebno stradanje ljudstva. Naime, pri velikom turskom prodoru 1737, Doksat je dobio zadatak odbrane Niša – strateške tvrđave na putu Beograd–Carigrad. Suočen sa ogromnom osmanskom nadmoći (80.000 vojnika naspram 8.000 njegovih) i oskudnom posadom bez dovoljno vode i municije, Doksat je ocenio da je svaki otpor besmislen. Uspeo je da pregovara o časnoj predaji: izborio se za mirno povlačenje austrijske posade iz Niša bez formalne predaje tvrđave, čime je izbegao pokolj i zarobljavanje svojih šest bataljona.
Ovu odluku savremenici su različito tumačili – „jedni su ga smatrali herojem jer je spasao vojsku, a drugi kukavicom” . U svakom slučaju, carski vojni vrh primio je vest o kapitulaciji s ogorčenjem. Dvojica glavnih generala na terenu (Ludvig fon Kevenhiler i Fridrih fon Sekendorf) podneli su Beču izveštaj pun optužbi, nastojeći da sva krivica padne na Doksata. Po dolasku u Beograd, Doksat je čak uhapšen i stavljen u pritvor zajedno sa oficirima koji su potpisali nišku predaju. Suočen sa pritiskom javnosti i dvora, car Karlo VI je naredio da Doksat bude izveden pred ratni sud pod optužbom da je „bez borbe predao tvrđavu neprijatelju, naneo neizmernu sramotu carskom oružju i ohrabrio Turke u njihovoj drskosti”.
Nikola Doksat je imao dosta neprijatelja od kada je svedočio protiv finansijskih prevara ljudi na pozicijama koji su novac za izgradnju beogradske tvrđave stavljali sebi u džep, o čemu se može nešto saznati i iz registra nezaboravnih umrlih Švajcaraca iz osamnaestog veka od Markus Lutza (Heinrich Remigius Sauerländer) iz 1812. godine:
“Doksat … je proglašen generalnim glavnim svedokom 1733. Sada je želeo da se povuče u Švajcarsku, ali njegov pokrovitelj, princ Eugen, to nije hteo da dozvoli. Nedugo zatim, kada mu je smrt ovo oduzela, pomračilo se sunce njegove sreće i iako je on koristio baklju nevinosti i istine da razotkrije tajno zmijsko puzanje svojih klevetnika i njihovu mračnu zlobu, ni oni nisu mogli da ga spreče, pa je čak i unapređen u general-pukovnika feldmaršala. Upravo ta nagrada, i dodeljeno zapovedništvo nad osvojenom turskom tvrđavom Niša, bila je nesretan uzrok njegovog pada. Predao ga je Turcima, kad su oni jedva počeli da pucaju na njega; Zbog toga je uhapšen i potom posečen u Beogradu 1738. Tako je ovaj vrsni general pao, žrtvovan zavisti, ličnoj i verskoj mržnji, a ponekad i državnim namerama.”
Posle žurnog postupka u Beogradu, Doksat je proglašen krivim za izdaju i osuđen na smrt sečenjem glave. Kazna je izvršena u svitanje 20. marta 1738. nedaleko od bedema beogradske tvrđave koju je upravo on modernizovao i izgradio prethodnih godina.
Zabeleženo je da je sama smrtna presuda izazvala brojne kritike, te da je podneto oko 70 molbi za pomilovanje, ali su sve bile odbijene na dvoru. Čak su i neki austrijski oficiri (saborci) molili cara za milost za Doksata, ali uzalud. U jednom savremenom pamfletu iz 1757. (anonimna “Biographie” na nemačkom jeziku) autor otvoreno osuđuje ovakvu presudu, zaključujući ironično: „Kad bi svi komandanti posle kapitulacije gubili glave, ko bi uopšte poželeo ili hteo da prihvati čast da komanduje…“ Ovaj spis, posvećen „životu slavnog carskog inženjera gospodina barona Doksata de Moreza, pogubljenog 20. marta 1738. u Beogradu”, detaljno opisuje i Doksatov poslednji čas. Navodi se da je Doksat u noći pred izvršenje kazne bio neobično pribran – večerao je i spavao mirno „što je savremenike uverilo da nije postupio iz zle namere, jer iskustvo pokazuje da višestruki prestupnik ne može zbog griže savesti tako opušteno da spava” . Na sam dan pogubljenja, popio je čaj i pomolio se Bogu.
Doksat je ostao upamćen među savremenicima kao žrtva dvorske intrige i verske netrpeljivosti – “žrtvovan zbog zavisti, lične osvete i verske mržnje” kako beleži jedan švajcarski nekrolog iz 18. veka. Iako je pogubljenje Doksata trebalo da posluži kao opomena i „primer” strogoće prema neuspešnim komandantima, ono nije sprečilo dalje austrijske gubitke. Naprotiv, vojna sreća se nije popravila: nakon teškog poraza kod Grocke 1739, sam Beograd – kruna austrijskih poseda na Dunavu – morao je biti predat Osmanlijama. Prema Beogradskom miru 1739. Turci su preuzeli grad bez borbe, i to nepunu godinu dana nakon Doksatovog pogubljenja.
Ovaj nagli preokret – da Beograd bude izgubljen samo godinu dana nakon Doksatove egzekucije – zapazio je i jedan savremenik: „Doksat je pogubljen 1738, a jedva godinu potom i taj grad [Beograd] pade opet u turske ruke“ Ova podudarnost rodila je među protestantima onog doba tumačenje da je car Karlo VI doživeo Božju kaznu zbog nepravde prema Doksatu.
Prema odredbama mira, Austrijanci su dobili rok od dve godine da se povuku iz Beograda i pri tom poruše sve što su sagradili.
Paradoksalno, svi ti novi zidovi i zdanja morali su biti srušeni posle 1739. Istoričari opisuju taj period kao “sablasno doba kada je grad bio rušen kamen po kamen”. Dragocene barokne građevine -npr. palate, pravolinijske ulice i masivne kamene kuće – razmontirane su jedna po jedna. Svaki kamen je bio obeležen i pažljivo skinut, jer je tadašnji graditeljski materijal bio skupocen. Austrijanci su nastojali da spasu vredan materijal: veliki deo kamena utovaren je na lađe na Dunavu i poslat uzvodno ka Habzburškoj monarhiji. Lađama je taj kamen dopremljen čak do Regensburga u Bavarskoj, tada u 18, veku većinski protestantskog grada gde je ponovo upotrebljen za izgradnju. Slika u prilogu predstavlja parlament Regensburga.
Stari deo grada:
Jedan istoričar se slikovito izrazio: “tada je Beograd Dunavom otplovio od samog sebe”.
Pred smrt 1740. godine car Karlo VI izjavio: „Gubitak Beograda me je ubio.“ (nem. „Der Verlust von Belgrad hat mich getötet.“)
Srpsko stanovništvo iz Beograda je tada emigriralo na sever, naselilo se najviše u Zemunu i Novom Sadu. Mnoge novosadske porodice su zaboravile predanje o poreklu iz Beograda ali su njihova prezimena zabeležena u istorijskim izvorima (Zdravkovići, itd). To stanovništvo je bilo mnogo više slovenskog porekla od današnjeg, pa se kod potomaka starih Beograđana u Zemunu još uvek može prepoznati u izgovoru ono što je tipična odlika izvornih nordijskih Slovena (HG-R1a) a to je da mešaju glasove č i ć.
Be First to Comment