Jagadiš Čandra Bose

Priča o čoveku koji je još 1895. „gađao“ barut mikrotalasima, a slavu poklonio drugima

Ponekad istorija učini nevidljivim najčistije genije samo zato što oni nisu hteli da se guraju u prvi plan. Jedan od njih je Jagadiš Čandra Bose, krotki i ponizni indijski naučnik iz Kalkute, čovek koji je radio sa tako visokim frekvencijama kakve ni Evropa ni Amerika u to vreme nisu mogle ni da zamisle.

Ovo je bio jedan od najzanimljivijih eksperimenata, par godina pre Markonijevog prenosa radio-signala i Teslinog upravljanja malim brodom preko radio-talasa:

Kalkuta, novembar 1895: nevidljivi talas prolazi kroz čoveka i kroz dva zida

Britanska kolonijalna elita sedela je u gradskoj skupštini. Na bini profesor Bose, okružen metalnim kutijama, cevastim metalnim rezonatorima, ogledalima i žicama. Ništa od toga nije ličilo na tadašnju naučnu opremu.

Bose uključuje uređaj.

U deliću sekunde iz njegove male rezonantne šupljine izlazi mikrotalas, frekvencije oko 50-60 GHz – oblasti koju danas koristimo za radare i milimetarske talase u 5G tehnologiji.

Taj nevidljivi talas prolazi: kroz telo viceguvernera Bengala, kroz jedan zid, kroz drugi zid, i stiže do prijemnika u susednoj sobi. Prijemnik zatim zazvoni zvono, a mali paketić baruta plane.

Publika ćuti nekoliko sekundi, a onda kreće šum neverice. To je bio bežični prenos signala, izveden 1895. godine, punih oko dve godine pre Markonijevih demonstracija iz 1897, i tri godine pre Teslinog bežičnog broda iz 1898.

A šta je on zapravo napravio?

U to vreme, većina zapadnih naučnika radila je sa ogromnim indukcionim kalemovima i oscilatornim kolima sa mnogo namotaja. Takvi sistemi su mogli da proizvode samo niskofrekventne talase, uglavnom od 100 kHz do nekoliko megaherca. To je bila rana etapa razvoja klasičnog radija.

Bose je, međutim, uradio nešto potpuno neočekivano.

U njegovoj spravi visoki napon stvara kratku varnicu, što su doduše radili i na Zapadu. Ta varnica je električni „udarac“ koji pobudi talasni spektar, sadrži zapravo sve frekvencije. Ali umesto niskofrekventnih kalemova koje su koristili na Zapadu, oko varnice nalaze se precizno izrađeni metalni tuneli i šupljine (talasovodi i rezonatori).

Kada bismo snažno tresnuli udarcem u klavir, on bi zavibrirao svim postojećim tonovima. Takav je efekat varnice koja sadrži u sebi sve frekvencije. Ona frekvencija koja rezonancijom zavibrira, nastavlja da širi tu frekvenciju dalje.

Kao što ugađena viljuška proizvodi jednu muzičku notu, tako i njegova šupljina „izabere“ samo jedan talas – milimetarski talas oko 5-6 mm talasne dužine.

Dakle: varnica je izvor energije, a metalna geometrija je „dirigent“ koji bira frekvenciju.

Zašto su njegove sprave bile minijaturne, a zapadne antene ogromne?

U bežičnoj tehnici postoji jedno osnovno pravilo: antena ili rezonator najefikasnije rade kada imaju dužinu od jedne četvrtine talasne dužine. Zato su rane zapadne antene morale da budu ogromne. Kod Markonija je tipična frekvencija bila oko 500 kHz (0,5 MHz). Talasna dužina na toj frekvenciji je: λ = 600 metara, a dužina antene ¼ λ = 150 metara. Zato je Markonijeva antena morala da bude duga oko 150 metara – jednostavno zato što fizika tako nalaže.

Kod Bosea je isto pravilo važilo, ali u potpuno suprotnoj dimenziji. On je radio na oko 60 GHz, gde je talasna dužina: λ ≈ 5 mm, a dužina antene (rezonatora, talasovoda) ¼ λ ≈ 1,25 mm.

Zato je njegov rezonator bio veličine samo nekoliko milimetara – bukvalno kao minijaturna metalna komorica, dok su Zapadnjaci morali da razvlače žice duge desetine i stotine metara.

Dakle, Evropa i SAD: oscilatorni sistemi uglavnom 100 kHz do nekoliko MHz, a Bose čak do oko 60 GHz.

Prijemnik – preteča današnjeg poluprovodničkog detektora

Na drugoj strani je imao mali metalni talasovod. U njemu: kristalni detektor – metalna igla koja dodiruje mineral ili tanki metal (to je zapravo prototip diode). Takav kontakt se ponaša nesimetrično, kao rana verzija diode: bez talasa – skoro ništa; kad mikrotalas stigne – propusti malo jednosmerne struje. Ta mala struja dovolјna je da pomeri kazaljku galvanometra i da kao rele aktivira zvonce i zapali barut.

Upravljanje daljinsko. Bez žica. Samo nevidljivi talas.

Zašto Bose nije hteo da uzme slavu i novac?

Najneobičniji deo priče je to što Bose nije želeo da patentira svoje pronalaske. Naime, dolazio je iz pokreta Brahmo Samaj, pa je zastupao da je znanje nasledstvo čovečanstva, da se istini poklanja, ne prodaje, da naučnik mora biti bez oholosti, itd. Zapravo, postoji neverovatna bliskost između pokreta Brahmo Samaj i protestantske reformacije koja je proizvela prosperitet nauke na Zapadu, samo što je ovo bila reformacija u odnosu na hinduizam.

Evo sličnosti, sažeto:

1. Jedan Bog, bez „posrednika“

Brahmo Samaj: strogi monoteizam, jedan vrhovni, bezoblični Bog; odbacivanje idolopoklonstva i mnogoboštva.

Reformacija: povratak na jednoga Boga i spasenje samo kroz Hrista, uz kritiku „slojeva“ svetaca, relikvija, magijskih sakramenata.

Paralela: oboje čiste veru od „slojeva“ kultova i posrednika.

2. Razum iznad tradicije

Brahmo Samaj je zastupao da nijedno sveto pismo nije apsolutno, da se istina proverava razumom i moralnom savešću, da razum ima ulogu filtera nad svim religijskim tekstovima, da se odbijaju delovi Veda koji su iracionalni, ritualistički ili nemoralni. Protestantizam: „Pismo iznad crkvene tradicije“, ali i naglasak na ličnom razumevanju vernika. Paralela: vera mora da bude razumna!

3. Odbacivanje spoljašnjih rituala kao „suštine“

Brahmo Samaj: kritika idola, obreda, ritualizma i magijske religioznosti; naglasak na unutrašnjoj pobožnosti i moralnom životu.

Reformacija: kritika prodaje indulgencija, kult relikvija, masovnih rituala bez istinskog pokajanja; naglasak na Božjem zakonu upisanom u ljudsko srce.

Paralela: moral i unutrašnje obraćenje važniji su od ceremonija.

4. Reforma mentaliteta uklanja društvene nepravde

Brahmo Samaj aktivno radi na ukidanju: satija (spaljivanja žena kada im umre suprug), dečjih brakova, poligamije, kaste, nedodirljivosti, potlačenosti žena.

Protestantska reformacija proizvodi: opismenjavanje, socijalne reforme, radnu etiku, brigu za siromašne, kritiku autoritarnosti, ukidanje ropstva i mnoga socijalna osvešćivanja.

Paralela: vera se ne tiče samo hrama / crkve, nego preoblikuje društvo reformom mentaliteta pojedinca i naroda.

5. Lična savest i odgovornost

Brahmo Samaj: oslanjanje na ličnu savest pred Bogom, odbacivanje kaste kao „božanskog poretka“, sloboda da se kritikuju čak i „svete“ tradicije.

Protestantizam: „sveštenstvo svih vernika“, svaki čovek lično odgovara pred Bogom, ne krije se iza institucije:

„Iako je reformacija uzdizala patrijarhalnu porodicu, njen prvi uspeh je bio taj što je ubedila generaciju da napusti veru svojih otaca. Jezekilj 21,18 postao je zastava protestantskim propovednicima i veroučiteljima: ‘Ne hodite po zakonima svojih otaca, niti se držite njihovih propisa, niti se kaljajte njihovim idolima.’ Sekretar grada Nirnberga, Lazarus Špengler, ključna figura u uspešnoj luteranskoj reformi grada, ismevao je detinjastu vernost roditeljskoj (tradicionalnoj) religiji: ‘Hristos nam je zapovedio da poštujemo svog oca i majku, a da ne verujemo u njih!’ … Bacanje sumnje na tradicionalna religijska uverenja i institucije, i protestantske i katoličke, činilo je generacije dece izuzetno sigurnim u to gde istina leži u religiji. Veronauka za decu, popularna u prvoj polovini šesnaestog veka, neprekidno prezire zablude i sujeverja tradicionalne religije i prevodi na dečji jezik antiklerikalnu retoriku 1520-ih godina.” (Steven Ozment, When Fathers Ruled: Family Life in Reformation Europe, 135-136)

Paralela: vera postaje lični odnos i lična odgovornost, a ne kolektivni običaj.

Ukratko, kao i protestantizam, tako je i Brahmo Samaj izričito odbacivao idolopoklonstvo, besmislene i magijske rituale, sujeverje i formalne obrede bez moralnog sadržaja.

Rezultat takve reforme je bio svugde u svetu isti, duh naučnog i svakog drugog prosperiteta. Brahmo Samaj je bio ključan u Bengalskoj renesansi i „oblikovanju modernog indijskog uma“ – reforma hinduizma, monoteizam, racionalizam, ženski status, obrazovanje. Mnogi rani bengalski naučnici (tipa Bose) potiču iz tog kulturnog kruga ili okruženja. Takođe, protestantske misije i škole imale su ogroman uticaj na školovanje indijske elite – hiljade škola i koledža, englesko obrazovanje, nauke, medicina, tehnika. Kao rezultat u 20. i 21. veku, Indusi i indijska dijaspora su ekstremno prisutni u savremenoj nauci i tehnici.

Ovaj govor iz 1792. godine bi delovao sasvim proročki, da je zapadni svet zadržao do danas principe koji su ga ranije izveli iz tame srednjeg veka:

„Ovde će nauka i umeće civilizovanog života dobiti svoja najviša unapređenja: ovde će procvetati građanska i verska sloboda, nesputana surovom rukom građanske ili crkvene tiranije: ovde će genij, potpomognut dostignućima prethodnih vekova, da se angažuje u humanizaciji čovečanstva, u širenju i obogaćivanju ljudskog uma religijskim i filozofskim znanjem, i u planiranju i izvršavanju oblika vlasti koji će obuhvatiti sve dobrobiti prethodnih vlada, sa što manje njihovih mana koje prate nesavršenost ljudskih postupaka, i koji će biti sračunati da zaštite i ujedine, u skladu sa prirodnim pravima čovečanstva, najveće carstvo koje je ikada postojalo.” (Jedidiah Morse, The American Geography, 469, 1792.)

No, na žalost, i Zapad i Istok, i ceo svet, krenuli su u svaku zloupotrebu svih dobara iz epohe reformacije i prosvećenosti.