Interesantno je kako muslimani brane Kuran pozivanjem na autentičnost Kurana i građenjem poverenja u Muhameda. I Hitlerov Majn Kampf je autentičan pa to ne znači da je istinit. Umesto da iznesu argumente smisla samog Kurana oni čak priznaju da postoji problem kada se pokuša prevesti Kuran na druge jezike, jer kažu da se mnoge reči ne mogu prevesti jer takve ne postoje u drugim jezicima. To znači da Kuran nema razumljivog smisla da bi mogao da se jasno prevede. A onda se sablazne kada im odgovorim da prevod Biblije na indoevropske jezike može biti jasniji od samog hebrejskog originala jer tamo gde Jevreji koriste jednu reč, indoevropski jezici imaju mnoštvo različitih reči pa je odmah jasno na šta se misli. Kada im zamerim da je hula na Boga braniti Kuran pozivanjem a čoveka i verom u Muhameda preko koga je Kuran došao, oni mi kažu “Pa i ti veruješ u apostola Pavla!”. Ja im odgovaram: “Ja razumem ono što piše apostol Pavle, i zato nemam potrebe da mu verujem. Samo u Boga verujem, a upravo na osnovu razumevanja Njegovog karaktera koji mi otkriva smisao Pisma. Vi verujete Muhamedu da je Kuran od Boga jer sam smisao Kurana nije nešto što ćete vi da poverujete da je od Boga zato što sami razumete da je njegov smisao tako nadahnut da mora biti da je od Boga, već polazite od vere da je to od Boga, da biste usvojili iako sami ne razumete zašto bi to bilo po svom smislu od Boga!” Onda jedan musliman meni upućuje ovakav poziv:
> Ja tvrdim da je islam jedina istinska vjera i da je Muhammed, s.a.v.s., posljednji Božiji poslanik. Ako u svojoj tvrdnji lažem, prizivam Božije prokletstvo na sebe. Ti tvrdiš da je Biblija istina i da je Isus Bog. Smiješ li i ti isto učiniti, da izazoveš Božije prokletstvo na sebe ako lažeš?
Odgovaram mu:
Pa koliko muslimana gine ubijajući druge i verujući da će otići u raj? Ta samouverenost je dokaz bezumlja i odsustva samokritičkog preispitivanja.
On nastavlja i onda mu repliciram:
> Dobro se zapitaj, što to nesmiješ izgovoriti. Kad umreš ide vječnost, a život je kratak.
Po tebi su u pravu samoubice koje u ime islama ubijaju zajedno sa sobom stotine drugih ljudi uvereni da će otići u raj? Eto oni su kao ti uvereni da je samoubeđenje argumenat, a ubijaju druge. Hoće li oni otići u raj iako su ubice, samo zato što su ubeđeni da su u pravu.
Ako si ti spreman da se zakuneš da je islam ispravna vera, to znači da ne ispunjavaš ni najmanji uslov objektivnosti da bi mogao ispravno da sudiš jer nisu spreman da se preispitaš da li si u pravu i da li grešiš.
Ovo je diskusija koja zamera hrišćanima nedostatak originalne Biblije:
> Ne samo da se ne posjeduju originali, već se ne posjeduju ni prvi prepisi originala.
Potpuno nebitno. Kada čitaš Božju objavu ti si odgovoran za smisao objave, da razumeš smisao šta ti Bog govori, a je da razumeš kako je objava do tebe došla. Zato osoba koja čita Pismo na osnovu samog smisla teksta vidi da je tekst nadahnut od Boga, jer vidi da je odgovor na njena iskušenja.
> Kako možeš biti siguran da je nešto zaista od Boga? Kažu da i šejtan može citirati Bibliju ako će time zavesti ljude na krivi put? Kako možete znati i tvrditi šta je Bog zaista poručio ljudima? Savjest nije ispravno mjerilo.
Sigurnost nije argumenat. Razumom se razlikuje istina od zablude analizom smisla postupaka i kvaliteta motiva a Božja reč samo pomaže da shvatimo ono što nam i inače Duh Božji govori. Ali ako je čovek nepošten jer odbacuje ukor za greh, Duh se povlači i prepušta čoveka njegovom izboru i on onda često ni ne zna da je u prevari.
> Kako znaš da je nešto zaista Božija riječ?
Na osnovu smisla rečenoga ili napisanoga. Ljubav je uvek odgovor na realnu potrebu života, nadahnuto je ono što je odgovor (lek) na naše iskušenje.
> I ljudi mogu reći ili napisati nešto smisleno a da to ipak nije od Boga.
Pa ako čovek napiše nešto što je smislen odgovor na postojeće iskušenje, svako ko to shvati je odgovoran pred Bogom da tako živi, bez obzira preko koga je ta svetlost došla.
> Ne slažem se s tobom.
Ne slažem se s tobom.
Bog ne bi bio ljubav niti pravedan kada bi drugačije postupao.
Ako neki klošar, lažov i lopov iskoči iz kontejnera i ukori te za tvoje grehe, ti si odgovoran prema toj svetlosti koja te je ukorila, nezavisno od toga preko koga te je Bog ukorio. Bog je koristio magaricu da ukori Valama, već koristi nevolje da pokrene razum i savest ljudi, a Isus je rekao da će i kamenje progovoriti ako treba.
Istina ne zavisi od dostojnosti govornika. U logici se napad na onoga ko govori, umesto na ono što govori smatra logičkom greškom “ad hominem”.
Bog je Bog koji se često skriva, jer kuša čoveka da li čini dobro iz ispravnih motiva. Ako slušaš zapovest samo onda kada si siguran da dolazi direktno od Boga, tada te ne pokreće plemenitost, već strah. A takvu revnost Bog ne može da ceni, jer nije iskrena. Uostalom, Bog ne može da ceni odanost iz kukavičluka i zato što je sama kukavičluk greh. Bog ceni onoga koji čini dobro i ako je uveren da Bog ne postoji, a ne zato što se boji kazne ili ga pokreće želja za nagradom.
Vera koja stalno traži nepobitan autoritet i spoljašnju potvrdu, često je prikriven oblik neverstva, jer ne veruje u dobrotu same vrline, već traži sigurnost u autoritetu jer ga se boji. Takvi kao da kažu: “Biću ti odan Gospode, samo ako baš moram, samo ako me primoraš argumentima koje niko ne može da ospori!” Da je Bog očigledan kao Sunce, niko ne bi bio moralan, nego samo proračunat. A Bog se i jasno ko dan otkrije onome ko sam izabere da živi po minimalnoj jedva shvatljivoj istini koju razume, jer tada takvo ogromno otkrivenje istine neće omesti njegovu već iskazanu slobodu izbora. Kada bi Bog bio jasan onima koji Ga ne žele, kada bi se otkrivao onima koji kroz mučna iskušenja nisu pokazali da im je Njegova dobrota važnija od života, to bi bio atak na njihovu ličnost i izraz nepoštovanja njihove slobode izbora. Iznuđena poslušnost ne bi bila moralna vrednost, već dresura. Bog nije takav jer je ljubav.
“Tada će mu odgovoriti pravednici govoreći: Gospode! kad Te videsmo gladna, i nahranismo? ili žedna, i napojismo? Kad li Te videsmo gosta, i primismo? ili gola, i odenusmo? Kad li Te videsmo bolesna ili u tamnici, i dođosmo k Tebi?” (Mateja 25,37-39)
Ovi ljudi su činili dobro iskreno i bez svesti da time služe Gospodu i zato su nasledili večnost. Nasuprot njima stoje licemeri: oni koji svoje grehe samo sputavaju strahom, umesto da ih pobede. I zato imaju jaku potrebu da represijom iste moralne principe nametnu drugima. Oni zavide otvorenim grešnicima jer bi i sami tako voleli da žive, ali ne smeju iz straha od kazne, pa bi ih strahom od represije primorali na isto licemerstvo. Takvi ove prethodne reči ne mogu da shvate jer svojom “istinom” druge opterećuju kako su sami opterećeni na licemerstvo.
*******************
Kuran svojim pravilima strogo određuje do tančina tvoje ponašanje u svakoj situaciji (što je atak na tvoj razum i savest), a Biblija svojim moralnim zakonom strogo određuje kvalitet motiva tvoga srca, dok tvoje ponašanje prepušta tvojoj odgovornosti (poštuje tvoju ličnost: razum i savest). Ako ti je srce ispravno, sam ćeš znati kako da se ponašaš.
Jedan musliman mi je u diskusiji pokušao da objasni važnost pravila:
> ako vozis auto i vidis pesaka na ulicu hoces li da ga zgazis ili ces iz straha od kazni i sankcija prikociti ili zaobici….DAJ STVARNO, VRIJEME JE DA SE UOZBILJIS I UKLJUCIS MALO SVOJU LOGIKU I RAZMISLJANJE
Kakav užasan karakter! Dakle, ovim si pokazao da bi ti, da nema zakona, ubio pešaka, jer ne bi imao drugih motiva da ga ostaviš u životu. I ti misliš da Bog ceni takav karakter?
Pisao sam im:
Kada ljude opteretite moranjem da iz straha od pakla budu robovi Božji, onda oni prirodno počnu da zavide i da mrze sve druge koji su slobodni od tog ropstva, pa bi onda i njih primorali na ropstvo moranja u kojem se sami nalazite, da svi budu takvi robovi. Ko sprovodi nasilje nad samim sobom, nad sopstvenom savešću, lako će ga sprovoditi i nad drugim. Ako tebi neko definiše kojim rečima ćeš, na koji način, koliko puta često da se moliš Bogu, on time zalazi u tvoju ličnu odgovornost i čini atak nasilja nad tvojom ličnošću, onaj isti atak koji bi ti činio ličnosti svoje žene kada bi joj rekao kada, koliko puta, na koji način koje izraze ljubavi rečima i delima da ti pokaže. Osoba kojoj je tako ličnost “ubijena u pojam”, prirodno ne može da poštuje ličnost drugog čoveka.
Jedan musliman na to odgovara:
“Pa jel ti to preporučuješ da izmišljamo načine iskazivanja poštovanja i pokornosti Stvoritelju te da svaki individualno to čini. Po tvojoj logici normalno bi sve bilo ako neko umisli da je njegov način perfektan jer mu navodno proizilazi iz srca. U tom slučaju bilo bi onih koji bi iz postovanja prema Bogu lajali kao psi prema nebu, obraćali Mu se sa vozdra bogo, sa ima aaaa?.. u činu podrigivanja videli Bogopoštovanje, prdenjem iskazivali pocast ,itd-itd-itd. Hvala Allahu da nas je naučio kako i na koji nacin da Mu se obraćamo i iskazujemo poštovanje. Mi priznajemo da svako dobro i svako korisno znanje smo od Boga naučili dok se vi oslanjate na svoju pamet te ste radi toga i zalutali.””
Na te misli ja mu postavljam pitanje:
Kako može onaj ko ima u srcu ljubav da laje prema Bogu? Da li bi ti lajao prema svojoj ženi ako je zaista voliš? Da li tebi neko mora da napiše kako da se ponašaš prema njoj, ako zaista imaš u srcu ljubav prema njoj?
Možda bi se ti zaista tako ponašao (prdeo, lajao) kada ti niko ne bi dao uputstva, ali onda takvo ponašanje samo otkriva šta ti zaista nosiš iskreno u svom srcu, otkriva da prave ljubavi zaista nemaš.
Musliman odgovara:
“Pa ako ne zna drugačije čini ono sto mu je srcu drago , onako kako je recimo video od psa koji lajanjem iskazuje poštovanje prema gazdi.”
Ovo odgovaram muslimanu:
“Ako neko u srcu ima pravu ljubav, on ne može da laje na Boga, kao što neće lajati ni na svoju ženu ako je zaista voli, jer ljubav kao pokretač navodi osobu na ono ponašanje koje je realan odgovor na potrebe trenutka. A osoba koja nema ljubav nije zainteresovana da sama razume potrebe druge osobe, već traži recepte kako da se ponaša. Kada bi ti sam počeo da učiš napamet i da imitiraš reči koje drugi ljudi upućuju svojim ženama, pa da onda pet puta dnevno svakoga dana ponavljaš svojoj ženi iste reči, u istom položaju, na isti način, tvoja žena bi sa pravom odbacila takvu ljubav kao lažnu i licemernu.
Kako može tvoja žena da ceni tvoju ljubaznost prema njoj ako ona nije iskren produkt tvoje lične odgovornosti razumevanja, već si ti tu odgovornost predao nekom drugom, od koga si video kako on to radi ili si je predao samoj ženi koja umesto tvog razuma sama tebi govori ša ćeš da joj kažeš?
Upravo tako nešto zahteva tvoj Alah od tebe, on ti unapred kaže šta ćeš da mu kažeš u molitvi, pa kakva je to ljubav i kakvo je to poštovanje tvoje ličnosti i tvog razuma?
Takva molitva nije iskren razgovor čoveka sa Bogom, već unapred režirana pozorišna predstava za zavaravanje sopstvene savesti. Ako tebi neko napiše šta ćeš da mu kažeš, to nije razgovor već gluma.
Ako imaš pravu ljubav, ti nećeš imitirati šta drugi rade, niti ćeš udovoljavati njihovim željama onako kako ti vidiš da oni to žele, već ćeš to sam shvatiti šta treba da učiniš u određenoj situaciji i razlikovaćeš udovoljavanje tuđim grešnim željama od odgovora na njihove realne životne potrebe.
Be First to Comment