Da bi razum mislio objektivno a ne subjektivno, svaki čovek mora da vodi svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti karaktera (sebičnosti, telesnosti, gordosti, zavisti, mržnje, želje za moći, kukavičluka, itd.), inače će mu važnije biti pitanje šta bi on želeo da je istina, nego šta zaista jeste istina. Ako ne bdije nad čistotom svoga srca, onda zbog svojih nepobeđenih slabosti neće moći nepristrasno i objektivno da misli i sudi.
Ako se protiv sebe ne bori, onda će preko svojih nepobeđenih slabosti biti lako izmanipulisan od strane autoriteta ili uticaja većine, ili preko sopstvenog velikog Ega i svojih osećanja verujući u ono što mu godi. Lična ili nacionalna gordost, potreba za okrivljavanjem drugoga, zavist, mržnja, i raznorazni strahovi i projekcije jesu slabosti preko kojih se čovekom lako manipuliše, ako ih on prethodno ne pobedi.
A kako je čovek često ograničen svojim iskustvom i nesvestan svojih stvarnih pokretačkih motiva, potrebna mu je pomoć drugih, koji često bolje vide njegove zablude i grehe jer su ih sami kod sebe priznali i pobedili. Umesto slepog oslanjanja na jednog čoveka, Sveto pismo preporučuje:
“Izbavljenje je u mnoštvu savetnika.“ (Priče 24,6)
Kada se lično razumevanje izloži kritici različitih shvatanja, tada sukob mišljenja ometa čoveka da svoju odgovornost prepusti jednoj osobi i da bude zaveden, jer će i shvatanje te osobe biti objekat kritike i preispitivanja. Tako se ljudi navode da kroz kritički sud različitih shvatanja provere da li je njihovo sopstveno mišljenje ispravno. Ako njihovo shvatanje nije ispravno, ono neće moći da podnese kritiku. Svaka osoba kojoj je istina važnija od samoobmane, izlagaće svoja shvatanja kritici neistomišljenika.
U vreme najveće prosvećenosti zapadne civilizacije, ljudi su imali ovakva shvatanja:
“Neka se Istina i Zabluda bore! Ko je ikada video da Istina bude poražena u slobodnom i otvorenom sukobu?” (John Milton, Areopagitica, 1644. god.)
“Razum i slobodno istraživanje jedina su delotvorna sredstva protiv zablude. Oni su prirodni neprijatelji zablude, i samo zablude. … Samo zabludi treba podrška vlasti. Istina može da stoji sama. Ako prisiljavaš ljude na određeno mišljenje, koga ćeš postaviti za inkvizitore? Pogrešive ljude; ljude vođene lošim strastima, ličnim kao i javnim interesima. A zašto prisiljavati ljude na određeno mišljenje? Da bi se proizvela uniformnost! Međutim, da li je uniformnost mišljenja poželjna? Ne više nego uniformnost lica i stasa. Uvedite onda Prokrustovu postelju, i da biste izbegli opasnost da veliki ljudi nadvladaju male, učinite nas sve iste veličine tako što ćete jedne skratiti, a druge rastegnuti. … Razlika u mišljenjima korisna je u religiji. Razne sekte vrše nadzor jedne nad drugima. … Ako se pak pojavi neka sekta čije bi učenje podrilo moral, zdrav razum ima slobodan prostor da deluje, i kroz razumnu diskusiju i podsmeh izbacuje takve sekte napolje, bez potrebe da država bude time opterećena. … Ali meni ne nanosi nikakvu štetu to što moj sused kaže da postoji dvadeset bogova, ili da nema nijednog boga. On mi ni džep ne isprazni, niti mi nogu slomi. … Prinuda može samo da ga učini gorim time što će ga pretvoriti u licemera, ali ga nikada neće učiniti iskrenijim čovekom. Može ga učvrstiti u njegovim zabludama, ali ga neće izlečiti. … Kakav je bio rezultat prinude? Da se polovina sveta pretvori u budale, a polovina u licemere.” (Thomas Jefferson, Beleške o državi Virdžiniji, 1787. god.)
“Protivljenja i otpor samo su sredstva pomoću kojih se istina ističe što bolje i jasnije… Što se više govori protiv nje ona će utoliko jasnije blistati. Na taj način polira se dragocen metal. Svaka reč klevete izgovorena protiv istine, svako pogrešno predstavljanje njene vrednosti, budi pažnju i izaziva dublje istraživanje spasonosne istine. Tako istina postaje još više poštovana. Njena lepota i vrednost postaje sve veća kada se izloži detaljnom ispitivanju sa svake tačke gledišta.” (Ellen G. White, Ew 306)
Zadivljujuć je slobodouman duh ovog citata iz 1846. godine, iz pisma upućenog papi Grguru XVI od Hrišćanske alijanse koja je imala za cilj “Promovisanje verske slobode i širenje verskog znanja u Italiji i drugim papskim zemljama”:
“Šta onda tražimo od Vas? … Ne predlažem Vam protestantizam kao standard sve mudrosti i dužnosti, ja jednostavno tražim od Vas da izložite svoju crkvu otvorenoj probi istine na polju verske slobode; da povučete svoje bajonete, zatvorite mračna vrata svojih zatvora i ogolite svoje grudi prema istini. Ako mi grešimo, osporite nas istinom; ako grešite Vi, onda dopustite da Vas istina obrati.
Sada, Vaša crkva je poput razbojničkog zamka, iz kojeg napadate da opljačkate i u kojem gomilate plen; dok bi pre trebalo da bude grad bez zidova, u koji bi svi dolazili kad zažele, ali ojačan unutar zakonom i jednakošću. Nema sumnje da imamo određenu vezanost za protestantizam i mora nam biti dozvoljeno da je imamo, sve dok nam ne ponudite ono što je bolje. … Prihvatite ono što je dobro, odbacite ono što je loše. … Ja ću se usuditi da sve poverim istini. Šta god ne može da podnese slobodnu akciju argumentacije, neka padne; šta god da istina izmeni, neka bude izmenjeno. … Tražimo, dakle, od Vas, da nam date versku slobodu, to jest, da povučete silu kao instrument religioznog mišljenja. Vaš u istini, Horacije Bušnel, London, 2. aprila 1846.”
Zapazimo razliku u odnosu katolika i protestanata prema islamu:
“Katolici i protestanti su se razlikovali u pristupu polemikama sa islamom. Dok su protestanti verovali da najbolji način diskreditacije islama jeste prevod Kurana, koji će, kako su protestanti smatrali, voditi neminovno prema zaključku da se radi o nelogičnoj i neistinitoj svetoj knjizi, katolici su bili više skloni represivnom pristupu i zabranjivali su štampanje Kurana ili njegovih odlomaka čak i u polemičke svrhe.” (František Šistek, Češke predstave i stereotipi Turaka, Almanah 21-22, 295)
Naravno, rasprava ne sme biti sama sebi cilj. Zadržavanje i fiksacija na fazi razvoja razuma školskog doba može da rezultuje radoznalošću koja je sama sebi cilj (“filozofiranje“), umesto da ima za svrhu razumevanje potreba života da bi se na njih odgovorilo svrhovitom akcijom. Prosvećeni ljudi iz vremena reformacije su zapazili obe krajnosti, da se mnogi plaše diskusije i preispitivanja jer bi onda shvatili da zastupaju zabludu, ali su zapazili i sklonost ispraznih diskusija o nebitnim pitanjima:
“Jedna velika primedba papista na početku Reformacije protiv vodećih protestanata bila je ta što su oni uveli “užasno zlo religioznih rasprava”. Šta bi bilo sa Reformacijom da je ta primedba priznata kao validna i da su Reformatori zaćutali i prestali da pišu? … Pre nego što bilo ko bude pozvan da ocrni polemičke tekstove kao beskorisne ili štetne, on mora da bude uveren ili da ne postoji povod za raspravu; ili da se ona odnosi na nevažnu temu; ili da ona brani zabludu više nego istinu; ili da se vodi na nepošten način i sa nehrišćanskim temperamentom. Kada je rasprava pod osudom ovih prigovora, mi je nećemo opravdavati.” (Jedidiah Morse, The Panoplist, and Missionary Magazine, Volume 11, 1815)
Drevna grčka demokratija nije imala samokritično javno mnjenje i zato osnovni uslov njene efikasnosti nije bio ispunjen. Zato je grčki filozof Protagora (486 – 411) opisao taj problem sledećim rečima:
“Što se tiče naroda, on ništa ne vidi, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 3,17)
Zahvaljujući svakodnevnoj borbi sa sobom i zahvaljujući otvorenim javnim diskusijama, na Zapadu je od 16. do 19. veka bilo formirano prosvećeno i samokritičko javno mnjenje sposobno da nepravilnosti života ukori i ispravi, što je uslov da bi i demokratska odlučivanja većine bila objektivna i ispravna:
“Demokratija – poslednje što se za nju može reći jeste da je licemerna. Ona je poštena i iskrena; i ako se i pojave slučajevi kada njena neuračunljivost i ludost sablazne, još uvek je čitav njen karakter otvoren za gledanje, a njene nepravilnosti se mogu proveriti i radikalno izlečiti prosvetljenim javnim mnjenjem. Kako je mnogo bolje da te povremeno zabole rane na koži, koje su ružne za poglede, koje često i najzdravijem telu kvare izgled, nego da se hvališ tim lepim i blistavim tenom i privlačnim sjajem, sa simptomima organske bolesti i sigurnim predznacima iznenadnog raspadanja.” (Semjuel Morze, Neminovne opasnosti za slobodne institucije Sjedinjenih Država kroz inostranu imigraciju, 1835)
“Puritansko verovanje da su društvene zajednice formirane na savezu proizvelo je prvu američku instituciju – gradske sastanke. Na gradskim sastancima je svaki član crkve imao pravo da govori, a odluke su donošene upravom većine.” (“Puritanism” Microsoft Encarta Encyclopedia 2008)
“De Tokvil kaže: “Lokalne skupštine građana čine snagu slobodnih naroda. Gradski sastanci su za slobodu ono što su osnovne škole za nauku, oni je donose na dohvat ruke naroda, uče ljude kako da je koriste i kako da je žive.” Ova priznanja su u skladu sa dobro utvrđenom činjenicom, da su ljudi demokratični u onoj meri koliko su ispravno informisani. Reći da “lokalne skupštine” i “gradski sastanci” čine snagu naroda, znači drugim rečima priznati da su sami ljudi izvor snage naroda, što jeste istina. Ovi česti sastanci daju prilike za međusobno poučavanje, i otuda njihova velika važnost.” (Nahum Capen, The History of Democracy: Or, Political Progress, Vol 1, 124, 1874)
Prema Habermasu, javno mnjenje se konstituiše kao kritička instanca nad državom, postupno potiskujući feudalne forme vlasti i uspostavljajući novi model legitimnosti zasnovan na racionalnoj javnoj raspravi. Odluke na gradskim sastancima nisu donošene niti brzopleto niti autoritarno. Argumenti svake strane su pažljivo proveravani kroz javne rasprave. Ljudi su bili svesni da ne mogu objektivno da sude ako u srcu imaju nepobeđenu mržnju, sumnjičavost ili slepu naklonost. Takođe su znali da ne mogu objektivno da sude ako nisu dobro informisani. Posle rasprava dolazilo je do glasanja, a ključni momenti sukobljenih stavova i argumenti svake strane objavljivani su u štampi da bi svi bili upoznati sa argumentima jedne i druge strane i da bi se tako otklonila sumnja da su odluke donošene jednostrano i autoritarno, bez provere i bez validne argumentacije.
Da li danas viđamo takve rasprave kada se radi o važnim političkim i uopšte životnim odlukama? Da li viđamo u štampi izveštaje sa plenuma koji nam otkrivaju argumente različitih strana?
Ni najmanje! Šta se desilo? Zašto više nemamo takve rasprave?
Kada krajem 19. veka, zbog eskaliranog hedonizma, više nije bilo moderno kritikovati greh, samokritično javno mnjenje je prestalo da postoji. Dvorane za diskusije koje su bile kulturni centri naroda i formiranja zdravog javnog mnjenja postale su uskoro mesta za zabavu i razonodu naroda. Ozbiljna muzika i pevanje duhovnih himni zamenjeni su pevanjem popularne zabavne muzike koja agresivnim skokom dopamina blokira prednji korteks i ugušuje savest i razum. Tada je duh zdrave samokritičnosti i preispitivanja tabuiziran i nadomešćen svojim otrovnim surogatom – duhom lažnog moralnog osuđivanja nekog drugog, eskalacijom žute štampe i današnjih rijalitija, farmi, itd.
Kada čovek odbija da svakodnevno u svetlosti uzvišenih duhovnih vrednosti preispituje motive svog grešnog srca i da se za njih kaje i da radi na njihovoj reformi, tada ima jaku potrebu da umiri svoju nečistu savest, bavljenjem uniženim prizorima tuđih greha, da bi se tako sam osećao bolje i pravednije, tešeći se da ima gorih od njega.
Demokratija je vlast većine. Ali većina je retko kada u pravu. Poznati pisac Mark Tven je taj problem definisao sledećim rečima:
“Većina je uvek u krivu. Kad god otkriješ da si na strani većine, vreme je za reformu – (ili pauzu i razmišljanje).” (Oct. 13, 1904, in Albert Bigelow Paine, ed., Mark Twain’s Notebook)
Isus izriče prokletstvo nad nama ako većina dobro govori o nama:
“Teško vama kad stanu svi dobro govoriti za vama; jer su tako činili i lažnim prorocima očevi njihovi.” (Luka 6,26)
Kako onda možemo hvaliti demokratiju kada većina lako naseda na zablude i gotovo po pravilu zastupa pogrešne stavove?
Demokratija je pravična jer ako većina izabira zabludu, i treba da snosi posledice svoga izbora. Međutim, demokratija može da se hvali i kao ispravna a ne samo pravična jedino uz uslov da je odlikuje samokritično javno mnjenje koje je čuva od njenog zastranjenja. Ukoliko ne postoji samokritično javno mnjenje, to znači da se masa boji da diskutuje jer se boji da misli jer ne želi da se njene zablude raskrinkaju. Zato vlast takve većine, koja nema duh samokritike, jeste prokletstvo za narod, ali pravedno prokletstvo, jer ljudi treba da snose posledice svog opredeljenja.
Narodi koji nisu imali reformaciju, na svojim skupštinskim i plenumskim sastancima umesto da koriste razumne argumente, često napadaju ličnost umesto shvatanje. Takođe, često iznose sumnjičenja za izdaju, i razne teorije zavere, a ne retko nastaju i pravi međusobni fizički obračuni, jer nemaju nikakvu svest o potrebi da prethodno pobede svoje slabosti karaktera da bi mogli objektivno da diskutuju i prosuđuju. Čovek koga pokreću mržnja, sumnjičavost, gordost, megalomanija ili strah, ne može pošteno da diskutuje, niti objektivno da prosuđuje dok te slabosti ne pobedi. Sa takvim mentalitetom je teško diskutovati, što vidimo iz uvodnog teksta na naslovnoj stranici prvog broja lista “Politika”:
“Kreštavci, svi ljudi slabih nerava, koji dobijaju histerične napade pri prvom sudaru, treba da ostanu kod kuće. Šta traže, kad im mesto nije tu? … Nigde se tako lako ne zaboravlja, da neko može imati i protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno. Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakome, koji je drugog mišljenja, pa se onda čudimo, otkud tolika ogorčenost. … Zar je neprijatelj onaj, koji kudeći, kad ima šta da kudi, bez zazora i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj. … Zar je istina manje istina, kad je kaže jedan čovek, no kad je kažu više njih? Vrednost jedne osude ne leži u količini lica koja je iskazuju, već u opravdanosti njezinoj, kao što je i pohvala, samo onda pohvala, kad je razložita, pa ma je govorio jedan jedini čovek, ili stotinu i hiljadu njih.” (Politika, 12. januar 1904)
Tužna je činjenica da su mnogi imigranti iz neprosvećenih naroda, tek stupanjem na tlo Zapada, postali svesni potrebe za reformom svog duha i karaktera u susretu sa suprotnim shvatanjima:
“Ruski religiozni mislioci su već bili upoznati sa zapadnom sekularnom kulturom, i cenili su njenu filozofiju, književnost i umetnost, ali su tek posle Revolucije direktno upoznali vodeće umove koji stoje iza ovih kreacija. Disciplina zapadnih naučnika, njihova tradicija poštovanja protivnika, njihova tolerancija (…) i njihov osećaj za meru, impresionirali su Ruse, jer su to bili za njih nepoznati kvaliteti. Oni su bili odgajani u staroj tradiciji “Reda“ čiji su članovi bili skloni da intelektualnog protivnika tretiraju kao izdajnika stvari i da odbijaju sve kontakte sa onima koji se s njima ne slažu po ideološkim tačkama. Život u egzilu je takođe ruskim misliocima omogućio pristup ranije sakrivenim hrišćanskim izvorima evropske civilizacije, susreli su se sa zapadnjačkom svetošću i posvećenošću…” (Nicolas Zernov, The Russian Religious Renaissance of the Twentieth Century, 256-257)
Međutim, sam Zapad je svojom dekadencijom došao u stanje da se boji rasprava i da ih tabuizira ili pretvara u pozorišne predstave za narod. U svom delu Strukturna transformacija javne sfere (Strukturwandel der Öffentlichkeit, 1962), Habermas upozorava da je u 20. veku došlo do nestanka samokritičnog javnog mnjenja (koje on naziva “javnom sferom”), jer su mediji i politički diskurs postali sredstvo za manipulaciju javnim mnjenjem, umesto prostor za racionalnu debatu:
“Javna sfera postaje dvorski prostor u kojem se prikazuje javni prestiž, umesto da bude mesto javne kritičke debate.” (The Structural Transformation of the Public Sphere, str. 201, MIT Press, 1989)
Logično je, jer ako ljudi ne vode svakodnevnu borbu protiv svojih slabosti, oni će preko tih nepobeđenih slabosti biti izmanipulisani. Vidimo da je samokritičnost koja čuva od manipulacije, zamenjena manipulacijom. U skladu sa time čuveni društveni kritičar Neil Postman zaključuje:
“Kada se populacija odvuče trivijalnostima, kada se kulturni život redefiniše kao neprekidni niz zabava, kada ozbiljan javni razgovor postane oblik dečijeg brbljanja, kada, ukratko, ljudi postanu publika, a njihova javna stvar vodviljski akt, tada se nacija nalazi u opasnosti; smrt kulture postaje jasna mogućnost.“ (Neil Postman, Amusing Ourselves to Death: Public Discourse in the Age of Show Business, Penguin Books, izdanje iz 2005, str. 155.)
Ovakav duh prožima danas ne samo gradske sastanke, već sve sfere ljudskih odnosa, od odnosa među prijateljima do odnosa u braku. Dekadencija Zapada je rezultovala da se pojam ljubavi danas iskrivljeno shvata kao odgovor na potrebe čovekovog Ega za satisfakcijom, umesto da bude razuman odgovor na realne potrebe života. Zato je duh razumne kritike, koja bi bila lek za savremenog čoveka, zamenjen sa duhom zabave i laskavog odobravanja, a pojam prave ljubavi zamenjen sebičnim sentimentom koji je u sukobu sa zdravim razumom i koji glas zdravorazumske kritike shvata kao oblik zlostavljanja ličnosti. Kada začuje najopasnije zablude, savremeni zapadnjak, umesto otvorene kritike, on često, sa osmehom na licu, anestezirane savesti i u zanosu sebičnog sentimenta, ne želeći nikoga da povredi, izjavljuje: “Interesantno razmišljanje!”
Ovo je bilo jedno poglavlje iz novog proširenog izdanja knjige “Vaspitanje dece poslednje generacije” koja govori o dekadenciji savremenog čoveka, upoređujući ga sa čovekom iz vremena najveće prosvećenosti ljudskog roda. Knjigu možete besplatno učitati sa sledeće adrese:
Be First to Comment