Jovan Skerlic (1877 —1914) pocetkom XX veka pise sledece:
“Danas se narodi ne grupisu po religiji; istorija i filologija, arheologija i paleografija danas ne resavaju o nacionalnim sporovima; prvu rec danas vode realne potrebe, realni uslovi zivota jednoga naroda. Manje jedinice nacionalne, u velikoj borbi koja se vodi, same za se ne mogu opstati i napredovati, i one, mesto borbe za opstanak, stvaraju udruzenja za opstanak. Iz pokrajinske anarhije kristalisale su se velike drzavne aglomeracije: Saksonac i Bavarac, Malorus i Velikorus, Francuz sa severa i Provansalac, Lombardjanin i Kalabrezac danas su lokalna imena. I tako je moralo biti; u tome je bilo pitanje biti ili ne biti!
Te tako proste i pojamne istine mi mali, budzaklijski narodici nikako ne mozemo da shvatimo. Iz iste materije od koje bi se na Zapadu napravio jedan zdrav i snazan narod, kod nas se stvorilo tri ili cetiri slaba narodica, pretenciozna, netrpeljiva, iskljuciva, slepa prema rodjenim interesima. Borba koju vode medju sobom to je apsurd koji se jedva moze pojmiti, komedija isto toliko zalosna koliko i smesna. …
Da se probudi nacionalno osecanje, svest i ponos; da se ova amorfna masa podigne na stupanj naroda, obratilo se proslosti, staroj slavi, pobedama srednjovekovnih vladara. Prvu rec su imali istorici i filozofi, istorijske uspomene uzete su za ideal buducnosti, jezicne zackoljice imale su da stvaraju nacionalnu osobenost, udarilo se putem istorizma i nacionalnoga romantizma. Na taj nacin doslo se do besmislice: da se vera u zivot trazi u grobovima, i da proslost ukazuje pute sadasnjosti i buducnosti.
Nije se narodu govorilo: kao i svi drugi, zato sto zivis, zato si covek i svesno stvorenje, i ti imas prava kao i svi ostali, da opstanes, da se razvijas da sto bolje zivis, kao ravnopravan clan ljudske zajednice, da ides do punog razvica i do pune slobode. Umesto reci inicijative i vere u zivot, pozvala se u pomoc epigrafika i heraldika, srednjovekovno vitestvo i prasljivi pergamenti, vaskrsao se i Dusan, i Simeun, i Zvonimir, pustile su se opasne ideje da se ti dani daju i trebaju povratiti, i narodi koji nista nisu imali, koji su trebali da izvojuju osnovna covecanska i politicka prava, bitno pravo na opstanak, opijali su se ludim imperijalizmom, manijom za velicinom, u svim tim orgijama ugrejane maste romanticarske. …
Jedna od najpotrebnijih stvari modernom coveku jeste vaspitanje volje. Nama kao Slavenima i juznjacima to je dvojinom vise potrebno. Mi smo jedna mlitava, neotporna, fatalisticka rasa; nase drustvo puno je Oblomova i Rudjina, koji su pre posrnuli nego sto su stali na noge. Svi ti neaktivni i mrtvi ljudi koje srecete na svakom koraku imali su nekada dobrih namera, ali su ustuknuli u prvom sukobu sa oporom stvarnoscu, razocarali se, kako oni to kazu jednim eufemizmom, koji je zgodan da opravda svako otpadnistvo. U stvari to nisu rdjavi ljudi, i sav njihov greh je sto nisu imali jake vaspitane volje, i sto nisu razvili otpornu moc u sebi, razradili svoj unutarnji zivot i ranije se spremili za neizbezne surovosti zivota. Ima necega tacnoga u onoj poznatoj reci da jedna ideja vredi po ljudima koji je ispovedaju. Koliko je lepih pokusaja i misli propalo, ili bar odlozeno zbog slabih i nedostojnih ljudi koji su ih zastupali! I zato onaj koji voli svoju ideju, onaj koji postuje sebe i misli da ponosito zivot provede, treba da ucini sve moguce napore da razvije svoj unutrasnji zivot, da vaspita svoju volju, da zauzda prohteve i nagone, koji pocivaju na dnu srca svakoga coveka, da zavlada sobom, i on zapoveda prilikama a ne prilike njemu. Samo takav covek koji organizuje sebe, koji postane potpun gospodar svoje volje, u stanju je da ucini nesto. …
Politika, ne zanat ili sport, no bavljenje javnim poslovima, duznost je svakog razvijenog i savesnog coveka, i svakodnevno iskustvo je pokazalo da se iz »neutralnih« ljudi, to jest onih koji nemaju svojih uverenja i interesovanja za javni zivot, uvek regrutuju najbezobzirniji pomagaci svakih reakcija. …
Mozda nista nije zalosnije no promatrati nas javni i dusevni zivot poslednjih nekoliko desetina godina. Ako bi se htela da dâ kratka karakteristika dusevnoga stanja danasnjega Srbina, moglo bi se reci da on racuna pre na sve i na svakoga samo ne na sama sebe. Godinama su nasi politicari, nasi listovi, celo nase javno mnenje, ocekivali spas srpskoga naroda od nepredvidjenih politickih katastrofa, od dobre volje careva i kraljeva i od resenja kabineta i kongresa. …
Ne moze se reci, gospodo iz vecine, da svaki onaj koji ne misli kao vi nije patriot. Jedan od vasih poslanika rekao je da oni koji su se poslednjih izbora borili protiv Radikalne stranke, to su cinili za racun neke tudje drzave, trosili tudjinske pare. Kad bi se redjala sva imena onih ljudi koji su u vladinom listu osumnjiceni kao nepatrioti, to bi iznelo jednu citavu veliku knjigu. Ali nije dovoljno, gospodo, reci da je nepatriota svaki onaj koji ne govori kao vi. Valja priznati da danasnje stanje izaziva duboko nezadovoljstvo, i to na svim stranama, i vi mozete govoriti kako hocete, mozete braniti ovoga ili onoga kapetana, smenjivati ovoga ili onoga sumara, zlo je tu, ono je duboko usadjeno, i to zlo truje organizam svih nasih politickih stranaka i cele nase zemlje.” (Jovan Skerlic, Feljtoni, skice i govori, Prosveta, Beograd 1964)
Be First to Comment