Kada sam svojevremeno bio u “Komitetu za zaštitu ljudskih prava”, jedan novinar me je zamolio za pomoć, jer je bio nemaštini i besparici, između ostalog i zbog političkih razloga, jer je pisao kritički protiv tadašnje vlasti. Počeo je da mi opširno nabraja razloga zašto “KZZLjP” treba da mu pomogne. Posle par desetina minuta navođenja primera sopstvene dobrote i žrtve u borbi za ljudska prava, ja sam ga prekinuo rečima koje su ga duboko i neprijatno potresle: “Neće tebi ljudi iz “KZZLjP” pomoći jer si ti bio dobar!” Prijatelj me je pogledao začuđeno. Zatim sam nastavio: “Oni će ti pomoći zato što su oni dobri!” I zaista, posle pružene finansijske pomoći koja je skupljena kao izraz dobrovoljnih priloga nekih članova “KZZLjP”, pomenuti novinar je počeo da sumnjiči naše davanje novca pitanjem “Koje se to sve tajne službe kriju iza tog komiteta, koje nam daju novac?” Mi smo mu skupili novac iz svog džepa, na svoju štetu, a ne od nekog suviška, ali on je imao jaku potrebu da tu našu dobrotu obezvredi kao da nas nije koštala nikakve žrtve. Gordi ljudi ne mogu da podnesu da se neko žrtvuje radi njih zato što ih zaista voli, već imaju potrebu da predstave da ste vi dužni da im pomognete jer su oni neko i nešto. Ako to ne uspeju, onda će imati potrebu da tu vašu ljubav obezvrede makar tako što će da je uzvrate, a ako ni to ne pomogne, moraće da je popljuju sumnjičenjem motiva onih koji im čine dobro.
Gordom čoveku je lakše da poveruje da ga špijunira CIA ili Mosad, nego da ga komšija voli besplatno. Jer, ako prizna da ga komšija voli bez interesa, onda on tom komšiji nešto ‘duguje’, duguje mu zahvalnost, a zahvalnost je za gorda srca najveće poniženje.
Gordost je najveća nesreća za bračni odnos jer gordi partner tada svako delo naše ljubavi pokušava da obezvredi i popljuje jer oseća ugrožen Ego idejom da ga zaista nesebično volimo, uprkos toga što smo svesni njegovih nedostataka. Takvu ljubav ne može da podnese pa zato ima potrebu da sumnjiči naše motive i da tako sebi smanjuje stres, inače bi ga ta ljubav slomila i navela da se i sam ponizi pred nama i odrekne svoje gordosti.
Čak i kada zna da je pogrešila, gorda osoba ne traži oproštaj jer sebe postavlja iznad drugih. Gord čovek radije bira deset godina hladnog rata u kući nego deset sekundi poniženja dok izgovara “izvini”. Njemu je draža njegova sujeta nego mir u duši, jer mir zahteva da priznaš da si samo čovek, ranjiv i pogrešiv.
Ljudi ne vole da ih zaista volimo, jer ih to ponižava, ali vole da zadovoljavamo njihovu sebičnost i onda to proglašavaju pojmom ljubavi. Daj našem čoveku 100 evra da uživa, ima da te obožava. Daj mu 100 evra jer mu treba za život, za hranu, lek, kiriju, … ima da te mrzi, ako ne uspe da ti vrati, jer si ga time ponizio. On će prihvatiti rado pomoć, ako mu činiš dobro uveren da si bio dužan da mu pomogneš jer je on neka faca, a ne zato što mu ti pomažeš zato što ga zaista nesebično voliš.
TEOLOGIJA ZASLUGE NASPRAM TEOLOGIJE MILOSTI
Isti problem gordosti navodi ljude da u svom odnosu prema Bogu formiraju predstavu da čovek nekom svojom vrednošću ili svojim dobrim delima može da zavredi Božju naklonost i spasenje. No, zapazimo kako se učenje Svetog pisma sukobljava sa takvim shvatanjem. Oni koji su bili u iskušenju da pomisle da im Bog čini dobro zbog njihove sopstvene dobrote, imaju ukor iz Biblije da im Bog čini dobro jer je On dobar, a ne zato što su oni dobri:
“Nemoj da rečeš u srcu svom: Za pravdu moju uvede me Gospod u ovu zemlju da je nasledim; … Ne ideš za pravdu svoju ni za čistotu srca svojega da naslediš tu zemlju; nego za nevaljalstvo tih naroda Gospod Bog tvoj tera ih ispred tebe, i da održi reč za koju se zakleo ocima tvojim, Avramu, Isaku i Jakovu. Znaj dakle da ti Gospod Bog tvoj ne daje te dobre zemlje za pravdu tvoju da je naslediš, jer si tvrdovrat narod. … Nego što vas Gospod miluje i što drži zakletvu kojom se zakleo ocima vašim, zato vas je Gospod izveo rukom krepkom i izbavio vas iz kuće ropske, iz ruke Faraona, cara misirskog. (5.Mojsijeva 9,4-6; 7,8)
Onima koji umišljaju da Bogu čine čast svojim ispravnim življenjem ili čak kakvim zaslugama za spasenje, Isus otkriva da su oni i inače bili dužni da čine dobro koje čine, te da zato oni ne zaslužuju nikakvu zahvalnost:
“Koji pak od vas kad ima slugu koji ore ili čuva stoku pa kad dođe iz polja, kaže mu: Hodi brzo i sedi za trpezu? Nego ne kaže li mu: Ugotovi mi da večeram, i zapregni se te mi služi dok jedem i pijem, pa onda i ti jedi i pij? Eda li će on zahvaliti sluzi tom kad svrši šta mu se zapovedi? Ne verujem. Tako i vi kad svršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo zaludne sluge, jer učinismo šta smo bili dužni činiti.” (Luka 17,7-10)
Spasenje od greha i krivice nije plod naše sopstvene vrednosti i veličine, niti našeg truda i napora, već Božje vrednosti i veličine, i Njegove žrtve na krstu Golgote:
“Jer ste vi milošću spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas. Dar je to Božji, i ne po delima da se niko ne bi pohvalio.” “Jer se delima zakona ni jedno telo nece opravdati pred Njim.” “A kada se javi dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim.” (Efescima 2,8-9; Rimljanima 3,20; Titu 3,4-5) “Gospod iskupljuje dušu sluga svojih, i koji se god u Njega uzdaju neće se posramiti” (Psalam 34,22)
Naš čovek je isuviše gord da bi trpeo nekoga iznad sebe. Sve što je bolje od njega mora da popljuje da se ne bi osećao poniženim.
Antropolog Vladimir Dvorniković pre Drugog svetskog rata opisuje našeg čoveka kako sa šajkačom korača ulicama Praga ali ne sme da podigne pogled da ne bi gledao uzvišene spomenike i prelepe zgrade i tako doživeo poniženje svoje gordosti. To je razlog zašto naš čovek popljuvava Zapad:
“Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje. Istinsko rodoljublje, međutim, kod nje nema ni odjeka.” (Arčibald Rajs, Čujte Srbi, 1928. god.)
ISUS NA MARGINI: ZAŠTO RADIJE LJUBIMO MOŠTI NEGO HRISTA?
Gord čovek se oseća bezvredno kao niko i ništa ako gleda uzvišen Isusov karakter. Teško da Isus ikome može da postane idol. Pred njim se osećamo grešno i krivo, dok nas Njegova milost navodi da se istinski ponizimo i pokajemo za svoju gordost i ostale grehe. Ali ako gledamo na svoje svece i na Srbina Svetog Savu, osećamo se da smo neko i nešto veliko. Tako svojom idolatrijom i predstavom o vrednosti i veličini hranimo svoj veliki gordi Ego i time ugušujemo onu svest o duhovnom siromaštvu koju je Isus proglasio blagoslovenom.
Ako će da upućuje kakve hvalospeve, naš gord čovek će ih upućivati svojoj veri, svojim junacima, svojoj zemlji, svojim hramovima, i kroz njih će hvaliti samog sebe, dok mu je veličanje i hvaljenje samog Boga strano i u sukobu sa sopstvenom gordošću. Govoreći o takvom psihološkom tipu kod naših ljudi Gerhard Gezeman kaže “njemu se čini da sebe omalovažava kad ma koga hvali”. Zato je centralna ličnost hrišćanstva – Isus Hristos – potpuno zanemarena i marginalizovana u religiji zapadnog Balkana.
Tipičan predstavnik zapadno balkanske interpretacije religije jeste Petar Drugi Petrović Njegoš. Vladika Nikolaj Velimirović kaže za Njegoša:
“Hristologija Njegoševa je gotovo rudimentarna. Nikad ni jedan sveštenik hrišćanski nije manje rekao o Hristu nego ovaj cetinjski prvosveštenik.” (Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa 1921, str 135)
Zapazimo kako antropolog Vladimir Dvorniković opisuje Njegošev odnos prema božanskoj ličnosti:
“Njegoš, filozof te religije, nema nikakvog dubljeg odnosa prema ličnosti Hristovoj.” (Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, str. 970, godina 1939.)
Takav čovek će pokazati spremnost da strada za svoju hrišćansku veru, ali ne i za centralnu ličnost hrišćanstva – samog Isusa Hrista.
Ista gordost navodi pagane da obožavaju razne životinje (žabe, mačke, zmije) i razne predmete (slike i kipove svojih božanstava), jer se pred njima ne osećaju poniženo, kako bi se osećali poniženo pred svemoćnim Bogom. Slično gordim paganima, i naš čovek, da bi izbegao poniženje, radije će da kleči pred moštima mrtvih predaka nego pred živim Bogom. Gordom srcu je lakše da veliča i hvali tvar, nego uzvišenog Tvorca, jer se pred tvari oseća veliko i moćno, a pred Tvorcem poniženo.
Hrišćanstvo je suprotno psihologiji naše pale prirode i to je dokaz da ga čovek nije izmislio:
“Velika umešnost u postupanju sa jednim grešnikom koji je zabrinut za svoju dušu je u tome da se raščiste sve njegove poteškoće i rastera tama; da se odstrane sva njegova pogrešna shvatanja, da bi se potkopale sve njegove samopravedničke nade, i da ukloni svaka potpora utehe koju bi mogao da nađe u sebi. … Grešnici se često hvataju kao u smrtnom ropcu za svoje pogrešne oslonce. Poslednja osoba kojoj grešnik želi da ode je Isus Hristos. Grešnici bi radije da se spasu na bilo koji drugi način … Oni bi radije prineli nekakvu žrtvu, upustili se u bilo kakav trošak i podneli bilo kakvu nevolju nego da se jednostavno oslone kao krivi i izgubljeni buntovnici na samog Hrista za spasenje. On je samo krajnji način na koji bi hteli da budu spaseni. Pošto se to u potpunosti kosi sa njihovom samopravednošću i zato što uništava njihovu uobraženost i samodovoljnost, oni zaista nisu voljni da to prihvate.” (Charles G. Finney, Lectures on Revivals of Religion, str. 281, godina 1839.)
Be First to Comment