Farisej i carinik

Ista biblijska priča ali drugačije tumačenje od Nikolaja:

“Dva čoveka uđoše u crkvu da se mole Bogu, jedan farisej a jedan carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože! Hvalim te što nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam. A carinik izdaleka stajaše, i ne šćaše ni očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože, milostiv budi meni grešnome! Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj.” (Luka 18,10-14)

Poenta je u razumevanju zahteva Božjeg zakona. Farisej nije ispravno razumeo zahteve zakona pa se osećao zadovoljan sobom, dok carinik jeste, pa je postavši svestan svoje iskvarenosti zavapio za spas svoje duše u Božjoj milosti.

Zato što nije shvatao svoje bezakonje, farisej svoje grehe nije odbacivao, dok carinik jeste.

Farisej nije razumeo duh zakona jer nije shvatao da zakon ukorava loše motive srca pa tako nije mogao biti sačuvan od oslanjanja na svoje grešno telo.

Farisej slično većini savremenih hrišćana smatra grehom samo ekstremno kršenje slova zakona, dok ne shvata da je greh pitanje stanja duha i motiva srca:

“Jer sve šta je na svetu, telesna želja, i želja očiju, i ponos života, nije od Oca, nego je od ovog sveta.” (1.Jovanova 2,16) “Telu ne ugađajte po željama.” (Rimljanima 13,14) “I da se ne zanosite za srcem svojim i za očima svojim, za kojima činite preljubu;” (4.Mojsijeva 15,39) “Ne budi osvetoljubiv.” (3.Mojsijeva 19,18) “Nemoj govoriti osvetiću se za zlo!” “Kad padne neprijatelj tvoj, nemoj se radovati.” (Priče 20,22; 24,17)

Farisej svo vreme živi po telu, a svoje spoljnje ponašanje je snagom svoje volje usklađivao sa slovom zakona i tako sebe zavaravao da je sa Bogom:

“Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra času i zdelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja.” “Još reče: Šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka; Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, Krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” (Matej 23,25-28; Marko 7,20-23)

Ali carinik je dozvolio da ga zahtevi zakona učine svesnim sopstvene grešnosti na nivou stanja njegove ljudske prirode, i zato je udarao sam sebe u svoje grudi govoreći Bogu: “Bože, milostiv budi meni grešnome!” A takvu svest o sopstvenom duhovnom siromaštvu, glad i žeđ duše za sopstvenom reformom srca i izmirenjem sa Bogom, Isus je blagoslovio:

“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko; Blago onima koji plaču, jer će se utešiti; … Blago krotkima, jer će naslediti zemlju; Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi;” (Matej 5,3-6)

Za carinika koji se svestan svoje nedostojnosti udarao u grudi, Isus kaže: “Kažem vam da ovaj otide opravdan kući svojoj, a ne onaj.” (Luka 18,14)

No, zapazimo da ni služba fariseja nije bila bez rezultata. Da je farisej bio veoma zadovoljan sobom, jasno je iz njegovih reči:

“Bože! Hvalim te što nisam kao ostali ljudi: hajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u nedelji; dajem desetak od svega što imam.” (Luka 18,11-12)

Rezultat obe vrste religiozne službe je da su obe osobe posle nje bile veoma zadovoljne. I farisej i carinik su napustili hram veoma zadovoljni!

Ali između njih je postojala suštinska razlika:

Farisej je iz hrama izašao zadovoljan sobom, a carink zadovoljan Bogom.

Farisej je sa verske službe otišao zadovoljan sopstvenim karakterom, a carinik zadovoljan karakterom Boga koji mu je oprostio.

Hajde da sebe preispitamo.

Da li je cilj našeg verskog iskustva da postanemo zadovoljni sobom i svojim osećanjima ili Bogom i Njegovim karakterom?

Da li uz molitvu proučavamo Bibliju da bismo nešto duboko osetili i doživeli i tako imali dokaz da je Bog sa nama ili uz molitvu proučavamo Bibliju da bismo upoznali Boga i dozvolili da nas Njegov zakon učini kao carinika u hramu svesnim sopstvene grešnosti i Njegova spoznata ljubav da nas dovede do pokajanja?

Ako osetimo da nas Bog voli da li je dokaz da smo spaseni?

U lažnom duhovnom islustvu osoba prestaje sa duhovnom borbom čim oseti i najmanji znak Božjeg odobravanja, govoreći “Bog me je prihvatio! Aleluja!” Dok u pravom duhovnom iskustvu osoba kada vidi i oseti da je Bog voli, tada kreće u pravu duhovnu borbu da se iz ljubavi pokaje.

Bog otkriva svoju ljubav i pravednima i zlima, ne da bi im dao na taj način zavaravajući znak da ih navodno prihvata već upravo zato da bi ih pokrenuo na preispitivanje i pokajanje:

“On zapovedi svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima.” (Matej 5,45)

“Ili ne mariš za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajući da te dobrota Božja na pokajanje vodi?” (Rimljanima 2,4)

“Pazite, stražite i molite se Bogu; jer ne znate kad će vreme nastati.” (Marko 13,33)

Samo ljudi nepokajani za svoje grehe, kao farisej iz Isusovog primera dva molitelja u hramu, imaju potrebu za dokazom da ih Bog prihvata. Tako dokazuju da ih tišti nečista savest i da nisu sa Bogom.

Onda kada svoje grehe ne odbacujemo, tada ne možemo bit zadovoljni Bogom jer smo svojim nepokajanjem sa Njime u sukobu. Tada spuštamo pogled sa Boga na sebe i u sebi tražimo dokaz da smo sa Bogom, da bismo tako kao farisej zavaravali svoju sopstvenu savest. Nismo zadovoljni jednostavnom verom u Boga, zato što smo zbog nepokajanja i dalje pod osudom zakona.

Gde najčešće tražimo dokaz da smo sa Bogom?

Isusov primer dva molitelja u hramu je pouka za one koji traže dokaz svoje ispravnosti u svom držanju zakona. Umesto da priznamo svoju zavisnost od Boga jer smo u svetlosti Božjeg zakona grešni ljudi, mi sebe zavaravamo da držimo zakon pokazujući na svoju poslušnost zakonu po slovu. Bavimo se rodovima duha, ali zbog formalnog interpretiranja zahteva zakona po slovu, mi sebe zavaravamo da smo pravednici jer nikoga nismo ubili, pokrali, itd. Ali kada bismo shvatilu duh zakona, tada bismo shvatili potrebu za Božjom milošću kao što je nju shvatio carinik iz Isusovog primera. Iz naše duše bi se tada iznedrio spasosnosni vapaj Bogu: “Učini mi, Bože, čisto srce, i duh prav ponovi u meni.” (Psalam 51,10) i Bog bi ga čuo uslišio.

Ali interesantno je da u sledećem opisu iskušenja, koje je prorečeno za poslednje dane, nemamo opis iskušenja da ljudi traže dokaz da su sa Bogom u držanju zakona, jer se radi o vremenu bezakonja, pa Isus naglašava kako će tada biti potrebno da po rodovima duha prosuđujemo ko je kojeg duha:

“I tako dakle po rodovima njihovim poznaćete ih. Neće svaki koji mi govori: Gospode! Gospode! Ući u carstvo nebesko; no koji čini po volji Oca mog koji je na nebesima. Mnogi će reći meni u onaj dan: Gospode! Gospode! Nismo li u ime Tvoje prorokovali, i Tvojim imenom đavole izgonili, i Tvojim imenom čudesa mnoga tvorili? I tada ću im ja kazati: Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje.” (Matej 7,20-23)

Zapazite da ovi ljudi kojima će Isus reći da ih nikada nije poznavao, traže dokaz da su sa Bogom, ne u rodovima duha i držanju Božjeg zakona, već u darovima duha i u svom deklarativnom prizivanju Isusovog imena. Zar ne srećemo takve vernike svugde oko sebe?

Koliko danas srećemo ljudi koji slično fariseju iz Isusove priče o dva molitelja u hramu, nisu zadovoljni Bogom već traže u sebi dokaz Božjeg prihvatanja?!

Oni stalno nabrajaju čuda i znake koja im se dešavaju, iako sam Isus upozorava da će i sotona imati moć da čini čuda. Oni se stalno pozivaju na svoja osećanja iako sam sotona u svim lažnim religijama daje iskustvo blaženih osećanja kao dokaz Božjeg odobravanja i prihvatanja. Ali rod njihovog duha je bezakonje. Na držanje zakona se ne pozivaju jer im sam Isus otkriva da je kršenje zakona dokaz da On nije sa njima:

“Nikad vas nisam znao; idite od mene koji činite bezakonje.” (Matej 7, 23)

Mi živimo u vremenu za koje je Isus prorekao “I što će se bezakonje umnožiti, ohladneće ljubav mnogih.” (Matej 24,12) A u to vreme će ipak postojati Njegov narod za koji je pisano: “Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14, 12) Zato “Sami sebe okušajte jeste li u veri, sami sebe ogledajte. Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Već ako da u čemu niste valjani.” (2. Korinćanima 13,5) Apostol Petar nas upozorava na prevaru bezakonja: “A vi, dakle, ljubazni, znajući napred, čuvajte se da prevarom bezakonika ne budete odvedeni s njima, i ne otpadnete od svoje tvrđe;” (2.Petrova 3,17)