Kritika gordosti

“Nikome se u rat nije išlo te 1914, ali se moralo i narod se odazvao da brani slobodu, svoju porodicu, svoju zemlju. Užasno smo stradali braneći svoje božije pravo da živimo.”

Pa ne bi stradali da su kapitulirali 1915. i sačekali da moćniji izvojuju pobedu, ili još bolje pristali odmah 1914. na uslove ultimatuma.

Kakva je vajda od borbe protiv okupatora kada prozvede da svaki treći izgine?

To nije odbrana ljudi već gordosti.

Svo stradanje našeg naroda kroz istoriju jeste “kolateralna šteta” odbrane naše gordosti.

“Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast.” (Priče Solomunove 16,18)

Gorda i ponosita osoba nije u stanju da voli ljude kakvi jesu, pa da bi mogla čoveka da voli, ona mora da nađe razlog za ljubav u njegovim nacionalnim i drugima vrednostima. I onda prirodno više voli vrednosti koje vidi u ljudima, nego same ljudske ličnosti. Zato pokazuje i suludu spremnost da žrtvuje ljude zbog razloga zbog kojeg ih “voli.” Žrtvovaće Srbe radi srpstva. U iskušenju u kojem ona može da spase sebe i druge od propasti, ako pokaže ponizan i krotak duh, ona radije izabira da sebe i druge odvede u propast, jer je gordost ometa da se ponizi. Otuda one besmislene parole za vreme rata devedesetih: “Ako treba, napravićemo zgarišta, da bismo sačuvali svoja ognjišta”, i takođe najluđa od svih parola: “Do poslednjeg čoveka ćemo se boriti da se ne izvrši genocid nad nama”.

Kada smo 1915. radije pristajali da ostavimo svoje kosti po albanskim gudurama, nego da priznamo realnost poraza pred Nemcima i Austrijancima, nismo li pokazali da nam je važnije da sačuvamo svoju gordost neponiženu kapitulacijom, nego da sačuvamo ljudske živote?

Isto tako, kada smo 27. marta vikali “Bolje grob, nego rob; Bolje rat nego pakt” nismo li time pokazali da nam je više stalo do odbrane naše nacionalne gordosti, a manje do samih ljudskih života?

Kada smo zatim ubijali Nemce, znajući da će cena odbrane naše gordosti biti 100 streljanih Srba za jednog ubijenog Nemca, nismo ni time otkrili da sto puta manje cenimo život našeg čoveka, nego smrt jednog Nemca kao izraz osvete naše povređene gordosti?

Ista gordost nas je dovela do desetkovanja naroda posle sloma Prvog srpskog ustanka, jer nismo hteli da pristanemo na onu autonomiju pod Turskom koja nam je pružala Porta posle pogubljenja dahija. Ista gordost nas je navela da pred “Oluju” odbijemo plan Z4 koji je Srbima u Hrvatskoj pružao državu u državi. Ista gordost nas i danas navodi na besmisleno odbijanje priznanja nezavisnog Kosova koje i onako više nije naše, i ista gordost će nas u budućnosti navoditi na sulude postupke, ako je ne pobedimo.

Kroz celu istoriju stalno imamo isto iskustvo, iz koga nikako ne želimo da primimo pouku:

1) Prvo nam sotona pruži prividan uspeh u sukobu: uspešan početak kosovskog boja, uspešan početak prvog srpskog ustanka, uspešna odbrana početkom prvog svetskog rata, uspešan 27. mart, uspešno oslobađanje srpskih zemalja po Balkanu, uspešno oboren “nevidljiv” NATO avion, i sl.

2) Nepoljuljan uspeh dugo vremena pothranjuje naše veliko i gordo Ja, i to onoliko dugo koliko je dovoljno da:

3) Onda kada na nas neprijatelj navali u svojoj punoj snazi mi više nemamo snage da se ponizimo i priznamo poraz, ili da pristanemo na bilo kakav kompromis jer bi time ponizili svoje gordo Ja. Tada zbog poraza prvog srpskog ustanka (koji nije morao da ustane protiv turske vlasti, već samo protiv dahija) Srbija biva desetkovana. Tada zbog povlačenja srpske vojske preko Albanije takođe bivamo desetkovani, jer smo bili isuviše gordi da priznamo kapitulaciju. Tada bivamo gordi da pristanemo na kompromisna rešenja tokom poslednjeg rata (plan Z-4 je pružao Srbima u Hrvatskoj “državu u državi”), i bivaju nam uskraćena i ona prava koja smo mogli da imamo da smo pristali na kompromis. Pristali smo na boravak NATO-a na Kosovu, ali tek teško poniženi i osakaćeni, zato što nismo hteli da se ponizimo kada je to trebalo. Na kraju svih tragedija mi smo uvek pristajali na kompromis, što znači da su one žrtve u međuvremenu bile nepotrebne, ili potrebne samo da zadovolje naše veliko Ja.

Istorija nas uči: nikada samom inatskom borbom nismo izvojevali slobodu ― ona je uvek došla kao plod kompromisa ili neke intervencije sa strane. A onu slobodu i nacionalna prava koja bismo ratom na kratko i ostvarili, u miru bismo vrlo brzo izgubili. Bog nikada nije mogao niti će moći da blagoslovi delo koje je pokrenuto povređenim ponosom, ohološću i buntovnošću.

Nameče se pitanje:

A da li ima vrednosti zbog kojih ima smisla žrtvovati sopstveni život?

Postoje!

Čovek treba biti radije spreman da umre nego da počini greh. Kada je u iskušenju da slaže, ukrade ili prevari, čovek treba da ima stav da kaže: “Radije ću umreti nego zlo učiniti drugome.”

Isto tako bi trebalo da se odupire ponositosti i gordosti sebičnosti i telesnosti, opijatima i svakom drugom grehu.

Međutim, to su moralne vrednosti a ne nacionalne.

Nažalost, ljudi ih ne razlikuju. Ljudi ginu za tričave stvari, za ćirilicu, ali ne i za apsolutne moralne vrednosti.

Isus je istu stvar ukorio i kod Jevreja:

“Ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene. No zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim. Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske.” (Marko 7:6-8).

Pogledajte koje vrednosti promoviše Njegoš u gorskom vijencu, crnogorske poglavice postavljaju uslove poturicama koje nemaju nikakve uzvišene moralne zahteve: “No lomite Munar i Džamiju i Badnjake Srpske nalagajte, i šarajte uskrsova jaka, časne dvoje posta da postite, za ostalo kako vam drago.” Zapazimo reči “za ostalo kako vam drago”, dok se insistira na držanju ljudskih običaja koji hrane nacionalni gordi Ego, dotle se stav prema Božijem moralnom zakonu ostavlja kako je kome drago. Istu stvar srećemo i kod muslimana, pitanje obrezanja i rituala se stavlja u rang božjeg zakona kao da će čovek postati bolji čovek ako obreže telo. Dok su Božije zapovesti koje zahtevaju obrezanje srca njima potpuno nepoznate.

Takozvani lepi verski nacionalni običaji služe samo da zavaraju savest dok su potpuno nemoćni da ukore sebičnost, mržnju, telesnost i gordost i druge grehe srca. Ljudi dižu ustanak ako su ugroženi u ispoljavanju svojih verskih i nacionalnih običaja, a kada treba da se suzdrže od laži, prevare, lopovluka i ubistva to im nije važno. Isus nije rekao da će Jevreje opoganiti odsustvo verskih i nacionalnih običaja, već šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka, zle misli, preljube, ubistva, lakomstva, krađe, zlo oko, pakosti, zloće, hule na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze i pogane čoveka kaže Isus u Marku 7:20-23.

Licemerno je kada naš čovek hoće da strada za nacionalne i verske vrednosti, svoju teritoriju, a nije spreman da trpi i strada zarad dobra drugih ljudi. To nije problem samo našeg čoveka, to je problem dekadencije celog ljudskog roda. Ljudi se žrtvuju za zaludne stvari. Žrtvuju živote zarad užitka i poroka i neumerenosti, iz inata zbog povređene gordosti, ali da žrtvuju sebe zarad drugih i čovečanstva, to je redak podvig, oni koji su izabrani za carstvo Nebesko.