Na današnji dan, 31. oktobra 1517. godine, pre 506 godina, Martin Luter zakucao je svojih čuvenih 95 teza na vrata svoje crkve u Vitenbergu. Sadržaj 95 teza predstavlja kritiku raznih zabluda i praznoverja toga vremena, kojima je crkva manipulisala narodom. Na primer, 27. Luterova teza je glasila: “Oni propovedaju isključivo ljudske doktrine, prema kojima duša izleće iz čistilišta čim zvecne novčić u kutiji za sakupljanje priloga.” 90. teza je glasila: “Ućutkati ove veoma oštre argumente laika upotrebom sile i ne odgovoriti na njih argumentima razuma, znači izložiti crkvu i papu neizbežnom podsmehu njegovih neprijatelja i ražalostiti hrišćane.” Itd. Kako katolička crkva nije bila u stanju da argumentima zdravog razuma ospori Luterove kritike, ona se obratila za pomoć političkoj moći i odlučila da carskim dekretom ograniči slobodu protestanata da otvoreno žigošu njene zablude. No, protiv tog dekreta se pred državnim saborom usprotivila grupa nemačkih knezova i predstavnika 14 gradova. Njihov protest je bio utemeljen na biblijskom načelu “Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima.” (Dela 5,29). Protest je ohrabrio masu ljudi da postupa u skladu sa svojom savešću i da pokaže spremnost da podnese žrtvu za slobodu svoje savesti i biblijska načela svog verovanja. Po samom protestu reformatori vere su dobili naziv protestanti.
Protestantizam od 16. do 19. veka je bio utemeljen na Bibliji i on je proizveo reformu mentaliteta protestantskih naroda koja je omogućila demokratskim režimima da prvi put u istoriji profunkcionišu kako treba, što u antičko vreme nije bilo moguće jer nije postojalo samokritično javno mnjenje već je masom svako mogao da manipuliše ko je imao autoritet i moć, tako da je grčki filozof Protagora (oko 481–oko 411) zabeležio: “Mnoštvo ne shvata ništa, nego samo ponavlja ono što mu vođe kažu.” (Protagora 317) Da bi postojalo prosvećeno samokritično javno mnjenje, mora da postoje ljudi koji se svakodnevno bore protiv greha i koji tu borbu šire između sebe sa svešću da je borba protiv sebe uslov objektivnog suda razuma. Ako svakodnevno ne razapinjemo svoje Ja, tada će nas naša nepobeđena sebičnost, sujeta, megalomanija, raznorazni strahovi i prebacivanja krivice sa sebe na drugoga, mržnje i druge nepobeđene slabosti karaktera činiti podložnim manipulaciji i učiniće da nam je važnije pitanje šta bismo mi voleli da istina bude nego šta zaista istina jeste. I tada ćemo sami tabuizirati mogućnost sučeljavanja sa drugačijim mišljenjem, jer ćemo svoje zablude osećati ugroženim od kritike.
Iskustvo je pokazalo da je demokratija funkcionisala isključivo u društvima gde su ljudi vodili takvu svakodnevnu borbu sa sobom, dok u drugim, nije mogla da funkcioniše jer je iskvaren mentalitet naroda zloupotrebljavao svaku slobodu:
“Želeći da uspostave federativni sistem, Meksikanci su uzeli kao uzor i gotovo potpuno preslikali savezni ustav svojih suseda Angloamerikanaca. Ali prenoseći kod sebe slovo zakona, nisu mogli istovremeno da prenesu i duh koji mu uliva život. … Meksiko bez prestanka zapada iz anarhije u vojni despotizam, i iz vojnog despotizma u anarhiju. … U kojem se delu sveta mogu naći plodnije pustinje, veće reke, neiscrpnija a nenačeta bogatstva nego u Južnoj Americi? Međutim, Južna Amerika ne može da podnese demokratiju. … Španci i Portugalci osnovali su u Južnoj Americi velike naseobine koje su, otada, postale carstva. Građanski rat i despotizam pustoše danas po tim ogromnim oblastima.” (Aleksis De Tokvil, Demokratija u Americi, 1835. god.)
“Reformacija je unapredila narode koji su je usvojili, omogućavajući im da osnuju slobodne institucije, dok katolicizam vodi do despotizma ili anarhije, a često naizmenično do jednog i drugog. Demokratska vlada je prirodna vlada protestantskih naroda. Despotska vlada je u prirodi katoličkih naroda. … Protestanti poštuju i zakon i autoritet. Katolici, nesposobni i da osnuju slobodu, i da žive bez nje, čine despotizam neophodnim… Kada zlo dostigne svoj vrhunac, zemlja oscilira između anarhije i despotizma, iscrpe svu svoju snagu u borbi nepomirljivih stranaka. … Samo potpunim potčinjavanjem Rimu, kao što je ranije bio slučaj sa Španijom, a sada sa Tirolom, oni žive u miru. Ako pokušaju da se oslobode, oni teško mogu izbeći anarhiju. … Verujem da je uzrok sledeći. Regulisana sloboda nije moguća bez dobrog morala.” (Protestantism and Catholicism in their bearing upon the Liberty and Prosperity of Nations, By Emile De Laveleye, 1876. page 30, 31, 52,)
Dok su se pod uticajem reformacije ljudi svakodnevno borili sa sobom, takva borba je donela svaku vrstu blagoslova: Od demokratije, slobode misli i govora, moralnog življenja, poštovanja ljudske ličnosti, odsustva autoritarnosti i kulta ličnosti, visoke svesti o sopstvenoj odgovornosti, potpunog međusobnog poverenja, najvišeg stepena sazrevanja ličnosti, vrlo retkog kriminala, prestanka praznoverja i sujeverja, visoke produktivnosti rada, do uspešnog bračnog odnosa i blagoslova zrele reakcije na stres. To je bila epoha klasicizma, vek razuma i prosvetiteljstva.
Ali krajem 19. veka eskaliraju romantizam i hedonizam do te mere da samokritičko javno mnjenje postaje nepoželjno. Više nije bilo moderno govoriti o sebi kao grešnom i kritikovati opšte rašireni hedonizam i bezakonje. Umesto samokritike i rada na sopstvenoj reformi srca, krajem 19. veka formirala se sklonost ljudi ka žutoj štampi i bavljenju tuđim slabostima radi satisfakcije sopstvene nečiste savesti (temelj savremenih rijalitija), a pojam prave ljubavi pod uticajem romantizma biva zamenjen sebičnim sentimentom (ljubavni romantizam) i sujetom (nacionalni romantizam), gde sebični sentiment dovodi do raspada braka i porodice a sujeta projektovana na opšti plan dovodi do međunacionalnih sukoba i eskalacije ratova koje je Isus prorekao, a koji nemaju kao ranije za cilj spasenje naroda već žrtvovanje naroda zarad odbrane gordog nacionalnog Ega: “Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo; i biće gladi i pomori, i zemlja će se tresti po svetu.” (Matej 24,7)
O značaju reformacije pisao je naš naučnik Mihajlo Pupin:
“Udarac je konačno zadat kada je 1517. Martin Luter zakucao svojih devedeset pet teza na vrata crkve u Vitenbergu. Ponosna i moćna crkva, koja se vekovima borila za vrhovni autoritet ne samo u crkvenim nego i u svetovnim poslovima države nije mogla pristati na ponižavajuće ograničenje njene sfere aktivnosti koje su zahtevali Viklif, Hus i Martin Luter. Crkvena reformacija bila je prva manifestacija ovog istorijskog konflikta, i njen uspeh je pripravio put za promovisanje inherentnog individualizma u svim aktivnostima hrišćanske civilizacije, a posebno u onim naučnim. … Sloboda je došla i svakako dovela do najsmelijeg intelektualnog i duhovnog preokreta u istoriji čovečanstva.” (Mihajlo Pupin, Nova reformacija, 1927. god.)
“Tako su evangelistički liceji u srednjoj Evropi i srpsko prosvetiteljstvo povezani i uzajamno uslovljeni na onoj istoj liniji koji moderni istoričari kulture ističu kada je reč o drugim sredinama i literaturama XVIII veka; bez protestantske reforme ne bi bilo ni industrijske i intelektualne revolucije u Evropi, pa ni prosvetiteljstva.” (Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti III ― klasicizam)
Pogledajmo istorijske izvore iz tog perioda (od 16. do 19. veka):
“Mir se nastanio u našem gradu… nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge. Odakle može doći takav sklad, ako ne od Gospoda i od naše doktrine koja nas ispunjava rodovima mira i pobožnosti?” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, p. 496)
“Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. S druge strane … crkve su sasvim oslobođene od svake idolatrije.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, p. 645)
Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz XVIII veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:
“Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju severa. … Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. … Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle.” (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)
“Nemci su pobožni, vredni i umereni. Oni žive po onoj poslovici: radi kao da ćeš doveka živeti, a moli se Bogu kao da ćeš sutra umreti. To su ljudi blagi i pitomi, a kao mravi nigda bez posla ne stoje… Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. … Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa. … Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. U predelima odakle su izašli apostoli, ― u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma.” (Ljubomir Nenadović, Pisma iz Nemačke, 1870. god.)
Interesantno je da je katolička crkva oko 1000 godina bezuspešno pokušavala da pomogne Germanima da se reformišu, ali potpuno bezuspešno. Oni jednostavno nisu hteli da budu licemeri. Germanski studenti koji su u 15. veku odlazili da studiraju univerzitete na području Italije, sa zgražavanjem su slušali kako Italijani opisuju njihov mentalitet kao nekulturan, grubijanski i varvarski mentalitet. Otpala hrišćanska crkva (katolička i pravoslavna) svoju moć temelji na manipulaciji krivicom i sujetom (ponositošću) kojima motiviše vernike na držanje moralnih vrednosti, a nema sadržaj koji bi vernike ukorio za te motive kao grešne i naveo ih da rade na sopstvenoj reformi. Otuda ona može da pomogne da budu moralni samo oni narodi koje zbog prirodno razvijenog osećanja krivice i sujete sami imaju sklonost da drže određene manire ponašanja, a to su mediteranski narodi (Italijani, Južni Francuzi, Španci, delovi Balkana) koje odlikuje sujeta i narodi centralne Evrope (centralna Francuska, Švabija, Bavarska, Austrija, područje Panonije) koje odlikuje osećanje krivice i semitizovani narodi koje odlikuje i krivica i sujeta istovremeno (Španci, Grci, celo priobalno područje Mediterana…). Ali narodi koji nemaju razvijene te prirodne slabosti, teško mogu biti izmanipulisani i navedeni na licemerstvo pa nisu nikakvi vernici (nordidi, dinarci, atlantski mediteranci, itd). Ali protestantska reformacija je svetlošću Svetog pisma raskrinkala ključne zablude otpalog hrišćanstva i tako izvela civilizaciju Zapada iz tame srednjeg veka. Martin Luter je odmah počeo sa kritikom straha kao metodom koja katolička crkva manipuliše i sa kritikom tehnika kojima katolika crkva pruža lažni mir nepokajanima i tako im daje slobodu da greše bez osude savesti. U suštini, protestantizam je odlikovalo duboko raskrinkavanje ove četiri zablude katoličanstva koje je odlika svake lažne religije, pa i savremenog otpalog protestantizma koji manipuliše sentimentom:
1) Loši pokretački motivi (krivica, ponositost, gordost i sentiment, umesto prave ljubavi); Sveštenik laska sujeti ili strahom od kazne opterećuje vernike krivicom kao motivom religiozne revnosti, a onda licemerno izusti “Ljubite neprijatelje svoje…” ili “Poštujte pripadnike druge vere”. Onaj ko je gord, on je iz gordosti uvredljivi i nasilan. A onaj ko je iz straha nečiste savesti svoje grehe samo sputao u izražavanju, on prirodno prezire one koji te iste grehe otvoreno ispoljavaju, jer bi i sam voleo da ih otvoreno uživa, a ne sme zbog svog straha. On bi njih primorao na isto licemerstvo na koje je i sam primoran pod pritiskom straha od kazne. Ko kaje iz osećanja krivice, sramote i sentimenta, odmah će ponoviti greh čim mu popusti osećanje krivice, sramote i sentimenta, a to će vrlo lako i brzo jer osećanja zavise od okolnosti.
2) Površni moralni zahtevi ljudske tradicije umesto Božjeg zakona pa vernik ne ume da se pokaje za grehe; Za razliku od Božjih zapovesti, koje proglašavaju grehom same motive i želje ljudskog srca, ljudske zapovesti (tradicija) nikada ne ukoravaju čoveka za sam greh srca (za njegovu sebičnost, telesnost, sujetu, gordost, kukavičluk, mržnju, itd), već ga najčešće ukoravaju za prekršaje formalnih pravila ponašanja koji sa grehom nemaju nikakve veze, ili ga navode da se kaje samo za simptome svojih greha u svojim mislima, osećanjima i postupcima. Rezultat ljudskih zapovesti jeste da će tvoj prijatelj da se pokaje što ti je rekao ružnu reč, ali se ne kaje što je takav. On se zapravo kaje što nije bio bolji licemer.
3) Sistemi zavaravanja savesti verskim ritualima; Za razliku od ateiste, vernik ima u religiji veoma razrađen sistem koji mu pruža lažni mir i psihološku satisfakciju za nečistu savest u njegovom nepokajanju. Raznoraznim tehnikama (pričest, ispovest, ikone, ritmičko ponavljanje molitve uz brojanice, obredno pranje, opijanje osećanjima) vernici ugušuju osećanje krivice i tako nesmetano nastavljaju da čine ono zašta bi ih zdrava savest prirodno osuđivala. “Niko me ne može ubediti kako se ja ne osećam rasterećeno posle ispovesti!” izjavljuje vernik, nesvestan da tom potrebom za ispovedanjem upravo dokazuje da je otišao na ispovest nečiste savesti, što otkriva da se za svoj greh nije pokajao u ličnoj zajednici sa Bogom, kako to Isus savetuje: “A ti kad se moliš, uđi u klet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svom koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.” (Matej 6,6) Prvi sledeći stres će ga isprovocirati da ponovo ispolji nepobeđene slabosti karaktera, da bi on tada ponovo otišao u hram gde će religioznim ritualima i tehnikama ponovo izazvati pobožna osećanja i njima ugušiti svest o potrebi za unutrašnjom reformom. On uistinu izlazi iz hrama promenjenih osećanja, ali ne i promenjenog karaktera, koji će u životnim probama opet otkriti svoje staro lice, i tako opet u krug. Da se zaista pokajao za svoje grehe, imao bi čistu savest, i ne bi imao potrebe za psihološkom satisfakcijom koju mu pruža njegov religiozni sistem.
4) Da vernik ne bi postao svestan prethodne tri zablude: da dobra dela čini iz loših motiva, da se kaje za simptome greha umesto za sam greh, i da verskim obredima samo zavarava svoju nečistu savest, on ima potrebu da se odrekne razumnog preispitivanja svog duhovnog iskustva i da svoju odgovornost mišljenja preda svom duhovniku, sistemu slepih pravila ili da se umesto na razum, oslanja na svoja osećanja.
Sveto pismo je sasvim suprotno ovim zabludama, i dok su se protestanti držali njegovog učenja, a to je bilo od 16, do 19 veka, oni su imali zaštitu od svakog zastranjenja i svaki prosperitet.
Više na tu temu pogledaj ove analize:
https://svetlost.org/reformacija.pdf
https://svetlost.org/morze.pdf
Be First to Comment