____

_________________

Najnovije!

Novo izdanje knjige Prokletstvo nacije

_________________

Najnovije!

Novo izdanje knjige Prokletstvo nacije

_________________

 

 


NOVO PREDAVANJE

Prvi deo predavanja otkriva promenu pojma stresa kroz istoriju, kroz uspon i pad zapadne civilizacije, gde se čovek do sada srozao na nivo ličnosti koja je nezrela da se suoči sa osećanjima koja su adekvatna stvarnosti. Naime, sebična i razmažena ličnost savremenog čoveka reaguje na stres na nezreo i autodestruktivan način, jer je stres osujećuje u hedonizmu. Drugi deo predavanja otkriva prirodu transformacije ličnosti koja je posledica čovekove nezrele reakcije na stres, kao i prirodu autodestruktivnih procesa koji tada dovode do samouništenja raznih psihofizičkih sposobnosti i oštećenja mozga. Objašnjavaju se štetne posledice preteranog svakodnevnog izazivanja uzbuđenja koje nema izvor u objektivnoj stvarnosti. Treći deo predavanja otkriva rešenje za zrelu reakciju na stres, adekvatno epohi najvećeg uspona zapadne civilizacije, epohi razuma i prosvetiteljstva, kada se smatralo da čovek nema izgovora za nezrelu reakciju na stresne okolnosti.

                     pogledajte>>


Nova izdanja:



Zanemarena načela zdravog psihofizičkog života - U svetlu savremenih naučnih saznanja
Pročitajte besplatno malu knjižicu (32 stranice) sa savetima za psihofizičku regeneraciju organizma i zreloj reakciji na stres.

pročitajte>>



Zašto mnogo verskih zajednica?
Knjiga "Zašto mnoštvo verskih zajednica? - Analiza psiholoških zamki i trikova raznih religioznih sistema" četvrto prošireno izdanje.

pročitajte>>



Prokletstvo nacije
Knjiga "Prokletstvo nacije" drugo, prošireno izdanje (analiza našeg mentaliteta i posledica odbacivanja prosvetiteljstva).

pročitajte>>


POTREBA ZA POKRETOM PROSVETITELJSTVA

Pokret prosvetiteljstva zastupa ideje koje su civilizaciju Zapada izvukle iz tame srednjeg veka i zatim doprinele najvećem prosperitetu čovečanstva ikada zabeleženog u ljudskoj istoriji. Kada je glas zdravog razuma raskrinkao izgovore i tehnike kojima su ljudi u vreme srednjeg veka izgovarali svoje zle postupke i odricanje od svoje životne odgovornosti, i kada se kritična masa ljudi oduprla represivnim pritiscima i manipulativnim metodama crkve, svanulo je za ljudsku civilizaciju novo doba, sa prosperitetom čije plodove i danas vidimo svugde oko sebe. Čovek i čovečanstvo mogu ići napred samo ako preuzmu u sopstvene ruke odgovornost za svoje postupke, a to podrazumeva da svaki pojedinac misli svojom glavom i da se svim bićem bori protiv svojih slabosti karaktera što rezultuje odrastanjem čovekove ličnosti i napretkom čovečanstva. Ako se čovek ne bori protiv sopstvenih slabosti, nečista savest će ga navesti da se bori protiv drugih ljudi, da licemerno osuđuje tuđe slabosti i da druge ljude okrivljuje za sopstvenu nesreću koja je posledica njegove sopstvene neodgovornosti i neodraslosti ličnosti. Ukoliko čovek svoja svakodnevna iskušenja ne pobeđuje, onda iskušenja pobeđuju njega. Isto tako i civilizacija, ako ne ide napred, ona srlja u propast. Ako smisao čovekovog života nije da živi za potrebe drugih i za čovečanstvo, onda on prirodno izabira za smisao života da sledi uskogrude i sebične porive svoje prirode, koji žeđ njegove duše nikada neće biti u stanju da zadovolje i koji će vremenom u njemu uništiti svaku čovečnost. To su, na žalost, posledice odbacivanja ideje prosvetiteljstva koje danas vidimo u svakoj pori ljudskog bivstvovanja. Navešćemo ovde samo neke od tih posledica:

SAVREMENI ČOVEK JE IZGUBIO SMISAO ŽIVLJENJA

Uprkos tehnološkom i privrednom napretku, savremena civilizacija pada u sve veću krizu. Savremeni čovek više nema ideal uzvišenog smisla svoga postojanja kakav je imao u Evropi novog veka, kada je zapadna civilizacija doživela svoj najveći prosvetiteljski uspon i kao posledicu toga najviši kulturni, naučni i privredni preporod.

To je bilo vreme kada je naš najveći prosvetitelj Dositej Obradović (1742 ― 1811) klicao:

“Evo vreme zlatno i veselo,
Kad nam nije zabranjeno jelo!
Evangelska carstvuje sloboda,
Zbacivši jaram s ljudskoga roda!
O vek zlatni! O slatka vremena
Kad je opšta ljubav užežena!”

(Dositej Obradović, Pismo Haralampiju, str. 1-2)

A sa njime i načelnik prosvete kneževine Srbije, Ljubomir Nenadović (1826-1895), o svojoj viziji novog čovečanstva peva:

“Prosveta se blista ka´ svetlost od zraka,
ni u jednom kraju ja ne vidim mraka.
Svaka glupost pala, svuda je čistina.
Jedan hram vidi se, zove se istina.
Srušeni idoli sviju ljudskih jada,
jedan presto vidim i tu sedi pravda.”

(Ljubomir Nenadović, Celokupna dela, str. 181)

Ali, opredelivši se za hedonizam i odrekavši se svojih prosvetiteljskih ideala, krajem XIX veka počinje intenzivni proces dekadencije zapadne civilizacije koji je zabeležen u svim mogućim istorijskim izvorima iz tog perioda. Sredinom XX veka dr Bendžamin Spok, u svom legendarnom delu o odgajanju dece, čezne za tim vremenom kada su deca odgajana da žive za čovečanstvo i upozorava:

"Izgubili smo naše uverenje o svrsi ljudskog postojanja. ... U prošlosti se u mnogim zemljama smatralo da je čovekov glavni zadatak u svetu - osim što treba da zarađuje za život - da služi Bogu, to jest da sprovodi Božje zapovesti. To isto vredi za Ameriku u kolonijalnom periodu. Decu nikada niko nije učio da ona imaju pravo na svoj lični život. Njima se stalno govorilo da moraju nadvladati svoje slabosti, kako bi odrasli na slavu Bogu. ... Retko je koje dete u SAD odgojeno tako da zaista veruje kako mu je cilj da služi porodici, svojoj zemlji ili Bogu. ... Međutim, smatram da bi mnoga naša deca rasla srećnija kad bi stekla uverenje u detinjstvu da je najvažnije za čoveka da služi čovečanstvu i da živi prema tom idealu. To naravno ne isključuje da čovek zarađuje za život ili da teži napredovanju. ... Naša jedina stvarna nada, kako ja vidim, jeste: odgajiti decu da nisu na svetu samo zbog zadovoljavanja svojih želja već prvenstveno zato da pomažu drugima."

(Bendžamin Spok, Kako negovati i odgajati dete, str. 6.9-10, 1971.)

LJUBAV PREMA RADU ZAMENJENA LJUBAVLJU PREMA UŽITKU

Kako su narodi prosvećene Evrope novog veka gledali na rad? Maks Weber beleži u svojim istraživanjima da su pokazivali istu produktivnost rada bez obzira na visoke ili niske nadnice, a da su zarađen novac skromno trošili na užitak jer su užitak smatrali grehom. Takva životna filozofija je rezultovala pojavom viška novca koji se ulagao u dalju proizvodnju i nastankom kapitalizma. Postojalo je tradicionalno shvatanje da je jug Evrope u večitom siromaštvu zato što zbog svoje izražene telesnosti južnjak sav zarađen novac potroši na užitak, da mu ne ostane ni za realne potrebe života, a kamo li da ulaže u razvitak dalje proizvodnje, dok se smatralo da je centar Evrope zaostao u odnosu na sever zato što se zarađen kapital slaže u slamaricu umesto da se ulaže u proizvodnju. Ljubav prema radu donosila je blagostanje naspram telesnosti i škrtosti koji su donosili plodove zaostalosti i siromaštva. Šta možemo da očekujemo danas kada je i zapadni svet krenuo putem hedonizma?!

ESKALACIJA ZLA

Ogromna stradanja stanovništva za vreme Prvog svetskog rata a zatim i stravični zločini nacizma, koje je izveo jedan "kulturni" narod XX veka, razbili su iluziju o napretku čovečanstva u smeru jednog uzvišenijeg društva i čoveka koji je na višem stepenu razvoja svoje ličnosti. Kada ljudi ne pobeđuju svoja životna iskušenja, tada iskušenja pobeđuju njih i dolazi do prirodnog procesa eskalacije kriminala i svakog drugog zla, suprotno od procesa moralnog preporoda koji je odlikovao Evropu novog veka. Nivo kriminala u Engleskoj i Velsu od početka do kraja XX veka povećao se čak pedeset puta, uprkos pokušajima da se obuzda pooštravanjem zakonskih regulativa.

A kako je bilo pre zabeležene eskalacije kriminala na ovom grafikonu?

Velški književnik Ričard Leulin (1906 – 1983), u svom delu “Kako je zelena bila moja dolina” objavljenom 1939. godine, na osnovu ispovesti svoga dede, opisuje moralnu dekadenciju jednog mesta u Velsu u drugoj polovini XIX veka:

“Pokvarenost je počela da se uvlači u dolinu nesmetano i bez oklevanja. U njoj već ima lopova, skitnica i pijanica u velikom broju, pa čak i rđavih žena.

- Pre nego postanete mnogo stariji - vikao je, a glas mu je odzvanjao dolinom - maćete ovde policiju. A zatim sud. Možda čak i zatvor. S njima će doći glad i oskudica, beda i besposlica. Crna noć se sprema. Bdijte i molite se...

Srećna su to vremena bila. Pitam se samo, kako se moglo desiti da se sve to za pedeset godina izmeni... Ali, kada su ljudi prestali da žive u ljubavi sa svojim majkama i očevima, da žude da se izvuku iz kuće i luduju za drugim zadovoljstvima, zbilja ne bih umeo reći. Bio je to kao neki napad astme, koji čoveka nenadano snalazi. Čovek uopšte ne zna da je ima, a ona je ipak tu i pomoći nema... Istina nije u nama, niti se mi staramo da je pronađemo, mi smo kukavice, a ne ljudi.

U doba kralja Artura, čovek se borio na smrt za čast neke žene, ali danas oni koji sebe nazivaju ljudima, zadrhtaće čak i na pomisao da treba da se izlože očima i jezicima bradatih podvodača i prljavih bludnica koje šire svoje smrdljive priče.”

(Richard Llewellyn, How Green Was My Valley, 154-158)

Dekadencija otkriva da je ranije postojao progres koji je ostvario visok nivo prosvećenosti od koga je zatim tekao proces dekadencije. Kako je izgledao duh prosvećene Evrope na vrhuncu njenog prosperiteta otkrivaju nam istorijski izvori između od XVI i XIX veka:

“Mir se nastanio u našem gradu... nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge.” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, pg 496)

“Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. S druge strane ... crkve su sasvim oslobođene od svake idolatrije.”


(Philip Schaff, History of the Christian Church, pg 645)

“Za nekoliko kratkih vekova Nemci su čudesa učinili, pretvorili su u pravi raj svoju zemlju, o kojoj su Rimljani kao o nekom Sibiru govorili; podigli su industriju, reformisali rimsku veru, stvorili su škole, nauke, zakone, slobodu, i pravom prosvetom prosvetili su sredinu Evrope. ... U predelima odakle su izašli apostoli ― u otačastvu Isusa Hrista, caruju mrak i sujeverstvo, a na severu nemački pastor pred okupljenim narodom razlaže hrišćansku ljubav i tumači evanđeoske reči onako kako treba da čuju i razumeju ljudi koji ljube pravu istinu i koji teže sve daljem napretku i prosvećenju svoga razuma. ... Svuda vidite sretnu i zadovoljnu čeljad. Nigde ne vidite pakosti i zavisti. Svak se raduje tuđem dobru, svak sažaljeva tuđu nesreću. Nemačka društva tako su uređena i udešena da vam se čini da svaki živi samo na korist i na zadovoljstvo svojega bližnjeg. Ovo je zemlja gde se brinu da i stoka oseti blagodati pitome civilizacije. Svaki čovek obavezan je da čovečno i sa svojom stokom postupa."

(Ljubomir Nenadović, Sabrana dela, sredina XIX veka)
 

VIŠE NE ŽIVIMO U VEKU RAZUMA

U vreme srednjeg veka, razumno razmišljanje je predstavljalo opasnost za poredak jer je raskrinkavalo besmislene izgovore koje su religiozni ljudi toga vremena koristili za svoja zla pod formom religije. Misliti svojom glavom je značilo sukob sa onima koji ne misle svojom glavom, sa sujevernim mnoštvom i sa crkvenom vlašću. Da bi čovek toga vremena mogao slobodno da misli i da slobodno izražava svoje mišljenje, morao je da izdrži ideološke i represivne pritiske protiv sopstvene savesti. A takve pritiske ne bi mogao da izdrži bez prethodne pobede nad onim slabostima sopstvenog karaktera (sebičnosti, sujete, kukavičluka...) zbog kojih bi se načela poštenja i pravičnosti odrekao. Crkvi nije odgovaralo da ljudi zaista pobeđuju svoje slabosti karaktera, jer samo preko tih slabosti crkva može njima da manipuliše. Crkvi nije odgovaralo ni da ljudi misle svojom glavom, jer bi tada postali svesni svoje zavedenosti. Ali kada se duh prosvećenosti raširio na veliko mnoštvo i kada je proizveo otrežnjenje većeg dela naroda, on je proizveo izlazak civilizacije Zapada iz tame srednjeg veka. Sva moguća sujeverja i praznoverja kojima je ljudski um vekovima pokušavao da izgovori svoju neodgovornost tražeći krivce za svoje probleme u mističnim uzrocima koji ne stoje do njega samog, najzad su bila izgnana iz ljudske svesti. Svanulo je novo doba, novi vek koji se naziva i vekom razuma, vek najvećeg naučnog i privrednog uspona u istoriji čovečanstva.

"Prosvećenost je čovekovo napuštanje vlastite nezrelosti koju je sam sebi nametnuo. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog... Lenjost i kukavičluk su uzroci zbog kojih tako veliki deo ljudi, premda ih je priroda odavno oslobodila od tuđeg upravljanja, ipak dragovoljno do kraja života ostaje nezreo i zbog kojih drugima biva sasvim lako da im se nametnu za njihove tutore. Veoma je udobno biti nezreo. Ukoliko imam... dušebrižnika koji umesto mene ima savest... onda, zacelo nije potrebno da se sam trudim. Nema potrebe da mislim kada mogu samo da platim; neko drugi će već za mene preduzeti mrski posao... Pošto su najpre zaglupeli svoju domaću stoku, brižljivo sprečavajući da se ta mirna stvorenja ne odvaže ni na jedan korak iz dupka u koji su ih zatvorili, ti tutori posle ukazuju na opasnost koja im preti ako pokušaju da idu sami."

(Imanuel Kant, Um i sloboda, 43)

Najveća prepreka naučno istraživačkom radu jesu nepobeđene slabosti sopstvenog karaktera zbog kojih čovek ne postavlja pitanje šta istina jeste, već šta bi on želeo da je istina. Samo oslobodjen od sujete i ostalih greha čovek može nepristrasno, trezveno i objektivno da razmišlja na putu spoznaje istine. No, eskalacijom hedonizma, razum postaje nepoželjan jer raskrinkava njegov besmisao. Otuda su istorijski izvori još krajem XIX veka zabeležili vaskrs raznih sujeverja i praznoverja (astrologije, spiritizma...), a uskoro i autoritarnih ideologija (rasizma, nacizma, itd).

BESMISAO HEDONIZMA ZBOG KOJEG SE SAVREMENI ČOVEK PLAŠI ZDRAVOG RAZUMA

Da bi čovek imao za smisao života hedonizam (potragu za užitkom), umesto da ima za smisao pravu ljubav (življenje za svoje realne potrebe egzistencije, za druge ljude i za čovečanstvo), on mora sebe da duboko onesreću u svom duhu, i da sebe optereti duhovnim nezadovoljenjem kao svojim pokretačkim motivom.

Besmisao hedonizma je u tome što osećanja sreće i ljubavi, ma kako da su snažna, uzvišena ili dugotrajna, nikada ne mogu da zadovolje žeđ čovekove duše. Ona mogu samo, kao tableta protiv bola, da uguše svest o njegovoj unutrašnjoj ispraznosti, ali ne i da čoveka istinski zadovolje. Čovek se vremenom navikava na ostvaren doživljaj, pa u potrazi za srećom hrli u sve veću neumerenost i izopačenost.

Hedonizam je rupa bez dna. Dokaz da u dubini duše čovek ostaje i dalje nezadovoljen jeste u njegovim motivima ponašanja kojima on i dalje traži sreću (kroz sebičnost, telesnost, ponositost), što znači da je nezadovoljen, i kroz izražavanje nesreće kroz potrebu za psihičkim pražnjenjem, što takođe otkriva da je u biti i dalje nezadovoljen. A da je istinski zadovoljen, tada bi izražavao sreću kroz nesebičnu ljubav prema drugima. Pokretački motivi su kriterijum naše istinske sreće a ne naša osećanja.

Kako hedonistički smisao življenja ne može da izdrži kritiku zdravog razuma savremeni čovek se odriče zdravog razuma i oslanja se na sopstvena osećanja, umesto na razumnu analizu smisla svojih postupaka. Od glasa razumne kritike svoje životne filozofije on se brani etiketom "govora mržnje" ili takvu kritiku, ma kako da je ona prijateljska, u najboljem slučaju proglašava nepristojnom i zalaženjem u njegovu intimnu stvar. To je sasvim suprotno od čoveka novog veka kojeg je odlikovala izražena samokritičnost i koji je dobronamernu kritiku smatrao izrazom najiskrenijeg prijateljstva. Sredinom XIX veka načelnik prosvete kneževine Srbije Ljubomir Nenadović je zabeležio:

"Nijedan narod ne izobličava sam svoje nedostatke i pogreške tako oštro kao Nemci. Francuz i same svoje pogreške hvali i lepom bojom prevlači. Nemac se i o svojim vrlinama sumnja i o njima skromno govori. Francuz, kada hvali svoj narod, on bira samo lepe reči. Francuska je sunce na nebu. Englez nigda vam ne hvali svoj narod; drži da mu nije potrebno dokazivati da je sunce svetlo. Nemac, za svaku nesreću koja postigne njega ili njegovu zemlju, krivi samo sebe. Francuz svagda obara krivicu na drugoga. Englez ne krivi nikoga, on ćuti, kao narod koji čita mnogo Bibliju, nalazi, da su to sve putevi Božjeg proviđenja, kojima se mora proći, pa bili oni uglađeni ili trnoviti.”

(Ljubomir Nenadović, Sabrana dela)

Kada se zapadni čovek odrekao samokritike, u njemu se javila potreba da kritikuje druge (rasizam, nacizam), jer nesposoban da prihvati sebe kakav jeste, čovek nije sposoban da prihvati i druge ljude kakvi oni zaista jesu. Potreba da se drugi osuđuju je uvek u srazmeri sa sopstvenom nepriznatom odgovornošću i krivicom. Kako u svakoj kritici zapadni čovek najpre prepoznaje svoju latentnu sklonost ka osuđivanju drugoga, a ne vidi izraz prijateljske ljubavi, on je upravo zato zbog projekcije sopstvene dekadencije ne vidi kao ništa drugo nego izraz govora mržnje i nepristojnosti.

SAVREMENI ČOVEK NIJE ZREO ZA SUSRET SA OSEĆANJIMA KOJA SU ADEKVATNA STVARNOSTI VEĆ IH DOŽIVLJAVA KAO IZVOR STRESA

Čovek treba da ima osećanja adekvatna stvarnosti; da oseća radost kada je svedok dobroga i lepoga, da oseća gnev kada je svedok nepravde, da oseća strah u opasnosti i da oseća tugu kada je svedok gubitka.

Međutim, hedonista ne može da podnese susret sa neprijatnim osećanjima, jer je zavisan od prijatnih osećanja kojima ugušuje svest o sopstvenoj ispraznosti. Umesto da reformiše neispravne pokretačke motive koji u stresu ispoljavaju svoj stvarni karakter, on psihološkim trikovima pokušava da iz svog uma i svojih osećanja izbaci povode za njihovu manifestaciju, dok neispravne motive zadržava u svom srcu. Kada je svedok nepravde, umesto da ima adekvatno stvarnosti osećanje gneva, on zavarava svoj um pod geslom "Misli pozitivno" i tako samo uklanja povod za manifestaciju mržnje koju i dalje zadržava u svojoj biti. Nesazrelost ličnosti koja je posledica odbacivanja prosvetiteljstva rezultuje time da savremeni čovek nije u stanju da ima osećanja adekvatna stvarnosti, a da mu ne predstavljaju iskušenje: neprijatna da padne u depresiju, a pozitivna da zbog njihove zloupotrebe postane sebičan i ponosit.

PROPAST PORODICE

Pred samu seksualnu revoluciju naš čuveni pedagog dr Aleksandar Kostić proriče propast bračne zajednice zbog ljudi koji su iskvareni hedonizmom postali nesposobni da žive za bračnog saputnika i za svoje potomstvo: 

"Još se ne uviđa da je duboka kriza, koja je zahvatila mnogi brak ustvari posledica nespremnosti za bračni život. Ljudi nisu dobri supružnici, a još manje dobri roditelji.

Seksualno vaspitanje osoba koje ne sklapaju brak iz čiste obesti i radi lične ugodnosti obuhvata još mnogo prostraniju oblast akcije. Reći onom koji veruje da mu je sve dozvoljeno, da u svojim postupcima mora biti odmeren, u svojim htenjima ograničen, znači naići uvek na veliki otpor i veliki revolt. U tome znaku se nalazi vaspitanje onih koji su celibateri iz obesti. Koliko su oni teško prilagodljivi uravnoteženom životu vidi se naročito kada se u docnijim godinama reše — opet iz egoističkih pobuda — da sklope brak. Takva bračna zajednica obično mnogo trpi, jer ne podnosi pogrešan stav okorelih samoživaca i nastranjaka. Ona se ili brzo rastura, kao jedan neuspeo pokušaj, ili se održava samo tiranijom i prevlašću takvog sebičnjaka.

Krajnji smer seksualnog vaspitanja u nubilitetno doba — i jedan od najbitnijih — jeste razvijanje i podržavanje namere i volje za sklapanjem braka i osnivanjem porodice, i razvijanje odgovornosti. U isto vreme to znači suzbijanje protivbračnog raspoloženja, koje je najčešće posledica želje za raspusničkim, egocentričnim životom, lišenim svake obaveze i osećanja prema drugom. Suzbijati podavanje ličnoj ugodnosti i uživanjima, potiskivati interes sopstvene ličnosti pred dužnostima prema drugim, doći do uverenja da se najveći stepen lične sreće postiže u braku kao dobar supružnik i roditelj, što znači da se tek u plodnom braku može naći pravi smisao života, biti svestan da na ovom svetu nismo radi sebe nego radi potomaka i budućnosti naroda — eto glavnih direktivnih linija tog vaspitanja u nubilitetno doba. Pravilno seksualno vaspitanje u ovo doba imalo bi da zameni prisilne mere, koje su putem zakona uvele neke zemlje."


(Aleksandar Kostić, Polno saznanje III, 1953)

ESKALACIJA REPRESIVNOG SISTEMA I CIVILIZACIJSKO VRAĆANJE U SREDNJI VEK

Do nedavno, u zapadnoj Evropi i Americi mnoge zakonske regulative nisu postojale, jer nikome nije padalo na pamet da ih krši. Odnosi između ljudi su bili prožeti dubokim međusobnim poverenjem. Prodaja proizvoda bez prodavaca, na poverenje mušteriji da će uredno ostaviti novac adekvatan ceni uzetog proizvoda, bila je nešto uobičajeno u zemljama severne Evrope. Amerikanci do sredine XIX veka nisu imali policiju, dok se u Engleskoj pojava policijske stanice u nekom mestu smatrala sramotom i znakom moralne dekadencije meštana i njihove nemoći da sami izađu na kraj sa sopstvenim iskušenjima. Moralna dekadencija je izazvana najpre imigracijom stanovništva iz zemalja koje nikada nisu imale proces prosvetiteljstva, a potom i odricanjem od prosvetiteljstva samih stanovnika Zapada.

Dekadencija zapadnog čoveka je rezultovala potrebom da se eskalirani kriminal rešava zakonskim putem a ne prosvećivanjem naroda. Nepobeđene karakterne slabosti se manifestuju u narušavanju harmonije međuljudskih odnosa, pa masa ima potrebu za spoljnim autoritetom kome daje pravo političke moci, zauzvrat preuzete odgovornosti obezbeđivanja građanske sigurnosti. Što su ljudi moralno iskvareniji, to je njihova potreba za spoljnom intervencijom veća, pa vlast ima izgovora da bude totalitarnija.

Seksualna revolucija šezdesetih donela je kao posledicu svoje razuzdanosti ne samo opštu eskalaciju kriminala, već i pojavu novih krivičnih dela. Stoga su se, posebno u Americi, formirale nove zakonske regulative, a pojedine stare su postale drakonski stroge. Međutim, slabosti karaktera nisu bile pobeđene, već su strahom od represivnog državnog aparata samo sputane u svom izražavanju.

Dok je sa jedne strane zapadni svet raspaljivao seksualne strasti ili bar ništa nije činio da ih obuzda i stavi u zdravu funkciju, sa druge strane je represivnim putem suzbijao njihovo otvoreno i neobuzdano ispoljavanje. Tako se formirao licemerni moral koji proglašava nepristojnim prosvetiteljsko ukoravanje loših motiva ljudskog srca, a ne smatra licemernim poslati na električnu stolicu nekoga ko nikada nije bio naučen kako da svoje slabosti karaktera pobedi u svom korenu.

Da zlo bude veće, slabosti karaktera koje su strahom od krivičnog zakonika ugušene u sopstvenom ispoljavanju, bude potrebu da se prepoznaju kod drugih i kada realno kod drugih ne postoje, te da se zatim osuđuju kroz lažno moralisanje. Filip Dženkins u svojoj “Istoriji Sjedinjenih američkih država” otkriva raširenu histeriju koja je posledica svakog represivnog sistema koji ljude navodi na licemerstvo:

“Tih godina (posle seksualne revolucije) je došlo i do raširene prakse ponovnog uvođenja smrtne kazne, krajnjeg oblika čisto retributivnog kažnjavanja. Konzervativna tumačenja bila su vidljiva i u stereotipima i u moralnim histerijama koje su preovladavale u medijima i političkoj debati tih godina, s oživljavanjem košmara i strahova od raznih spoljnih snaga koje navodno predstavljaju veliku pretnju za Američki narod. ... Ovaj više nego doslovan “lov na veštice” davao je optuženima manju zaštitu nego što bi je imali u Novoj Engleskoj u XVII veku.”

(Filip Dženkins, Istorija SAD, 236)

Uzrok paranoidnog straha od “veštica” tj. potrebe za teorijom zavere Filip Dženkins vidi upravo u potrebi degradiranog čoveka da odgovornost za novonastalu krizu prebaci sa sebe na nekog drugog:

“U političkom kontekstu tih godina svaka od ovih očigledno različitih pretnji služila je u osnovi za istu svrhu, oličavajući nemoralnost i istinsko zlo proisteklo iz moralne i političke dekadencije prošlih administracija, sloma porodice i seksualnog hedonizma proteklih 15 godina.”

(Isto, 236)

Duh srednjeg veka ponovo vaskrsava ali u novom ruhu. Strah od kazne svevidećeg Boga sada je zamenjen strahom od države koja svevidećim okom svog policijskog aparata kontroliše život građana i meša se u one pore privatnosti koje su ranije bile tehnički i etički nedostupne državnoj kontroli. Svake godine, nove zakonske regulative daju pravo državi da se sve više meša u život pojedinca, tako da se može slobodno reći da nivo mešanja države u život pojedinca sve više prevazilazi granice poštovanja dostojanstva čovekove ličnosti. Što je veća moć koju država uzima u svoje ruke da bi obezbedila građansku sigurnost ljudi, veća je i njena mogućnost zloupotrebe poverene moći. Kao što svaka lokalna vlast može da zloupotrebi svoju moć, to može i globalna. Opasnost od novog svetskog poretka kao jednog novog manipulativnog i totalitarnog sistema postaje realna posledica ljudske dekadencije. Dokle god ljudi ne pobede slabosti svog karaktera, oni će biti žrtve manipulacije preko tih slabosti. Ko pobedi sebe, njim niko ne može da manipuliše, jer nema preko čega – on je pobedio celi svet.

ZAKLJUČAK

Oni životni principi koji su ovaj svet doveli do ovde, odvešće ga još dublje u propast, ne zato što svet ne može da se odrekne tih principa, već zato što to ne želi. Ali mi kao pojedinci ne moramo u tome da učestvujemo na strani negativnih junaka poslednjih događaja u istoriji ljudskog roda. Možemo kroz nevolje i iskušenja da se izgradimo kao ljudi i naše odrastanje ličnosti jeste naša neophodnost ako ne želimo da se prodamo pritiscima nečovečstva na našu ličnost.

Ako ćemo u nevoljama koje će snaći ceo ljudski rod, biti svedoci i žrtve najvećih nesreća ljudske ludosti, podnesimo patnju i stradanje čiste savesti i čistoga srca, kao ljudi u najvišem smislu pojma čoveka, a ne kao žrtve sopstvenih slabosti duha.

.................................................................................................................................

PODSETIMO SE PROSVETITELJSKIH IDEJA KOJE SU DANAS POSTALE TABU ZBOG ČOVEKOVOG STRAHA OD SUSRETA SA SOPSTVENOM ŽIVOTNOM ODGOVORNOŠĆU:

Pokret Prosvetiteljstva © 2013
.........................................................